Šengen, Nutela, Crkva

U okviru EU došlo je do pobune izvesnih članica koje su zahtevale da se ne vrši diskriminacija u kvalitetu hrane. Nije prošlo mnogo, a Evropska komisija je priznala da diskriminacija po pitanju hrane postoji, ali i da mora prestati. Tako se saznalo da članice Evropske Unije jedu različitu hranu, kako po kvantitetu – što smo znali – tako i po kvalitetu – što nismo znali. Evropska Unija je na taj način postala pozornica koja pokazuje nejednakost među članicama. Granični prelazi unutar EU gotovo da su iščezli, ali granice krema Nutele koju jedemo, itekako su jasne i vidljive. To više nisu samo granice koje su vidljive u okviru EU, već se prelivaju i prema zemljama koje nisu članice.

Ono što jede dete u Italiji, ne jede dete u Srbiji, Albaniji, Rumuniji (EU), Bugarskoj (EU)… Umesto pravih prelaza, uspostavljene su jasne granice hrane. Ukoliko je hrana simbol života, onda je očigledno da ne delimo isti život. Saznanje o razlici u kvalitetu hrane izazvalo je lavinu kritika, tuge i ostrašćenosti. Licemerno ponašanje EU proizvođača sa pravom je dovelo do ovakvih reakcija, jer se iz toga stvara poseban mentalitet po kome smo mi kojima je namenjena lošija hrana (pa i lošija Nutela) tretirani kao građani drugog reda, inferiorniji i niži oblici postojanja. Zamislimo samo kada bi takve granice postojale i u našem crkvenom iskustvu? Da li bi to isto tako bilo bolno iskustvo za nas? Da li bi stvaralo neki drugi mentalitet?

1. Banket

U grčko-rimskom svetu, kontekst u kojem nastaje i razvija se Evharistija bio je banket. Banket je označavao ne samo zajedničko jelo, nego i pozornicu koja je oslikavala „sistem patronaže“ (patronage). Patroni bi na banket pozvali prijatelje, ali i klijente, tj. one koji od njih zavise. Poziv klijentu da dođe na jelo u kuću patrona nije bilo nešto uobičajeno. Često se dešavalo da patron daje hranu svome klijentu, ali ne i da ga zove u kuću na jelo.

Socijalna i ekonomska raslojavanja bila su dosta duboka, a banketi su bili prilika da se istakne socijalna razlika. Neretko su na njima ponižavani klijenti tako što su im davane manje porcije hrane. Manipulacijom moći naglašavala se društvena nejednakost, a ponižavanje klijenata se ogledalo kroz različitu raspodelu hrane po kvalitetu i kvantitetu. Banket se nastavlja i danas, samo što je danas pozornica Evropa.

Ali hajde da se još malo vratimo u ranohrišćanski Korint (1Kor 11). Tu vidimo da je u odnosu na banket, kao pozornicu koja oslikava društvenu stvarnost – pričešće za Apostola Pavla bilo nešto sasvim drugo. Po njemu, hrišćani su svedočili živo prisutnog Hrista među njima upravo kroz način na koji su delili hranu između sebe –  jednako, i po kvalitetu i po kvantitetu. Dok je u antičkoj kući sistem patronaže ukazivao na banket kao na pozornicu koja je otkrivala socijalne podele i razlike, dotle je evharistijsko sabranje u toj istoj kući bilo pozornica koja je trebalo da svedoči solidarnost i jednakost, tj. prevazilaženje socijalnih razlika koje su vladale u svetu.

2. Novi mentalitet

Apostol Pavle se odlučuje da bude glas jednog novog poimanja stvarnosti kada je u pitanju zajednički susret hrišćana oko pričešća. Što se tiče jednog šireg socijalnog konteksta, Pavle ostaje poprilično suzdržan. Ono što se njemu činilo da je bitno jeste da hrišćani u srcu svog života, u svom molitvenom sabranju, razvijaju jedan novi način odnosa, jedno novo shvatanje života. Takvo shvatanje međusobnih odnosa, sa protokom vremena polako će početi da zahvata i celo društvo.

Stoga možemo slobodno reći da se Apostol Pavle u 1Kor 11 borio za isti kvantitet i kvalitet hrane, bez obzira na socijalne i lične razlike unutar korpusa sabranih hrišćana.

1Kor 11, 18-34 opisuje kako sabrani hrišćani jedu različitu hranu, verovatno na raznim mestima u kući, u razna vremena. Gotovo isto kao što porodica u Srbiji, za razliku od Nemačke, jede i pije lošiju hranu u manjem i skupljem pakovanju. Članice EU koje su ustanovile prevaru sa hranom, kritikovale su bogate članice za stvaranje društva nejednakosti i nepravednosti.

Slika Evharistije koju Apostol Pavle kritikuje jeste slika Evharistije koja se pretvorila u banket – društvo nepravedno tretiranih. Sebično slavljenje jednih na račun zanemarivanja drugih jeste izdaja Hrista. U čije se to ime sastaju hrišćani? Dakle, kako je moguće piti iz Čaše i jesti Hleb, a pri tome ne videti da su i ovi drugi takođe isto to Telo, isti Hristos kojim se prisajedinjujemo kroz pričešće?

Apostol Pavle je kritikovao otuđenost među hrišćanima. Takvo ponašanje činilo je da novost hrišćanstva većini ostane nepoznata i nejasna. Postojala je opasnost da učešće u pričešću, u jelu i piću, bude jedenje zarad otuđenja. Apostol Pavle boreći se protiv toga, saopštava da Hrista nema tamo gde su ljudi otuđeni, jer iako su se sabrali u ime Njegovo, zbog načina kako se ponašaju jedni prema drugima: „ne jede se večera Gospodnja“ (1Kor 11,20).

3. Svet i Crkva

Sve ovo o čemu smo govorili može ostati samo pitanje crkvene prošlosti i poprilično nevezano za naš sadašnji život. Međutim, društveni i crkveni život i danas svedoče da je ono protiv čega se Apostol Pavle borio i dalje živo – a reč je o otuđenju. Otuđenje je danas proizvod savremenih ekonomskih odnosa u kojima je individualizam uzdignut na pijedestal društvenih vrednosti. Od Crkve se očekuje da ona ima otklon od društva ili da kaže nešto što će biti alternativa životu koji živimo.

Plaši me da gubimo iskustvo alternativnog postojanja u našem crkvenom životu. Više smo se izborili da svet uđe u nas, sa svim svojim podelama i sukobima, nego da Crkva uđe u svet. Korintsko iskustvo sa kojim se borio Apostol Pavle, jeste naše sadašnje iskustvo. Čarls Tejlor u svojoj čuvenoj knjizi Sekularno doba govori o čoveku današnjice i njegovoj potrebi da zadovolji glad za „duhovnošću“ koju suprotstavlja „religiji“. Okoštavanje religije odvodi u njenu nemogućnost da bude iskustvo „duhovnog i alternativnog“ u modernom svetu koji se čini kao „ispražnjen od svakog višeg smisla.“

U društvu vidimo da je Evropska Unija postala pozornica koja pokazuje nejednakost među članicama, baš kao što je to banket činio u vreme Apostola Pavla. Gotovo da se ništa nije promenilo od vremena u Korintu koje nam opisuje Jevanđelje. Sistem ponižavanja drugog ljudskog bića samo je danas mnogo bolje maskiran i dobro reklamiran. I danas imamo banket koji priređuju bogate članice EU, jedni jedu mnogo, drugi jedu manje – jedni jedu hranu jednog kvaliteta, drugi drugog. Osećaj otuđenosti ponovo se oslikava i oseća kroz hranu i jedenje, jer je hrana simbol života i deljenja života. Ne deliti istu hranu, znači ne deliti isti život. Stoga je razumljivo da su reakcije siromašnih članica EU bile dramatične i gnevne.

U Crkvi pak, Liturgija je postala neka vrsta banketa u kojoj učestvuju patroni i klijenti – sveštenstvo i narod. Mnogo je svedočanstava o tome, a kao ilustracija nam može poslužiti dokument sa Svepravoslavnog Sabora na Kritu koji govoreći o postu, unosi u član 9. reči Svetog Nikodima Agiorita kako je post od tri do sedam dana pre pričešća „ispravna stvar“. Naravno da se ista stvar ne očekuje od sveštenika i episkopa koji se podrazumevaju kao pričasnici. Već ovde se uočava jasna podela i podvajanje članova Crkve. U većini crkava sveštenici već odavno savetuju post od sedam dana, iako isti ne primenjuju na sebe. Mentalitet moći, vlasti i tržišta, odavno je zamenio mentalitet služenja i ljubavi. Sveštenstvo zaboravlja da njihovo služenje Liturgije nije umesto naroda, nego zajedno sa narodom.

Neophodno je da deljenje hleba i vina stvara novi identitet kod vernika, osećaj učešća u daru Božijem, a ne individualnoj zaradi. Antropološke studije nam govore da je ritual veoma značajan, naročito za razvoj posebnog „religioznog svetonazora.“ Kliford Girc na primer, primećuje da za učesnike religioznog događaja sam događaj jeste realizacija (ostvarenje) posebne religijske perspektive. U slučaju Apostola Pavla, očigledno je da je njemu Evharistija služila kao model za razvoj posebnog svetonazora – alternativnog društva: inkluzivnog i pravednog u događaju zajedništva sa Hristom. Taj hrišćanski svetonazor nadalje se svedoči u širem društvenom kontekstu jer je izraz autentičnog iskustva.

Jedenje hrane u današnjoj Evropi otuđuje i ponižava Istok u odnosu na Zapad, ukazuje da život vrednujemo drukčije – jer je on na Zapadu vredniji, te stoga zaslužuje bolji kvalitet. Tretiranje Istoka je ponižavajuće, tretiranje kao ljudi manje vrednosti. Ukoliko bismo se zapitali nad našom liturgijskom stvarnošću u većini pravoslavnih crkava, da li bi odgovor bio drugačiji od onoga koji je dao Apostol Pavle: ne jede se večera Gospodnja (1Kor 11, 20)?