Poseta patrijarha Porfirija Moskvi i njegov susret sa predsednikom Putinom i patrijarhom Kirilom privukli su pažnju svih pravoslavnih vernika u Srbiji i širem regionu. Umesto da bude događaj u duhu bratstva između dveju crkava i naroda, ovaj sastanak je otkrio pukotinu između vere i politike, između slobode savesti i servilnosti. Ono što smo tom prilikom čuli nije bio poziv na razumevanje i sabranje, već opis naroda kao neprijateljske mase koju treba obuzdati uz pomoć spoljne podrške. To je suštinski problem, dublji od diplomatskog takta – to je pitanje zrelosti.
Tokom susreta u Kremlju, patrijarh Porfirije je u prisustvu predsednika Rusije i poglavara Ruske crkve govorio o položaju Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda, ali na način koji je izazvao snažne reakcije. Između ostalog, opisao je proteste u Srbiji kao deo „obojene revolucije“, govoreći o stranim uticajima koji žele da preoblikuju srpski identitet. U istom tonu je izrazio zahvalnost Rusiji i Kini za podršku u vezi sa Kosovom, Republikom Srpskom i Crnom Gorom, a čitavo obraćanje bilo je obojeno tonom potčinjenosti i očekivanja zaštite.
To obraćanje, nažalost, nije bilo svedočanstvo autonomije, već simptom dublje krize – krize odgovornosti i zrelosti institucija koje bi trebalo da stoje u temelju duhovne i državne samostalnosti. Autokefalnost srpske crkve i nezavisnost države nisu date jednom zauvek, već se temelje na zrelosti naroda da te vrednosti ponese i nosi. Bez tog unutrašnjeg temelja, nema ni snage za samostalnost. Narod koji očekuje da mu nezavisnost bude obezbeđena spolja – od velikih sila, od geopolitike ili svetskih pokrovitelja – pokazuje da nije sazreo ni za državu ni za crkvu.
Kada predsednik države obilazi svetske centre moći – bilo da je reč o Briselu, Vašingtonu, Moskvi ili Pekingu – i tamo ne govori u ime svog naroda, već protiv njega – opisujući ga kao pretnju, a ne kao zajednicu kojoj služi – on time ne manipuliše globalnim akterima, već upravo građanima Srbije. Takav čin je odricanje od autoriteta, ali i od odgovornosti. Kada traži zaštitu od onih kojima je dužan da služi, ne pokazuje liderstvo, već strah, a time sramoti i sebe i državu koju predstavlja.
Ista logika važi i za poglavara Crkve. Ako patrijarh pred stranom silom i političkom vlašću optuži sopstveni narod za destabilizaciju, on time ne svedoči veru, već je podređuje dnevnopolitičkim narativima. Takav nastup ne štiti duhovno jedinstvo, već urušava samu suštinu pastirske misije. Umesto da bude glas koji leči, on postaje instrument u sistemu moći koji od naroda traži poslušnost, a ne poverenje.
U godini u kojoj obeležavamo 850 godina od rođenja Svetog Save – čoveka koji je u najtežim uslovima stvorio autokefalnu srpsku crkvu, i time temeljno uobličio samosvojnost našeg naroda – ovakvi nastupi političkih i crkvenih lidera deluju kao svojevrsno samoponištavanje nasleđa koje su dužni da brane. Autoritet Svetog Save koji su naši arhijereji vekovima čuvali i prenosili nije se zasnivao na sitnim dnevnopolitičkim manevrima, već na duhovnoj viziji koja ih je nagonila da vide dalje i dublje. Naša godina jubileja, umesto da bude vreme sabranosti, pretvara se u svedočanstvo o tome koliko smo se udaljili od njegovog uzora. I tu nije reč samo o političkom ili diplomatskom propustu. Reč je o gubitku kompasa – i u veri, i u odgovornosti, i u zrelosti.
A bez kompasa – svaki korak, ma koliko uveren, vodi sve dalje od puta, a bliže stranputici.
