Transplantacije organa sve više predstavljaju svakodnevnu hiruršku praksu, na koju polažu nade hiljade ljudi širom sveta, i nije mali broj onih koji veruju da su one budućnost hirurgije.
Već je, od januara 1988. godine, pa do aprila 1994, u Sjedinjenim Američkim Državama 95.587 organa transplantirano kod 92.966 pacijenata [JAMA 1998; 1153-1160], što znači da je u proseku na oko 12.000 amerikanaca godišnje obavljena operacija presađivanja organa.
Sve liste primaoca organa su popunjene. U novembru 1998. godine, u Sjedinjenim Američkim Državama bilo je 11.687 pacijenata na listi čekanja samo za transplantaciju jetre, u trenutku kada je 1997. obavljeno 4.167 ovih operacija. U međuvremenu, 1996. godine, 923 ljudi je umrlo usled nedostatka jetri za transplantaciju, u poređenju sa 1991, kada je umrlo njih 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999]
Najdugovečnijem pacijentu kod koga je, u januaru 1970. godine, uspešno izvršena operacija transplantacije jetre, produžen je život za oko trideset godina! Od 1954. godine, pa nadalje, u Sjedinjenim Američkim Državama je obavljeno skoro 200.000 transplantacija. Procenjuje se da danas u ovoj zemlji živi oko 70.000 ljudi koji svoje živote duguju presađivanju organa.
U oblasti srčane transplantacije, prema podacima iz American Heart Association, 1997. godine je obavljeno 2.290 transplantacija, u odnosu na 2.345 operacija u 1996. godini. Da je na raspolaganju bio dovoljan broj transplantata, oko 16.000 amerikanaca mlađih od 55 godina, odnosno njih oko 40.000 ispod 65, na godišnjem nivou, moglo bi da bude podvrgnuto transplantaciji srca, sa mogućnošću preživljavanja od oko 82,5% jednu godinu, 78,2% dve, 74,4% tri i 70,4% četiri godine. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update]
Efikasnost transplantacija organa, posebno nakon otkrića imunosupresiva, značajno je porasla, jer procenat trogodišnjeg preživljavanja transplantiranih u 742 centara u Sjedinjenim Američkim Državama, u odnosu na ukupne transplantacije organa (izuzev pluća i kardiopnevmonije), trenutno iznosi oko 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.]
U Grčkoj je 1998. godine obavljeno 92 operacije transplantacije bubrega, 12 srca, 18 jetre i 150 rožnjače – ovo poslednje umetanjem transplantanata. Pored toga, obavljene su transplantacije pluća, pankreasa, koštane srži, kože ili ponekad dvostrukih organa, na primer srce – pluća. Dok je u 1991. godini ukupan broj transplantacija dostigao 200, u 1994. godini došlo je do njihovog naglog pada na 130, što se u poslednje dve godine pokazalo kao prolazni fenomen.
Bez obzira na sve ovo, u javnosti je prisutna određena doza skepticizma i konstantnog preispitivanja u odnosu na transplantacije organa, što posledično dovodi do ograničavanja raspoloživosti broja donatora oragana. Na širem Evropskom prostoru, ova praznina u transplantaciji bubrega se sve više uvećava. Rast broja izvršenih transplantacija mnogo sporije prati tok umnožavanja broja osoba koje se upisuju na listu čekanja.
Faktori koji negativno utiču na dostupnost donatora oragana su:
- Emocionalna, odnosno ideološka poteškoća da bi nekopostao donator organa. Najčešći odgovori koje su dali oni koji zauzimaju negativan stav o ideji doniranja organa su:
Mogu da mi urade nešto pre nego što budem stvarno mrtav.
Lekari bi mogli da ubrzaju moju smrt.
Ne želim da razmišljam o smrti.
Ne bih želeo da neko posle moje smrti seče moje telo.
Nisam nikada razmišljao o tome.
Želeo bih da moje telo ostane čitavo za život posle smrti.
Možda ovo neće želeti moja porodica.
Ne dozvoljava mi moja vera.
Ovo je previše komplikovana tema da bih (tek tako) dao svoj pristanak.
Ostali faktori su:
- Medicinska nekompatibilnost primaoca i donatora.
- Odbijanje porodice da da saglasnost.
- Nepripremljenost ključnih lekara intenzivne nege, anesteziologa i bolničkog osoblja da porodici obrazloži ideju doniranja organa.
- Nemogućnost da se svi potencijalni donori ispitaju zamoždanu smrt.
- Neuspeh medicinskih jedinica da održe potencijalnedonatore u hemodinamski stabilnom stanju.
- Propust kardioloških klinika da relevantne transplantacione centre na vreme informišu o postojanju pacijenata.
- Nepostojanje ili prisustvo nedovoljnog broja timova zatransplantaciju kako bi mogao da se preuzme veći broj organa.
- Loša informisanost i oglašavanje u vezi satransplantacijama organa u medijima.
Prema međunarodnim statističkim podacima koji su u opticaju, procenat potencijalnih donatora u Španiji i Sjedinjenim Američkim Državama je oko 50 na milion stanovnika godišnje. U Grčkoj, njihov broj se jedva približava 10 na milion.
Pored toga, iako naša zemlja u posmrtnom doniranju organa ima najnižu stopu u Evropi (5,5 donatora na milion stanovnika), procenat doniranja organa od živog davaoca je među najvišim u Evropi (7,8 na milion); uzrok ovome su tesni porodični odnosi. Statistike pokazuju da je procenat pristanka porodice da doniraju organe upokojenog srodnika vrlo nizak u našoj zemlji – oko 40%, dok u zemljama sa razvijenim zdravstvenim sistemima ovaj broj dostiže 70-80% [Preuzeto iz arhive Nacionalnog saveta za transplantaciju. Svedočenje prof. Ιωάννη Βλαχογιάννη].
Čini se da je u našoj zemlji lakše da se donira svoj organ od organa svog (preminulog) srodnika. Ovo je specifičnost našeg naroda koja zaslužuje naročitu pažnju, jer predstavlja snažan pokazatelj da u našoj zemlji kampanja za tzv. „kategoričku saglasnost“ može da reši mnogo više problema od bilo kog pokušaja za porodičnu ili, još mnogo više, „pretpostavljenu saglasnost“. U trenutku kada srodnici osećaju da gube svoju voljenu osobu, veoma tragično i najčešće iznenada, nezamislivo je za grčku zajednicu da jedan bezličan entitet, na primer Nacionalna organizacija za transplantaciju (E.O.M.), „pretpostavi“ saglasnost umrlog davaoca, bez uzimanja u obzir saglasnost živih članova njegove porodice.
Pitanje doniranje organa je manje stvar političke ili pravne prirode; ono je uglavnom stvar ideološkog oblikovanja i adekvatne informisanosti. U Španiji, zemlji sa inovativnim praksama u oblasti donacije organa, u poslednjih nekoliko godina smanjen je broj saobraćajnih nezgoda i, posledično, slučajeva moždane smrti, ali je značajno povećan broj donatora.
Naravno, u ovoj zemlji, kao i u Belgiji, Austriji i, od nedavno, Italiji, u zakonodavstvu je uspostavljena „pretpostavljena saglasnost“ kako bi se prevazišao problem nedostatka organa. Drugim rečima, sada se smatra da je donator svako ko ovo napismeno ne negira za života.
Kako prolazi vreme, čitav svet postaje svestan da je donacija organa, kada je u određenim slučajevima preporučuje medicina, i u moralnom i logičkom smislu, potpuno opravdana. Tako bi, u Sjedinjenim Američkim Državama, oko 55% bele populacije i približno 33% populacije crnaca i Amerikanaca hispano porekla, želelo da ponudi vlastite organe za svoje srodnike, bez obzira na to što je u praksi samo dve trećine njih izrazilo želju da da pisanu saglasnost za donaciju organa.
Izvor: Slobodni od genoma, Kragujevac: Kalenić, 2014, 271–274.
Prevod: Dragan Popović
