Vl. Maksim, Isus Hristos – Isti u vekove. 2018.
„Treba da delate, ne samo dok ne ugledate plod, nego ste dužni do ishoda (tj. upokojenja) da se borite. Jer iznenadni gräd često obara zreli plod“ – pisao je početkom VII veka, negde blizu današnjeg Katara u Persijskom zalivu, veliki Sirijac Isaak, episkop koji se povukao sa katedre zbog, kako kaže sirijski istoričar Išodnah (9. vek), „zavisti žitelja unutrašnjih oblasti“. Isaakova poetska rečenica metaforički upućuje na potrebu budnosti i rasuđivanja kao ključnih rekvizita za dosezanje cilja svakog podviga. Preuranjeno likovanje može da bude kobno: videli smo kao to izgleda u sportu, političkim ili crkvenim izborima, raznoraznim kampanjama itd.
U vreme transhumane tehnologije koju karakteriše zapaženo odsustvo rasuđivanja, a onda i naglašena rasejanost, osvrt na otačke uvide (Starečnik, Lestvica i dr.) nudi važne savete za savremenog čoveka. Osim što nas danas odlikuje rasejanost (na koju ne treba biti nimalo ponosan), mi ljudi smo skloni i da gubimo pred sobom horizont očekivanja jer nam je zamagljen cilj. To dovodi do duhovne, političke i svake druge dezorijentisanosti.
Ova tema postaje još zanimljivija ako se uzme u obzir da su Oci Crkve po pravilu pripadali periodu intenzivnih teoloških, filosofskih i političkih debata, pa je dar rasuđivanja bio presudan za određivanje duhovnog pravca i za jasno izražavanje istina vere. Živeći u vreme ne samo trajne dogmatske krize (origenizam, monoenergitstvo itd.) nego i političke krize povezane sa ekspanzijom muslimana na Bliski istok, monah-peripatetik i plodni bogoslov, Sv. Maksim Ispovednik (580-662) je tokom celog života trpeo optužbe i klevete, kako po pitanju vere, tako i života. Tokom sedam godina dvaput mu je suđeno u Konstantinopolju (655 i 662), triput je proganjan, potom i mučen, zbog posvećenosti učenju o dvema voljama i energijama u Hristu. Ipak, uprkos svim tim napadima, Maksim je odoleo iskušenju da uzvrati istom merom (=da se sveti) onima koji su ga klevetali.
Šta je to što je učiteljima Crkve pomoglo da u vremenu krize prevaziđu osuđivanje, a da nastave borbu? Postoje tri učestala a međusobno povezana pojma koje su oni koristili u vezi sa ovom temom: „krisis“ (sud), „dijakrisis“ (rasuđivanje) i „kriterijum“ (mera, gnomon). Za suočavanje sa svakom krizom pomoću rasuđivanja neophodno je posedovanje bogoslovskih i duhovnih kriterijuma na osnovu kojih se može prosuditi šta sačinjava teološki legitimnu perspektivu, a šta ne, i šta je neophodno za samo esse crkvenog života. Naporedo sa tim, za procenu kritičnih momenata valja imati i viziju budućnosti, tj. Božije volje. Upravo na ovoj tački – odnos između budućnosti i istorijskog prosuđivanja – leži srž otačke teorije i prakse rasuđivanja.
Mnoštvo je aspekata otačke misli koji pokazuju da za njih samo ono što je pozitivno – poput ljubavi, dobra, pravde i sl. – ima eshatološku perspektivu, dok ono što je negativno – poput podele, mržnje, zla i sl. – pripada sadašnjem veku i ne opstaje u večnosti. Ta jednostavna istina pomagala je hrišćanima (prostom narodu, monasima, sveštenstvu) da zauzmu stav po kome neće činiti ništa što ne odslikava budući život ili mu je suprotno. Ako u večnosti sa Hristom nema mržnje, razmišljali su oni, onda ću sve učiniti da nikog ne mrzim. Slično tome, činjenica da nema kompromisa između života i smrti, vodila je hrišćane ka odbacivanju smrti kao poslednjeg neprijatelja. Prosto, zar ne? Verovatno, ali stvar se ne završava time. Naime, dok ne nastupi taj pominjani Kraj mi ne možemo biti sigurni ni u šta. Predstoji nam ozbiljni podvig i borba.
Presudna za naše razumevanje rasuđivanja jeste premisa da su sva bića obdarena jednim „telosom“ – ciljem ili zadatkom – i dok se „telos“ ne ostvari mi ne možemo govoriti o „istini“ nijednog bića. Posledično, rasuđivanje se tiče „kraja“. U to je uključeno i pitanje volje (slobode, samoodređenja) i drame (koju povlači ljudska istorija). U tom smislu, treba istaći da je Krst kao „sud“ i provera posvećenosti taj presudni kriterijum svake procene; svetitelji nisu izbegavali krst u vidu podvižništva. Iako je široka lepeza pojmova koji opisuju asketski život, Oci i njih stavljaju u perspektivu budućnosti.
Na primer, za Maksima Ispovednika zlopamćenje je okrutni vid odvajanja i kao takvo sprečava nas da volimo braću, dok oproštaj vodi ljubavi čak i prema neprijateljima, a time u natprirodno prevazilaženje „sadašnjeg veka“. Ličnim primerom praštanja i nezlopamtivosti, ovaj Ispovednik je pokazao da je budućnost (ljubav) ugradio u svoj život i rasuđivanje. Ljubav „privoleva volju da prati prirodu i da ne odstupa od svog (eshatološkog) zakona prirode“. Slično je postupao i Simeon Novi Bogoslov koji nije imao mržnju ni zlobu na mitropolita Stefana Nikomidijskog. Naprotiv, govorio mu je: „Vladiko, ja te volim, a verujem da i ti mene voliš. Iz ljubavi si me poslao u progonstvo… i vidim sada plodove toga, jer sam se utvrdio na Steni (tj. Hristu), i um moj je utvrđen na Kamenu vere, i ne koleba se! – Hvala ti na tom dobročinstvu“!
Iz ovakve vizije proizilazi jedno rasuđivanje koje prerasta u „erminevtiku nadahnutu budućnošću“. To rasuđujuće overavanje sadašnjih i prošlih događaja na osnovu budućnosti jeste važno oruđe u rukama teologije i Crkve i danas kada se suočava sa modernom krizom smisla.
Rasuđivanje, dakle, ne može da zaobiđe životne potrebe modernog čoveka. O. Georgije Florovski je to formulisao sledećim otrežnjujućim rečima: „Savremeni čovek može i treba da insistira na predanjskoj veri i Crkvi Otacâ. To, međutim, ne traži žrtvovanje slobode njegovog mišljenja, kao ni izdaju u odnosu na potrebe i zahteve savremenog sveta“. Ova perspektiva je daleko šira od uskog sledovanja krutom magisterium-u ili tzv. missio canonica Crkve, koji missio, uostalom, i ne postoji u pravoslavnom Predanju. Florovski će bez ustručavanja reći da je „servilnost (δουλικότητα) strana kako Bibliji tako i Ocima. Oni sami su bili smeli, odvažni i avanturistički (adventurous) tragaoci za božanskom istinom“. Otpor je uvek duhovno ispravniji put od apatije.
Samo iz te smelosti i bezgranične slobode u Hristu mogla je da se rodi teologija koja preobražava čitave kulture tako što ih „krštava“ u procesu usvajanja. Na nivou filosofije, važni aristotelovski pojmovi (poput τέλος, δύναμις, ἐνέργεια), usvojeni su i smešteni u specifični amalgam u kome jelinstvujuća aristotelovska metafizika nalazi smisao u biblijskoj eshatološkoj teologiji. Platonski pojam duše je uz ozbiljne korekcije i dužnu pažnju usvojen, pod uslovom, kako je to formulisao apologeta Atinagora, da se „ni duša ni telo ne mogu zamisliti po sebi nego samo kao čovek koji se sastoji od duše i tela“ (drugim rečima, nema čoveka ukoliko je ova punoća narušena). Štaviše, verovanje u prirodnu besmrtnost duše je smatrano za jeres, ozbiljniju od jeresi tnitopsihizma (verovanje u smrt duše i tela do vaskrsenja).
Obratimo pažnju: upravo je rasuđivanje na osnovu budućeg stanja („čekam vaskrsenje mrtvih“ – jer samo celovit, a ne parcijalan čovek predstavlja istinu o čoveku) izbilo argument da hrišćanska vera počiva na besmrtnosti duše. U bogosluženju, pak, mnogi paganski običaji su preuzeti i hristijanizovani (poput urođenih praznika, „slava“ i rituala). Slično je učinjeno na planu umetnosti gde su velika helenistička dostignuća vrednovana i utelovljena u hrišćansko umetničko nasleđe, što se ogleda u bogatstvu i raznolikosti formi, boja i izraza. U nekim slučajevima je ova simbioza delovala kao „tenzija“ (poput statusa filosofskih pojmova u teologiji), ali ona je poticala iz namere da se sačuvaju vredni elementi (poput aristotelovske teleologije i metafizike), ali i da budu spojeni sa judeohrišćanskom eshatologijom vaskrsenja. Vernost ovom postupku nije dovela do „helenizacije hrišćanstva“ nego do „hristijanizacije helenstva“.
Sve to zajedno danas predstavlja Predanje koje su generacije hrišćana slagale u biće Crkve. Jedan savremeni otac Crkve kaže da reči iz Jevanđelja da sve što je bilo vezano za Hrista Bogorodica „slagaše u srcu svom“ jeste upravo – Predanje. (up. Lk 2, 19; Lk 2, 51). Na taj način su u istoriji stvarana sasvim nova dela koja nije diktirala priroda nego sloboda. Florovskijevski kazano, sloboda je u stanju da pobedi nužnost, pa čak i da preinači zakone prirode u svetlosti dolazećeg Carstva – kao što svedoče mučenici i podvižnici Crkve. U tom smislu, hrišćani nisu svoju budućnost crpeli iz vere u besmrtnost duše (što je bilo ready–made, platonsko rešenje onog vremena) nego iz vere u „zajednicu svetih“, u Crkvu kao Telo Hristovo koje se neprekidno opituje u Evharistiji. Tako hristologija vaskrsenja rešava zagonetku života. To, međutim, nije očigledno ni predskazivo, nego dolazi kao iznenađenje iz budućnosti, kao otkrivenje ili blagodatni dar. Rasuđivanje bez otkrivenja bi bilo čista ljudska domišljatost. Stoga, rečima Lestvičnika, „čovek koji ima dar rasuđivanja, našao je zdravlje i uništio bolest“.
Neukost (ἀμάθεια) i ostrašćenost (ἐμπάθεια) su dve glavne odlike današnje scene. Kada svoju metafizičku nepismenost spojiš sa ostrašćenom željom za uklanjanjem neistomišljenika tada oko sebe proizvodiš zbunjenost i tugu. Jer, misliš u sebi, samo moja uska perspektiva je ispravna i ona treba da dominira stvarnošću. Jedna perspektiva koja ne dopušta alternativu. Zaboravljaš tada da nema nužne suprotnosti između Jerusalima (proste jevanđelske vere) i Atine (jelinske filosofske sinteze), između Istoka (na kome se uvrežila zapadna kultura) i Zapada (na čijem tlu pravoslavni žive i delaju), između teologije (reč o Bogu) i nauke (proučavanje zakona postojanja prirode): naprotiv, shvataš da samo njihov stvaralački susret i prožimanje može da oplemeni svet u kome zajedno živimo. Jer, molitva Crkve ne prestaje da bude za mirno sapostojanje na Božijoj zemlji narodâ, plemenâ, jezikâ, kulturâ – za jedinstvo u jednom telu Crkve po svoj vaseljeni.
Da je rimska inkvizicija 1615. godine, koristila rasuđivanje nadahnuto budućnošću (ili da je makar malo promućurnija bila), tada bi donela drugi zaključak a ne onaj po kome je Galilejev heliocentrizam „bezuman i apsurdan za filosofiju, i formalno jeretički [za Crkvu], pošto na mnogim mestima eksplicitno protivreči smislu Svetoga Pisma“. Tada bi potonji razvoj odnosa teologije i nauke u srednjem veku najverovatnije imao drugačiju putanju.
Gospod se ovaploćenjem zacario i „obukao se u lepotu“ ljudske i kosmičke prirode (koja je bila kontaminirana grehom, propadljivošću, stradanjem i smrtnošću). Ispovedajući ovu istinu, verujemo da teologija 21. veka neće upasti u zamku srednjevekovne inkvizicije. Pod uslovom da teolozi žive na način vere, samopredavanja i samoprinošenja, prateći savet Ave Isaaka sa početka ovog teksta.
