Ajsi i Sot, Bez granica
Govoriti o vaspitanju dece iz hrišćanske perspektive, a držati se konteksta o razvoju dece u jednom savremenom društvu, znači govoriti o tome koliko je Crkva danas, pored države i nevladinog sektora, u stanju da se uključi u rešavanje problema porodice i odrastanja u društvu. Ako govorimo o Crkvi kao religiji ili kao hrišćanskoj konfesiji, njene mogućnosti danas veoma su male. Religija više ne igra ulogu u javnosti koju je imala nekad, i Crkva kao takva nema više značajnog uticaja na život savremenih ljudi. Međutim, treba imati u vidu da je Pravoslavna crkva, isto tako, nositeljka jednog vekovnog duhovnog nasleđa, svetootačke tradicije hrišćanskog Istoka, koja je namenjena svim ljudima svih vremena, u svim područjima njihovog života. Kao takva, pravoslavna vera može imati značaja za izlaženje u susret pitanjima o kojima danas govorimo, onako kako i druge velike tradicije istočne duhovnosti danas izlaze u susret potrebama ljudi savremene civilizacije na Zapadu i u čitavom svetu.
Važne odgovore ne treba očekivati od pravoslavne pedagogije kao jedne stručne teološke discipline ili teološkog konstrukta. Kada u Pravoslavnoj crkvi razmišljamo o odrastanju, mi govorimo o Bogu koji štiti, spašava, miluje i čuva našu decu i nas, govorimo o crkvi koja nije zajednica odraslih već zajednica odraslih i dece, ili u jednom drugom smislu samo zajednica dece, dece Božije, govorimo o odnosima ljubavi u Hristu, koji se manifestuju i u odnosima sa decom, koji mogu imati pedagoškog učinka, ali predstavljaju i znače mnogo više od toga.
Sama pedagogija u tom smislu može da znači i ograničenje, ovakva kako je mi doživljavamo danas, nastala u novom veku, u doba moderne i prosvetiteljstva. Jedan od najvećih pravoslavnih teologa HH veka, Justin Popović, izrekao je oštar kritički stav prema humanističkoj pedagogiji, u svom delu Svetosavska filosofija prosvete. Ovaj stav stoji u saglasnosti sa savremenim kritikama, ne samo u pedagogiji već i u društvenim naukama uopšte. Protivrečnosti u odrastanju dece danas nije moguće razumeti drugačije nego razmišljati saglasno filosofiji savremenog sveta. A u jeziku koji govore današnji ljudi sve je manje mesta za pedagoške odnose u tradicionalnom značenju. To nije slučajno, i to ne treba osećati samo kao problem, već i kao određenu vrstu osvešćenja.
Valja se zapitati o čemu govorimo kada govorimo o problemima odrastanja? Da li su to problemi koje imamo sa decom, ili ih imamo sa sobom kao roditeljima, ili sa sobom kao odraslim, zrelim osobama, zainteresovanim na bilo koji način za probleme odrastanja dece? Čiji su to problemi? Kako se oni odražavaju na naš stav/odnos prema deci? Kako da taj odnos bude konstruktivniji? Ovo je druga vrsta pitanja u odnosu na pedagoška. To su primarnija pitanja od pedagoških. To je širi zahvat, šira perspektiva posmatranja odnosa sa decom, koja je danas potrebna svetu kako bi izašao u susret problemima odrastanja.
Da li je danas moguće hrišćansko vaspitanje dece? Mnogima ovo pitanje može izgledati čudno. Međutim, danas se širom sveta razmatra dilema je li zaista moguće duhovno vaspitanje, moralno vaspitanje, pa čak i je li moguće samo vaspitanje. Ta mogućnost podvrgnuta je ozbiljnom preispitivanju, naročito nakon Drugog svetskog rata, kada su Teodor Adorno i teoretičari Frankfurtskog kruga izneli tezu da posle Aušvica nema više smisla pisati poeziju. Mnogi su iz toga izvlačili različite implikacije, između ostalog i onu da se danas ne može, bar ne na isti način kao nekada, govoriti o vaspitanju mladih naraštaja. Ne radi se samo o traumama Drugog svetskog rata. Mi živimo u doba postmoderne, koja je proglasila raskid sa svim velikim pričama moderne i prosvetiteljstva. Tako je i sama pedagogija označena kao jedna od velikih priča, metanarativ odnosa sa decom, iza kojeg stoji ništa drugo nego tehnološka racionalnost civilizacije novog veka. To znači da se dete u vaspitanju tumači kao objekat planskog i sistematskog uticaja odraslih, a pedagogija se bavi efikasnošću tog uticaja, postizanjem određenog cilja korišćenjem određenih sredstava. Međutim, u stvarnim odnosima sa decom uticaj se događa na dubljem nivou, neplanirano, sam od sebe, zato što su to lični odnosi i zato što je odnos tajna.
Ovde je daleko važnije pitati se šta mi zaista, u stvarnosti, radimo sa decom, umesto onog pedagoškog: šta da radimo sa decom. A ono šta radimo sa decom ima veze sa time šta radimo sa sobom. Zahtev novog vremena je da pustimo decu i gledamo sebe. Šta god deca radila, može se reći da to rade na svoj način. Odsudno pitanje za nas odrasle je šta radimo mi, šta govorimo, šta mislimo i kojom energijom zračimo, u našim odnosima sa decom.
Kada kažem, da gledamo, da postavimo pitanje, to znači da drugačije pozicioniramo fokus pažnje i odgovornosti. Pustiti decu, to su reči iz čuvenog hita rok grupe Pink Flojd, uz koji su odrastale naše generacije. On glasi: „Nastavniče, pusti decu. Ti si samo još jedna cigla u zidu.” Ovo je poziv nama odraslima da razmotrimo sebe i svet koji smo stvorili. Zid, to je u čuvenom filmu s kraja osamdesetih svet odraslih u koji mladi stupaju. Taj poziv odnosi se na školu, odnosno obrazovanje, ali on jednako važi i za porodicu i društvo i druge „agense socijalizacije”, koji su ujedno i agensi vaspitanja.
Veliko je saznanje dvadesetog veka: svet odraslih nije sačinjen po meri deteta. U njemu nema mesta za dete kao dete. Na drugoj strani, Gospod Isus Hristos pre dve hiljade godina izriče jasno i nedvosmisleno: Budite kao deca, jer je njihovo Carstvo nebesko. Marija Montesori tvrdi da čovečanstvo do danas nije shvatilo važnost i ozbiljnost ovih reči, nazivajući to neshvatanje neshvatljivim slepilom odraslih ljudi.
Prva briga u odnosima sa decom tiče se nas samih: kako da se oslobodimo svojih strasti i svojih vezanosti. Naše preokupacije, uključujući i naš greh, utiču na decu. One ih uvode u svet greha. Ovo je osnovna distinkcija između sveta deteta i sveta odraslih. Odrastajući, postepeno ulazeći u svet odraslih, dete postaje akter greha. Uticaj odraslih na decu ujedno je i put prenošenja prvorodnog greha. Ovo je jedan od ključnih doprinosa hrišćanske pedagogije, odnosno hrišćanske etike odnosa sa decom. Ono što nedostaje humanističkoj pedagogiji jeste svesnost o postojanju i širokoj rasprostranjenosti raznovrsnih anomalija u odnosima sa decom, koje mi hrišćani nazivamo grehom. Vaspitanje nije samo formativno, ono je i kritičko, samooslobađajuće, emancipatorsko. Ono što je važno u vaspitanju nije ispravljanje deteta, već ispravljanje nas odraslih koji na decu po prirodi stvari i zajedničkog života utičemo. Ne radi se o društveno-istorijskim uslovljenostima, već i o duhovnim temeljima odnosa u vaspitanju.
Pravoslavna etika odnosa sa decom šalje važnu poruku: odrasle osobe nisu nepogrešive. Mi ne znamo sutrašnji dan. Ne znamo šta je za naše dete dobro. Ne poznajemo svet u kojem će ono živeti. Mi nismo bogovi svojoj deci. Ovo je poruka za sve ljude, ne samo za one koji se izjašnjavaju kao vernici. Okrenite se Bogu, odnosno univerzumu, odnosno životu, držite se onih vrednosti kojih ste svesni i koje sledite.
I u naše vreme naširoko dolaze do izražaja temeljne zablude u odnosima sa decom, implicitni stav da su odrasli nepogrešivi i sami sebi dovoljni, a koje se pokazuju kao inherentni deo svakog pedagoškog pristupa. Imajući to u vidu, sve je manje osnova za odbranu vaspitanja u tradicionalnom smislu. Autoritet, koji je nekada činio osnovu svih društvenih, pa i porodičnih odnosa, danas, s obzirom na sve protivrečnosti odrastanja u savremenom svetu, s pravom dolazi pod sumnju.
Osnovna briga u odnosima odraslih sa decom u pravoslavnom hrišćanskom predanju tiče se toga kako sačuvati dete od sebe, od svog greha. Greh se u našim odnosima sa bližnjim, pa i sa decom, manifestuje na različite načine. Te manifestacije nazivaju se strasti, poroci ili zavisnosti. One predstavljaju različite načine vezanosti za prolazne ili prizemne vrednosti, i u tom smislu one su duhovni poremećaji koji obeležavaju, a u praktičnom smislu i uslovljavaju naše odnose sa drugima. Kada je reč o odraslima, one uslovljavaju njihove odnose sa decom, pre svega ometajući razvoj pozitivnih emocija prema roditeljstvu: materinstvu posebno i očinstvu posebno, prema sebi u ulozi roditelja, a odnos je u etici nešto obuhvatnije od uloge.
Etika pravoslavnih hrišćana polazi od pitanja kako izaći na kraj sa sobom, sa svojom neumerenošću, sa svojom požudom, pohlepom, sa svojim negativnostima, sa svojom ljutnjom, sa svojim osećajem praznine i besmisla, sa svojom nadmenošću. Ova stanja duše odraslih jesu ono što stvarno ugrožava decu u zajedničkom životu sa njima. Pod pretpostavkom da je čovek sam nemoćan da izađe na kraj sa ovim duhovnim slabostima i poremećajima, presudnu važnost ima njegova vera. I ona je presudna prvenstveno u tom smislu. Odnos sa Bogom u koga verujemo, ili sa onim u šta verujemo, je referentan našem odnosu sa bližnjima, u ovom slučaju našem odnosu sa decom.
U praksi svakodnevnog života, deca osećaju silovit napad od strane nas odraslih, kroz naše postupke, naše reči, naše misli i naše zračenje, odnosno energetske poruke koje im šaljemo kada smo podložni napadima iskušenja. Važnije je šta nećemo raditi nego šta ćemo raditi u odnosima sa decom. Još je Sveti apostol Pavle upozoravao: Roditelji, ne razdražujte svoju decu. Deca na to razdraživanje odgovaraju mehanizmima odbrane, iz kojih često prelaze u napad. Češće od toga, ona se sklanjaju, otuđuju, udaljavaju od svojih najbližih. To je njihova reakcija na nerazumevanje, koje može biti još i intenzivirano pedagoškim namerama odraslih. Ideje o hrišćanskom vaspitanju mogu biti kontraproduktivne, štaviše opasne, onda kada se pritisak na decu vrši u ime Boga i s pozivanjem na Boga.
Posledica ovih anomalija u odnosima sa decom ogleda se u nesposobnosti odraslih za stvarno prisustvo. U tome leži jedno od osnovnih objašnjenja problema koji se javljaju u odrastanju. Naše sklonosti, ojačane i legitimisane pedagoškim namerama, čine nas nesposobnima za prisustvo i mi zapostavljamo svoju decu. Ovo zapostavljanje u svakodnevnom životu događa se u formi osuđivanja dece, prigovaranja deci, žaljenja i jadikovanja zbog dece i njihovog ponašanja. Ovakva obraćanja kamuflirana su tobožnjom brigom, ljubavlju i velikim pričama, od kojih je najveća vaspitanje. Iza njih stoji neodgovornost, nezahvalnost Bogu za život i zdravlje naše dece, nedostatak vere u dobro i nesposobnost da budemo prisutni.
