Mural „Reč života” na zidu Hesburgove biblioteke
Ovo izgovori Isus, pa podiže svoje oči k nebu i reče: Oče, došao je čas, proslavi svojega Sina, da i tvoj Sin proslavi tebe. Kao što si mu dao vlast nad svakim telom, da svemu što si mu dao daruje večni život. A ovo je večni život: da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i onoga koga si poslao Isusa Hrista. Ja te proslavih na zemlji; svrših delo koje si mi dao da izvršim. I sada proslavi ti mene Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe pre nego što svet postade. Objavih tvoje ime ljudima koje si mi dao od sveta. Bejahu tvoji pa si ih dao meni, i održali su tvoju reč. Sad razumeše da je sve što si mi dao od tebe. Jer reči koje si mi dao, ja sam dao njima, i oni primiše i zaista poznaše da od tebe izađoh, i (po)verovaše da me ti posla. Ja se molim za njih, ne molim se za svet, nego za one koje si mi dao, jer su tvoji. I sve moje tvoje je, i tvoje moje; i proslavio sam se u njima. I više nisam u svetu, a oni su u svetu, a ja dolazim tebi. Oče sveti, sačuvaj ih u ime tvoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao mi. Dok bejah s njima u svetu ja ih čuvah u tvoje ime; one koje si mi dao sačuvah, i niko od njih ne pogibe osim sina pogibli, da se ispuni Pismo. A sada dolazim tebi, i ovo govorim na svetu, da imaju moju radost ispunjenu u sebi.
Kontekst u kojem Isus izgovara ove reči je njegova priprema za mučenje i smrt na krstu. Prvo je svojim učenicima oprao noge (Jn 13, 4–17), pokazujući im time kakvu službu on od njih očekuje – služenje drugima, a ne vladanjenjima. Potom im daje novu zapovest ljubavi: Da vole jedni druge onako kako je on voleo njih. Pri tome će svi ostali poznati da su oni njegovi učenici jedino ako se zaista budu voleli međusobno (Jn 13, 34–35). Nikako drugačije. I obećava im dar Svetoga Duha, Duha Istine, Utešitelja i Zastupnika, koji će ih podsećati na sve što im je govorio i koji će ih podučiti svemu drugome (Jn 14, 26). I sada, pošto je svoje učenike tako pripremio za misiju koju im je namenio, on se moli za njih. Posle ove molitve će on sa njima otići u dolinu Kedron u vrt gde će biti uhapšen a potom i pogubljen.
Posle Isusovog oproštajnog govora učenicima, sledi ova njegova molitva Bogu Ocu. On se, smatra sv. Avgustin, Ocu mogao pomoliti i u tišini, ali je na ovaj način želeo da pokaže da je još uvek učitelj, želeo je da podučava učenike, a potom i nas, i da izgrađuje i njih i nas do poslednjeg časa, tako da je ovu molitvu koju je uputio Ocu istovremeno učinio poznatom svima nama. A to što je njome hteo jeste „da učenici razumeju onu ljubav koju je on gajio prema njima“ (sv. Jovan Zlatousti). Inače, ovo je najduža sačuvana molitva Isusova koja dolazi kao kruna njegovog opštenje sa učenicima posle Tajne večere. (U današnjoj perikopi smo pročitali samo njenu prvu polovinu.) Obično se ova Isusova molitva Bogu Ocu naziva „prvosvešteničkom molitvom“ zato što se Isus sprema da prinese samoga sebe kao žrtvu za grehe sveta (mada ne verujem da to znači ono što misli sv. Kirilo Aleksandrijski kada kaže da Isus „svojim molitvama smiruje gnev svojega Oca žrtvujući sebe za nas“). A zove se tako i zato što se kod Boga zauzima za svoje učenike onako kako se judejski prvosveštenik zauzima za narod Izraela (Rim 8, 34). Ponekad se ova molitva dovodi u vezu sa Mojsijevim oproštajnim obraćanjem koje se završava njegovim blagosiljanjem Izraela (Ponz 33). A poneki je upoređuju sa molitvom Oče naš, ukazujući na nekoliko sličnosti među njima. Isusova molitva kod Jovana unekoliko je drugačija od one kod sinoptika (ostalih jevanđelista). I ovde on pokazuje znake uznemirenosti, ali ipak ne dolazi do tačke da moli Oca da, ako je moguće, ipak ne postrada.
Ako se do sada obraćao svojim učenicima podučavajući ih i savetujući, dajući im novu zapovest o međusobnoj ljubavi i najavljujući im dolazak Svetoga Duha, Isus se sada, podižući pogled ka nebu, što je u ono vreme bio uobičajen stav prilikom molitve, obraća Bogu. I naziva ga Ocem, tačnije „tatom“ onako kako se malo dete obraća svom roditelju, ili izgleda još preciznije „(pre)dragim ocem“ kako mu se obraćaju već odrasli sinovi i kćeri. Time on pokazuje najveću bliskost koja postoji između njega i Boga. Kod sinoptika Isus svoje sledbenike podučava molitvi Oče naš, ali ne i u Jovanovom jevanđelju. Ovde Isus govori o „svom“ Ocu uspostavljajući time jedinstven odnos sa nebeskim Ocem kao sa „svojim“, a ne samo kao sa „našim“ kako je to kod ostalih hrišćana. Kada na jednom mestu kaže „vaš otac“, on se tada obraća svojim protivnicima govoreći im da je njihov otac sam đavo, koji je izvor laži i ubica ljudi od iskona (Jn 8, 41 i 44). Nasuprot njima Isusov Otac je nebeski Bog istine, dobrote i čovekoljublja. Tome Bogu Isus sada kaže: „Došao je čas“. Čas smrti njegovog Sina. I ne treba pomišljati da je taj čas došao po nekoj nužnosti sudbine. Došao je po božanskim (pred)određenju. Čas zbog koga je prevečni Sin i došao na zemlju. Ceo Isusov život se može shvatiti kao putovanje ka smrti na krstu. Na taj cilj on će stići odmah posle ove molitve.
Isus konstatuje da mu je Otac dao vlast nad svakim „telom“, tj. nad celokupnim ljudskim rodom. Ali to nije vlast u uobičajenom smislu reči, poput one koji imaju svetovni vladari. I kojom bi on vladao nad ljudima. To je vlast koja mu je data sa izričitom konkretnom svrhom – Isus je dobio vlast da bi ljudima doneo život, i to izobilni život. Zaista je to nebivala novost – Bog je ovlastio Isusa da ljudima može doneti život u njegovoj punoći.
Isus nadalje moli Oca da svemu što mu je Otac dao, on sada daruje „večni život“. A večni život je označio odnosom prema Ocu i Sinu, preciznije kao „poznanje Oca i njegovog Sina“ („Spasava poznanje ove dvojice“, sv. Kiprijan Kartaginski). Što znači da ako neko već sada poznaje Oca poznavajući njegovog poslanika Isusa, za njega je večni život već počeo. Ovim je Isus redefinisao koncept „večnog života“ koji se do tada obično određivao kvantitativno, kao život bez početka i bez kraja, život koji postoji kroz sve vreme, neprestani, večiti život. Ne poričući i taj njegov aspekt, Isus večni život sada određuje mnogo konkretnije, kvalitativno, kao poznavanje Oca i Sina. Takvim određenjem on otvara jednu novu, sasvim izuzetnu dimenziju – omogućava da večni život može početi još za vreme našeg ovozemaljskog života, a nastaviti se u životu posle smrti. Tačno je da je večni život onaj koji se nikada ne završava, ali to je samo njegova spoljašnja karakteristika koja nam ne govori ništa o tome u čemu se on sastoji. Njegova unutrašnja, suštinska karakteristika ne tiče se kvantiteta (koliko će on trajati), nego kvaliteta (u čemu će se on sastojati). A sastojaće se u poznanju Oca i Sina (Duhom Svetim).
U ovoj tački neobično je važno naglasiti da to „poznanje“ nije samo intelektualni čin, kako bi se to po pravilu pomislilo danas, kada je uobičajeno suprotstavljati znanje i veru. Međutim, „kada govorimo o veri mislimo na istinito bogopoznanje i ni na šta drugo, jer [takvo] poznanje dolazi kroz veru“ (Kirilo Aleksandrijski). Dakle, u takvo „poznanje“ uključena je i vera. Nadalje, u Starom Zavetu „poznanje“ označava nešto veoma različito – intimni odnos muža i žene (Adam „pozna“ Evu i ona zatrudnje). No, intimni odnos čoveka sa Ocem i Sinom više je određen time što je njegova posledica sleđenje Očeve volje, prihvatanje njegove volje kao svoje sopstvene, i to ne zbog golog Očevog božanskog autoriteta, nego zbog čovekovog usvajanje nje kao one kojoj je uvek stremio i koje se na kraju nekako domogao da bi je kao svoju usvojio. A usvojio je zato što se uverio da takvo „poznanje“ čoveka ne ostavlja ravnodušnim nego ga blagodatno preobražava i to iz temelja da bi ga uvelo u potpuno nov, sasvim drugačiji život. (A to da li je Božija volja zaista usvojena ili ne, testira se odnosom prema drugima.) To „poznanje“ je, dakle, više uspostavljanje ličnog odnosa sa Bogom Ocem i Sinom kao onim koga je Otac poslao u svet. „To poznanje je [sam] život“ (Kirilo). Taj odnos svakako podrazumeva i intelekt, ali isto tako i volju i osećanja, i duh i telo, rečju – celog čoveka. Takvo „poznanje“ više je jedinstvo sa Bogom, nego samo njegovo intelektualno poimanje, koje doduše nipošto ne sme da odsustvuje, ali ne sme ni da pretenduje da zameni celovitodnos čiji je ono, iako veoma važan, ipak samo jedan deo. Takođe, takvo „poznanje“ je moguće jedino na osnovu otkrivenja, a Bog se najverodostojnije otkrio u svom Sinu. Nijedan drugi način nije moguć, i to ne slučajno nego zato što Bog nije pasivni objekt čije poznanje zavisi od naših saznajnih sposobnosti, nego uvek živi i aktivni subjekt koga je moguće saznati samo onda, i samo onako, i samo onoliko koliko se on saznavaocu otkrije. A on se ljudima ponajviše otkrio u Isusu.
Isus sada tvrdi da je on Oca proslavio na Zemlji. Zlatousti kaže (a sv. Teofilakt Ohridski ponavlja) da su njega „već proslavili i obožavali anđeli na nebu“. Ali s pravom primećuje i sledeće. „[Isus kaže:] Završio sam delo koje si mi dao da izvršim. Pa ipak, to delo [ta delatnost, ta akcija] je tek počinjalo. Pa kako je onda on rekao: Završio sam? [Biće da] ili misli da je završio ceo svoj deo. Ili pak govori o budućnosti kao da se već desila. Ili, što je najverovatnije, da je sve već bilo izvršeno zato što je položen koren blagoslova čiji će, tvrdo veruje, uslediti iz njegovog prisustva i pomaganja u onim stvarima koje bi trebalo da se dogode posle ovih.“
Dakle, Boga koga su anđeli već proslavili na nebu, Isus je sada na Zemlji proslavio svojom vernošću, svojim javnim ispovedanjem, svojim delovanjem u njegovo ime. Avgustin ovo objašnjava govoreći da Isus u stvari Ocu kaže: „Proslavio sam te tako što sam te otkrio onima koje si mi dao. [Jer] Bog se proslavlja kada se obznanjuje ljudima i propoveda se onima koji veruju“. Proslavio ga je i time što je delo koje mu je Otac poverio priveo kraju: „Hristos kaže da je [„kao Sila (jer „Sin je Sila Očeva“) i Premudrost svog Oca“] proslavio Oca kada je na Zemlji završio delo koje mu je on dao“ (Kirilo Aleksandrijski). A koje je to „delo“ Otac naložio Sinu da izvrši? Teofilakt kaže: „Delo jedinorodnog Sina ovaploćenog je: našu prirodu učiniti svetom, svrgnuti vladara ovog sveta koji je sebe načinio bogom, i usaditi saznanje Boga u tvorevinu“. Dok Kirilo to isto kaže sažetije: Delo koje je Isus po Očevom savetu izvršio je „delo spasenja sveta“. Zapazimo da Isus Oca uvek prikazuje kao onoga ko je u korenu svega i od koga sve proističe.
On zato moli Oca (od kojega dobija svoje božanstvo i svu svoju slavu) da i ovaj njega sada proslavi onom slavom koju je kao Sin već imao prebivajući sa Ocem pre ovaploćenja. Jer u tom času priroda tela još nije bila vaskrsenjem preobražena za besmrtnost, tj. proslavljena ili udostojena netruležnosti i „sedenja s desne strane Oca“, odnosno učestvovanja u carskom prestolu na nebesima. Isus moli Oca da ga proslavi i u ljudskoj prirodi onom slavom koju u božanskoj već ima. Da projavi i u njegovoj ljudskoj prirodi onu slavu koju kao predvečni Logos oduvek ima, da bi je videli njegovi učenici i da bi je kao očevici svedočili celom svetu. Pozni sholastičar Francisko Suarez to tumači ovako: „Proslavi me slavom vaskrsenja za koje si me predodredio pre nego što je svet postao.“ Isus se unapred raduje tome što će slavu i dostojanstvo koji mu kao Sinu Božijem pripadaju po prirodi oduvek, a kojih se u ovaploćenju svojevoljno odrekao, sada ponovo zadobiti i njome prožeti svoje vaskrslo telo, tako da slava koju njegova božanska priroda ima od večnosti može preći i na njegovu ljudsku prirodu i tako se ceo pokazati u svoj svojoj slavi – ujedno kao oboženi čovek i kao očovečeni Bog.
Isus nastavlja svoju molitvu Bogu Ocu govoreći da je objavio svetu njegovo „ime“. Doduše Kirilo Aleksandrijski kaže da on ovde koristi reč „ime“ umesto reči „slava“, pa bi to značilo da Isus kaže da je on svetu objavio Očevu slavu. No, teško da je ovo tačno budući da je on već kazao kako je on Oca proslavio na zemlji, a sada govori o jednom drugom aspektu svog odnosa sa Ocem – objavljivanju njegovog imena. Od početka je Isusova misija bila otkrivanje i objavljivanje. On je Logos, slovesna Reč Božija, koju nam Bog šalje i zato da bi nam otkrio svoje „ime“. Ali šta ovo znači? Zar Judejski narod ne zna Božije ime? Taj je narod oduvek bio osetljiv u vezi sa tom temom, jer je smatrao da Božije ime izražava Božiju suštinu. Objaviti Božije ime znači otkriti ljudima ko je Bog u stvari. Tako kod nesagorive kupine Mojsije pita Boga kako mu je ime, a Bog odgovara: Ja sam Jahve, tj. Onaj sam koji jesam i koji ću uvek postojati. Judejci su tako saznali Božije ime, ali su držali da je ono isuviše sveto da bi ga čovek stalno izgovarao, pa su ga zamenili rečju Adonaj, Gospod. Sada Isus ljudima koje mu je od sveta dao Bog, dakle, sasvim običnim ljudima, otkriva ne da se Bog zove Jahve (ili Adonaj), to su oni već znali jer to je ono ime koje im je davno otkrio Mojsije, nego im otkriva ono njegovo ime koje je do tada koristio samo on kao Sin Božiji, ime koje otkriva suštinu Božijeg odnosa i prema njima, a to ime je Otac. Time Isus Boga koji je njegov Otac čini pristupačnim ljudima kao njihovog Oca takođe. Od sada mu se ljudi mogu obraćati kao Ocu: Oče naš nebeski. Kirilo Aleksandrijski s pravom tvrdi da je to ime čak i „prikladnije i istinitije“, pa i „veće od imena Bog“, jer ime „Bog“ označava vladara svemira, a ime „Otac“ (u patrijarhatu ili „Majka“ u matrijarhatu, svejedno) određuje njegovu individualnost pošto projavljuje činjenicu da „rađa“, te da je otuda u najintimnijem odnosu prema onom kojeg je „rodio“.
Ono što je Otac hteo da saopšti svetu utelovio je u Isusa i njegove reči. Te reči, koje su slovesno otkrivenje, primljene od Oca, Isus je predao svojim učenicima, a oni ih nisu odbacili, kao što su to uradili judejske starešine, nego su ih prihvatili. Usvajajući Očeve reči koje su primili preko Isusa, učenici su se uverili da je Isus poslan od Oca. A to i jeste ono najvažnije: Isus nema da im poruči ništa drugo do ono što mu je naložio Otac. Njegovo poslanje ne sastoji se samo u tome da učenicima saopšti novu poruku (koju do tada nisu čuli), nego pre svega u tome da oni kroz ono što on govori i čini nazru stvarnost Boga Oca. Dakle, sve što nalazimo u Isusu od Boga je. Upravo to je najvažnije saznanje njegovih učenika – Isus je božanskog porekla, poslan je od Boga da izvrši božanski zadatak. To je ono u šta su poverovali učenici. Oni su, dakle, poverovali Isusu kada je za Boga Oca rekao: „Sve tvoje moje je“, što je neuporedivo više nego: „Sve moje je tvoje“ (to su mogli reći i oni). Oni su dobro shvatili da nešto takvo o Bogu, a da bude istinito, ne može izreći ni jedno stvorenje.
Isus nadalje kaže Ocu da se on njemu moli za te učenike koje mu je on dao, a ne za svet. Šta znači to da je Otac dao Isusu njegove učenike? Kada su to oni bili Očevi, ali ne i Isusovi? Zlatousti s pravom kaže – nikada. Dok se Sin još nije ovaplotio oni si bili Očevi ali su istovremeno bili i Sinovi, jer sve što je Očevo istovremenoje i Sinovo: „Vlast Sina nad svim stvorenjima jednaka je Očevoj“ (Teofilakt). Tačno je da ovde Isus kaže: Oče ti si mi ih dao od sveta, ali je isto tako tačno da na drugom mestu on za učenike kaže: „Ja vas izabrah od sveta“ (Jn 15, 19). Samo što kada Isus kaže: „ja“ nešto činim, to ne znači „ali ne i Otac“. Štaviše, upravo suprotno je slučaj. To uvek znači – ja to činim zajedno sa Ocem. Ili: to u stvari Otac čini kroz mene. Dakle, možda bi se to moglo reći i ovako: ne samo Otac, nego zajedno s njim i Hristos Bog koji je jednosuštan sa Ocem, dao je ljude Hristu čoveku koji nije jednosuštan sa Ocem. Jer Hristos kao Sin Božiji imao je od večnosti ono što Hristos nije imao kao Sin čovečiji. Zato je kao Sin čovečiji učenike morao dobiti od Oca. Što opet ne znači da ih je Otac izgubio. „Jer kada je Sin i kao čovek preuzeo dužnost njihovog staratelja, on ih nije povukao iz Očevog starateljstva“ (Avgustin) zato što među njima važi: „sve moje tvoje je i tvoje je moje“. Tako „sve što si mi dao ostaje [i dalje] tvoje“ (Zlatousti). Takođe, „zato što mu ih je Otac dao, oni nisu pripadali svetu“ (Avgustin). I Otac će ih zaista čuvati, doduše ne od muka i stradanja, nego od kancerogenog uticaja nečastivoga, što mu neće pasti teško pošto je to u njegovoj čovekoljubivoj prirodi. Pri tome, to što Otac Sinu daje učenike znači još i to da je Očeva volja da učenici (po)veruju (= imaju poverenja) u njegovog Sina.
Dakle, ne može se odvajati ono što čini Otac od onoga što čini Sin, pošto njihova volja nije samo saglasna, nego je to jedna te ista volja. Samo što u ovoj molitvi Isus kao ljudsko biće sve, pa i to što ima učenike, pripisuje Bogu Ocu. S druge strane, ovo bi moglo da zazvuči i grubo, kao da je Isusu stalo samo do njegove malene grupe učenika i ni do koga više. To bi tako bilo kada bi termin „svet“ ovde označavao ljudski svet, sve ljude. No, „svet“ ovde ne označava to nego svetovnost kao suprotstavljenu Bogu. „Svet“ ovde nije kosmos nego ljudski svet onih ljudi koji su toliko zatvoreni u svoju samodovoljnost da ne osećaju nikakvu potrebu za Bogom. To je stanje bića, stanje postojanja koje je sada takvo da je toliko udaljeno od Boga i njemu suprotstavljeno da predstavlja opasnost i za Isusa i njegove učenike i sledbenike. Svet nije izvan dosega Božije ljubavi, ali ne svet kao „svetovan“. Kao takav on stoji na strani suprotnoj od Božije. Njegov jedini spas je da prestane da bude „svet“. Jedina molitva za svet mogla bi biti ona da se obrati i prestane da bude „svet“.
Isus Ocu kaže i to da se proslavio u svojim učenicima. Ovo je jedan od najčudnijih Isusovih stavova. Zapanjuje njegova sigurnost kojom on izgovara da je proslavljen u ovoj maloj grupi sasvim običnih ljudi koji ne pokazuju nikakvu posebnu inteligenciju ili talenat. Možda je objašnjenje ovoga to što Jovan svoje jevanđelje piše krajem prvog veka, dakle, u vreme kada je većina Isusovih učenika već umrla. Tako se mogao i lično uveriti da su ovi učenici zaista proslavili Isusa. Koliko god to na samom početku izgledalo neverovatno, oni su ipak i tako nesavršeni kakvi su bili uspeli da, rukovođeni Duhom Svetim koji im je došao kada je Isus otišao, proslave Isusa. Iako je Isus govorio u prošlom vremenu, kao da su ga učenici već proslavili, očigledno je to učinio zbog toga što je već tada imao puno poverenje (ili možda samo jaku nadu) u njih i u njihovu misiju, rukovođenu Duhom, koja će proslaviti i njega i njih. Pri tome treba imati u vidu da istinska slava nije očitovanje moći, nego zajedništva ljubavi između Oca i Sina, onoj ljubavi u kojoj treba da učestvuju i učenici a potom i svi hrišćani. Tako je Crkva, onda kada je verna Isusu, primer načela da Bog bira slabašne da bi posramio jake, ili nemudre da bi posramio mudre (1Kor 1, 27).
Isus dodaje kako on više nije u svetu, što treba razumeti kao da će uskoro otići iz sveta. Mada će sa svojim sledbenicima na nevidljiv način biti „u sve dane do svršetka veka“ (Mt 28, 20), „jer Bog nije ograničen mestom… pošto njegova priroda nema ništa sa dimenzijama prostora“ (Kirilo Aleksandrijski). On, dakle, odlazi iz sveta, ali njegovi učenici ostaju u svetu da propovedaju jevanđelje zbog čega će biti izloženi mržnji kako judejskih starešina tako i neznabožaca i treba da izdrže na tom putu na kojem ih čekaju „žestoki talasi“, „nepodnošljivi užasi“ i „velike i neizbežne opasnosti“ (Kirilo Aleksandrijski). Zato ih ti Oče čuvaj, moli ga Isus, jer su tvoji koliko i moji, a čeka ih težak, gotovo nemoguć zadatak koji smo im zajedno dali i koji bez naše pomoći neće moći uspešno obaviti. Ove reči Isus upućuje Ocu naglas tako da ih i učenici mogu čuti i ohrabriti se. One su, dakle, u stvari upućene „njihovoj nemoći“ (Zlatousti).
Na kraju ovog odeljka Isus se moli Ocu da oni koje mu je Otac poverio budu u jedinstvu, da budu jedno kao što su on i Otac jedno, zbog čega i može „Sin da se vidi u Ocu, a Otac u Sinu“ (Kirilo Aleksandrijski). Ne moli Isus da učenici postanu jedno, jer je njihovo jedinstvo već dato. To je jedinstvo „u“ Ocu i Sinu. Božansko jedinstvo u ljubavi. Jedinstvo u umu, srcu, volji i cilju kome se stremi. No, ako je njihovo jedinstvo već dato, za šta onda Isus moli Oca? Čini se za to „da kao što su Otac i Sin jedno ne samo po jednakosti bića nego i volje, [da] tako i oni među kojima je posrednik Bog Sin, budu jedno ne samo jedinstvom prirode nego i jedinstvom ljubavi“ (Avgustin). Takvo jedinstvo na mističan način omogućuje Duh Sveti u evharistiji.
Međutim, kada je reč o vidljivom jedinstvu ovo je molitva koja, u mnogim aspektima, ipak nije uslišena. Podele među hrišćanima su počele takoreći od samog početka. Prve beleži već sv. apostol Luka. U toku istorije Crkva se, nažalost, više puta podelila na mnoge denominacije i frakcije. A hrišćani su često provodili, a i danas provode previše vremena u borbi jedni protiv drugih. Nije to ono što je hteo Isus. Nije to ono što je zamislio Otac. Nije to ono čemu ih sve vreme uči Sveti Duh. To je ono što želi knez ovoga sveta, i u čemu, zbog slabosti, sujete, licemerja i pohlepe mnogih hrišćana, očigledno uspeva. Isus moli Oca da budemo jedno. Duh Sveti nas nadahnjuje i pokazuje nam put kojim to možemo postići. Ali niko od njih nas ne sprečava nego ohrabruje da budemo slobodna bića, a kao takvi mi isuviše često zloupotrebljavamo svoju bogomdanu slobodu i postajemo upravo suprotno: razjedinjeni, suprotstavljeni, a često i ostrvljeni jedni na druge. Stoga bi bilo spasonosno da se što češće prisećamo ove Isusove molitve Ocu i ne dozvolimo da se molio uzalud. Amin!
