Protiv idolizovanja predanja

U našoj jezičkoj semantici predanje [tradicija] označava ono što nam je predato od predaka, iskustvo koje nam je ostavljeno u nasleđe od strane bliže i dalje prošlosti. To iskustvo utisnuto je u način života i praksu, u zajedničke običaje zanatske veštine. Utisnuto je u jezički izraz, naučna dostignuća, književnost, umetnost, shvatanja koja daju smisao životu i smrti, u svakodnevicu.

Predanje čuva za potonje generacije i prenosi im dostignuća, shvatanja i navike svake generacije ponaosob – sve ono što je tokom vremena preživelo, što je nastavilo da ima težinu za naredne generacije i što učinkovito odgovara na njihove potrebe. A preživljava i predaje se ono što je izabrano i proglašeno vrednim od strane trgovačkog rasuđivanja mnogih – iako ne po svaku cenu uz svesno (kolektivno razrađeno) razmatranje.

Predanje određuju kriterijumi vrednovanja koje nameće potreba ili životna praksa. Ukoliko, dakle, predanje ima vrednost samo po sebi, ta vrednost se može locirati u kritičkom preispitivanju kojim se odabira ono što će se nakon toga predati. Drugim rečima, vrednost predanja počiva u proveri (odabiru), koju vrši opšte iskustvo, određujući ono što se nasleđuje sa pokolenja na pokolenje. Starost (tj. vremenska distanca) nije ono što u tolikoj meri daje vrednost predanju, koliko je to kolektivna kritička funkcija procene onoga što predanje prenosi. Jedini kriterijum pri donošenju suda jeste da li ono što predanje prenosi odgovara ljudskim potrebama ili ne.

Crkveno iskustvo uvek je u predanju videlo riznicu iskustva predakâ: iskustveno kritičko preispitivanje hrišćanske blage-vesti (ev-angelija) od pokolenja do pokolenja. Učesnici događaja Crkve mogu da razlikuju da li u određenom predanju [tradiciji] ev-angelije njihovih nadanjâ ima realnο pokriće smisla postojanja i njegove perspektive. Ili je reč o „izmišljenim bajkama“ (2Pt 1, 16), ideološkim programima i religijskoj kvazi-utehi.

Posebnu vrednost za Crkvu oduvek je imalo predanje nasleđeno od prve crkvene zajednice i zapisano u knjigama Novog Zaveta. Reč je o iskustvu i svedočočenju očevidaca istorijske pojave Isusa iz Nazareta. Oni nam predaju, kako uveravaju: „…što su čuli, što su videli očima svojim, što sagledaše i ruke njihove opipaše“ (1Jn 1, 1–3).

Božija intervencija u istoriji, Njegovo očovečenje i vaskrsenje, predstavljaju osnovno polazište događaja Crkve, zbog čega je i svedočenje očevidaca ove intervencije poistovećeno u svesti ljudi sa osnovnom istinom Crkve.

No ipak, ono što tekstovima Novog Zaveta daje izuzetnu vrednost u Crkvi, nije namera dokazivanja, niti davanje prioriteta sentimentalnosti. „Objektivno“ dokazivanje „znakova“ koji su pratili otkrivenjsko prisustvo Isusa Hrista za Crkvu je od marginalnog značaja, s obzirom na to da se znanje o svemu što se ovim znakovima označava ne iscrpljuje u istorijskim podacima. Mnogobrojni oponenti Evanđelja podrobno proučavaju podatke koje nam pružaju tekstovi Novog Zaveta, a da pritom njihovo odbacivanje nimalo ne biva umanjeno.

Znanje evanđelskog svedočanstva je činjenica i iskustvo odnosa. Zato se tekstovi prve hrišćanske zajednice predaju kroz bogoslužbenu praksu, tumače se kroz iskustvo odnosa-učešća u konstituisanju evharistijskog tela. Ne isključuje se, zasigurno, ni individualno-privatno čitanje, ali uz svest da se takvo čitanje razlikuje upravo po potencijalu znanja ev-anđelskog svedočanstva.

Naime, postoji razlika, mutatis mutandis, između privatnog čitanja Novog Zaveta i čitanja Novog Zaveta „u Crkvi“, kao što uostalom postoji razlika između samostalnog proučavanja partiture i iščitavanju iste partiture uz učešće u simfonijskom izvođenju muzičkog dela. Samo iskustvo učestvovanja u označavanim stvarima (a ne naprosto informisanost o dešavanjima) spašava događaj Crkve od otuđenja i svođenja na ideološku konstrukciju, zato što je razumevanje tekstova i izbegavanje pogrešnog tumačenja u punoj meri zagarantovano jedino iskustvom.

Svedočanstvo Novog Zaveta za Crkvu predstavlja predanje od izuzetne vrednosti i značaja upravo zato što potonjim pokolenjima prenosi temeljne istorijske datosti događaja Crkve uz jasnoću opitne neposrednosti. Doduše, po svemu sudeći, iz još jednog razloga: zato što svedočanstvo Novog Zaveta predstavlja na prvom mestu nasleđe koje korenito menja način metafizičkog traganja.

Svedočastvo Novog Zaveta pretpostavlja (definiše) znanje, ne kao intelektualnu informaciju, teoretsku hipotezu, psihološko ubeđenje, nego kao erosnu uzajamnost, aktivnu veru-poverenje – samopredavanje odnosima ljubavnog zajedničarenja u životu i nadi.

U novozavetnom nasleđu čuva se tumačenje metafizike, ali ne mišlju, nego kroz odnos. Bog Crkve je „Bog otaca naših“, Lična Drugačijost koja se afirmiše kroz istorijsko iskustvo ličnih odnosa svake generacije s Njom. Bog nije intelektualno shvatanje Prvog Uzroka, „Dieu des philosophes et des savants“ [„Bog filosofa i naučnika.“ Pascal, Pensées, Le mémorial]. Bog se poznaje samo kao Otac – kao ljubav i eros koji je uzročnik svega postojećeg. Poznaje se na osnovu Njegovog ulaska u istoriju „u ličnosti Isusa Hrista“, „u Duhu“ posvedočenog Sina i Logosa Očevog, u događaju Crkve.

Crkva ne pretenduje da bude nepogrešiva religija, niti konkurentna ideologija koja bi bila efikasnija od drugih ili imala „uzvišeniju etiku“. Crkva pruža mogućnost iskustvenog učestvovanja u podvigu „susretanja“ sa smislom postojanja-nade. „Dođi i vidi“. Crkva govori o podvigu vere, tj. o podvigu erosnog samoprevazilaženja, koji rađa znanje.

Takvo znanje stiče se odustajanjem od zahteva svog ega, odnosno od zahteva samo-živosti. Odustajanjem od izvesnosti, obezbeđenosti i oklopljenosti garancijama. Vera nema drugu deontologiju ili potporu osim erosne uzajamnosti, zbog čega i predstavlja neprestani rizik, kao i svaki eros. Reč je o riziku oštrice koju čini granica između Crkve i religije, granica između slobode erosnog samoprevazilaženja i sladostrasne iluzije samoprevazilaženja koja je u stvari komforna pokornost religijskom autoritetu.

Religizacijom, pre svega, nazivamo ovo teško razlučivo otuđenje erosnog dostignuća i njegovo svođenje na egoistično samoobezbeđivanje. Svođenje poverenja na potčinjenje, prioriteta iskustva na saobražavanje sa datim izvesnostima, aksiomskim principima i normativnim propisima.

Ove razlike su na nivou intelekta jasne, ali su u stvarnosti teško razlučive, skoro nepristupačne za svesnu samokontrolu, s obzirom na to da su stvarne činjenice zakamuflirane i pretvaraju se u iluzorne, psihološki poželjne, pojave. Često se predanju predajemo sa iluzijom da je po sredi samoprevazilaženje i vera, dok u stvari kroz veru-poverenje vrebamo priliku za svoje egoistično obezbeđivanje.

Mislimo da živimo vernošću predanju i da se slobodom izdižemo iznad prirodne zakonitosti, iznad davanja prioriteta egoističnoj volji, iznad samodovoljnosti našeg intelekta i individualnog suda, dok smo u stvari nesvesno zapleteni u oklopljavanje sopstvenog ega, ovaj put uz vernost „autoritetu“ predanja, za šta očekujemo nagradu.

Čovekova psiha neverovatno lako i nesvesno sklizne u odustajanje od slobode kako bi se dokopala objektivnih garancija za individualno „opravdanje“ i „spasenje“. Ona je u stanju da predanje koristi kao tvrđavu obezbeđenosti, proglašavajući prošlost najuzvišenijom garancijom istine, autentičnosti i validnosti. Istina se tako odseca od realnosti života i poistovećuje sa slovom istorijskog prototipa neke pouke, sa preciznošću prvih formulacija, sa običajnim pravilima – idolizacija prošlosti određuje šta je zapravo „ispravno mišljenje“, tj. pravoslavlje.

„Autentični“ pravoslavci su nagrade dostojni „branitelji“, „čuvari“ i „zaštitnici“ predanja. Na taj način, kako se događaj Crkve postepeno pretvara u religiju, predanje se institucionalno nameće kao izvor hrišćanske istine i vere. Hrišćanska istina prestaje da bude iskustvo učestvovanja u novom načinu postojanja, podvig i peripetija slobode, samo delimično (apofatički) označavana jezikom, umetnošću ili bogoslužbenim poretkom.

Istina postaje isto što i objektivne informacije koje se definišu kao predanje: formulacije, kanoni, običajni obrasci – sve ono što individua može posedovati kao objekat, ono čime može gospodariti i prisvajati u vidu oklopljavanja religijskom obezbeđenošću.

U svim gore navedenim slučajevima predanje se objektivizuje kao istina samo po sebi. Smatra se da predanje sadrži preduslove kojima ukoliko se individua potčini, može garantovano da poseduje istinu – da ima ispravna uverenja i nagrade dostojno ophođenje. Sledstveno, individua na taj način može posedovati sigurnost sopstvene opravdanosti i spasenja.

Vernost i doslednost u insistiranju na predanju obezbeđuje sve ono što zahteva nagonska instinktivna religijska potreba čoveka. Ili, bolje reći, sve ono što zahteva svakovrsna nagonska-instinktivna potreba za psihološkom obezbeđenošću, samouverenošću i oklopljavanjem ega.

Otud je apsolutizovanje vrednosti predanja pojava koja se ne zadržava na religioznosti, već po pravilu prati svaku socijalnu i političku ideologiju koja traje duži istorijski period, svaki dugovečni institucionalni oblik, čak i naučne teorije koje odolevaju vremenu. Marksistička ideologija i frojdovska teorija predstavljaju klasične primere polja razvoja otvrdlih tradicionalističkih tendencija.

Izvor: Hristo Janaras, Protiv religije, Sevastijan pres – Los Anđeles Interklima-grafika – Vrnjci 2019, str. 116-120.
Prevod: Bojan Radičević