Vaše Eminencije, Vaše Ekselencije, dame i gospodo,
Pre svega, pošto se spis dr Hišama Našabeha bavi odnosom „hrišćanskog Zapada i Muslimana kao celine“ (str. 9), komentator ovog teksta bi trebalo da bude zapadnjak a ne istočno-pravoslavni hrišćanin, pošto odnos između pravoslavnih hrišćana i muslimana skoro da u tekstu uopšte nije pomenut.
Potom, veći deo ovog spisa bavi se istorijom, pod podnaslovom „Izazovi baštine“ (“Challenges of Heritage”). Ja nisam istoričar ali mi se čini da ovaj istorijski pregled, iako uglavnom korektan, nije baš uvek izbalansiran i da je ponekad nedosledan. Nekoliko primera će nam pomoći da ovo potkrepimo.
Rečeno je da „je iz ovog konteksta očigledno da je islam bio tolerantniji prema hrišćanstvu i jevrejstvu, nego oni prema njemu“ (str. 5). Možda je to tako bilo u Andaluziji, ali nije u Srbiji ili na Balkanu. Tako, čak i da ovaj stav važi za neke teritorije i za neke istorijske periode, ne treba ga uzeti zdravo za gotovo, pošto je jednostran i stoga nema univerzalno važenje.
Takođe je rečeno da su „otomanski Turci došli da proganjaju hrišćane u njihovim sopstvenim otadžbinama [tj. u otadžbinama hrišćana] izvan granica [tj. oblasti] muslimanske teritorije (Oaral-Islam)“. Međutim, samo nekoliko redova niže, kao da je zaboravljeno šta je malopre rečeno, tvrdi se da je u pitanju „okupacija [od strane zapadnih hrišćana] njihovih [muslimanskih] teritorija za vreme devetnaestog i dvadesetog veka“ (str. 6). Naime, prvo je rečeno da te teritorije nisu bile muslimanske nego hrišćanske, a potom, kao da je zaboravljeno ono što je rečeno samo nekoliko redova ranije, tvrdi se da se radi o muslimanskim teritorijama.
Uopšte nije jasno zašto bi se na osvajanje hrišćanskog Istoka od strane muslimana, ili tačnije otomanskih Turaka, trebalo istorijski gledati kao na „muslimansku reakciju na krstaške ratove“ (str. 6), kada svi vrlo dobro znamo da su krstaši opustošili hrišćanski Istok (naročito Konstantinopolj) barem isto toliko koliko su opustošili i muslimanske zemlje. Kako smo juče čuli od gospodina Muhameda El-Samana (Muhamed El-Samman) „istočno hrišćanstvo je bila njihova [tj. krstaških ratova] prva žrtva“ (str. 2), a od prof. Grigorija Ziagasa (Grigorios Ziakas) da u „krstaškim ratovima zapadne Evrope protiv Istoka… veliki deo Istočne crkve ne samo što nije učestvovao u ovim istorijskim događajima koji su obeležili sukob Zapada i Istoka, nego je, naprotiv, on pretrpeo, poput ostalih naroda Istoka, žalosne posledice ovog sukoba“ (str. 10). Prema tome, čudno je ali i istorijski objašnjivo da su žrtve krstaških ratova bile takođe i žrtve muslimana.
Među zanimljivim i tačnim uvidima autora, pomenuću jedan u kome on s pravom kaže da su „zapadne zemlje koristile zaklanjanje iza misionara kao izgovor za širenje svoje kolonijalističke kontrole i za izgradnju svojih prekomorskih imperija“ (str. 7). U pitanju je zapadni kolonijalizam arapskog sveta, sa kojim, kao što svi znamo, pravoslavni hrišćani nemaju ništa.
Međutim, ono što me ovde interesuje nije istorija. Štaviše, ako se upetljamo u istoriju lako se možemo izgubiti, pošto, kao što i autor priznaje, pitanje je: „da li je ova čisto naučna slika [drugog, u istoriji i današnjici] uopšte moguća?“ (str. 1). Možda takozvana objektivna istorija uopšte i nije moguća.
Pitanje koje me ovde interesuje jeste – šta treba da radimo da bismo živeli u miru? Biću slobodan da predložim nekoliko saveta u tu svrhu.
Raznovrsnost religija sama po sebi ne implicira neprijateljstvo (osim kada imamo posla sa fanaticima). Religije nas čine različitima, ali da bismo postali neprijatelji potrebni su nam obmane i zloupotrebe političara i vlada.
Ne treba da pristanemo na široko rasprostranjenu ideju o tome kako ljudi ratuju zbog religije. Iako postoje mnoge istorijske knjige koje se temelje na ovoj ideji, istina je da je religija u ratovima uvek izgovor a nikada stvarni uzrok. (S druge strane, ako želite da motivišete narod za odbranu zemlje, tada religija može igrati izvesnu ulogu.) Ratovi se ne vode zbog religije jer:
Čovek je manje religiozan nego što su mnogi profesori religije spremni da prihvate. Često precenjujemo religiju (ne njen značaj, nego njen uticaj na državu i društvo).
Religija je dubok, ali tanan i krhki sloj ljudskog bića.
Sve religije su usmerene ka održanju, a ne ka uništenju ljudskog života. Otuda, ako neko postupa suprotno, on ne može tako postupati u ime religije (iako to može govoriti).
Ratovi se vode zbog teritorija, bogatstva, geostrateških položaja, povećanja moći uticaja nad drugima itd, a ne zbog nekakvih religijskih ideja.
Prema tome, ne treba da pristanemo na stanovište da je religija uzrok ratova (iako u ratovima ljudi na suprotnim stranama mogu pripadati različitim religijama, ali ne nužno).
Ne dozvolimo da budemo sredstva u rukama netolerantnih, kratkovidih i lakomih političara koji će uvek zloupotrebiti i nas i naše religije za svoje nečasne ciljeve. Ukoliko se dogodi da vođe država i nacija budu ljudi koji poštuju dostojanstvo i različitost drugog, tada treba da ih podržimo i ohrabrimo. Ali, ako se dogodi da su tome suprotni, tada treba da odbijemo da zloupotrebimo religiju u političke svrhe. Prema tome, odbijmo da budemo poslušni agresivnim potezima naših vlada.
Nema potrebe da svi mislimo i verujemo isto da bismo živeli u miru i uzajamnom razumevanju. Ono što je neophodno jeste da jedni drugima želimo dobro a ne zlo. Uvek moramo imati na umu da onaj drugi nije došao na svet svojom, nego Božijom voljom. I ako ja ne znam zbog čega je on doveden u postojanje, Bog zasigurno zna. Stoga, drugog moramo prihvatiti i poštovati kao ikonu živoga Boga koji ne samo što zna zbog čega taj čovek postoji, nego je i njegova volja da on postoji (osim ukoliko verujemo da se ljudi rađaju bez Božijeg znanja i bez njegove volje).
Prema tome, prihvatimo svetost ljudskog bića kao takvog, tako da nije potrebno da neko učini nešto ili da veruje u nešto da bi bio poštovan.
Prihvatimo zato da ni pod kojim uslovima ljudsko biće ne može biti tretirano kao sredstvo, nego uvek samo kao cilj.
Na kraju, sud o tome ko je (u stvarima vere) u pravu ostavimo Sudiji i sudnjem danu, a do tada živimo u miru.
Selam Aleihum
Izvor: Ovaj tekst je prevod na srpski konferencijskog komentara na ekspoze koji je Dr. Hisham Nashabeh pod naslovom: “Present Challenges and Practical Implications” prezentovao na skupu The Muslim-Christian Consultation on: “Muslims and Christians in Modern Society: Images of the Other and the Meaning of Co-Citizenship”, 10-12 November, 1998, Aman–Jordan, a koji je objavljen na nemačkom kao “Herausforderung für das Zusammenleben von Christen und Muslimen”, Una Sancta 1, (Marz 1999), Kyrios-Verlag, Meitingen Freisung, 46–48.
