[Sveštenik Ilija Šugajev, Jednom za ceo život: Razgovori sa učenicima viših razreda o braku, porodici i deci, prev. Marina Todić, Beograd: Vidik 2009]
Vaspitanje bez ideologije praktično je nezamislivo. Ideologija kao sistem vaspitavanja može da bude i hrišćanska: ako država počne da vaspitava mlade generacije na primeru hrišćanskih mučenika i podvižnika, ako uzme zapovesti Božje kao moralne norme i ako se bude orijentisala na hrišćansku hijerarhiju vrednosti. Treba da se čuvate ako u vašoj porodici ne bude nikakve ideologije. Drvo raste pravo ako teži ka suncu. Lišite ga izvora svetlosti i ono će biti nakazno. (206)
Ovako o hrišćanskom vaspitanju piše ruski pravoslavni sveštenik Ilija Šugajev u knjizi „Jednom za ceo život. Razgovori sa učenicima viših razreda o braku, porodici i deci“ (2005). Rusi su verovatno jedini narod hrišćanske ili posthrišćanske civilizacije čiji se intelektualci (sveštenici i laici), bez većeg ustezanja izjašnjavaju kao ideološki opredeljeni. Ostatak sveta oprezan je pred ideološkom svešću, videći u njoj, makar potencijalno, iskrivljeni način mišljenja. Ne samo predavanja mladih sveštenika o porodičnim pitanjima, već i čitava, godinama pripremana i usaglašavana socijalna doktrina ruskog arhijerejskog sabora, pa i pravoslavna propoved kod Rusa u celini, definišu se i intoniraju u ideološkom ključu.
Razlozi za to nisu tajna. Svedočiti Hrista nije jedina briga ruske jerarhije naših dana. Ona je, osim toga, zaokupljena i drugom misijom: da rusko pravoslavlje predstavi kao osnovu jedne samobitne hrišćanske civilizacije koja će moći da parira dekadentnom zapadnom svetu. Zato se hrišćanska vera u Rusiji propoveda apokaliptičkim tonom koji obiluje oštrim, pretećim slikama upozorenja, raspaljuje osećaj ugroženosti i mobiliše ljude na borbu za odbranu „tradicionalnih vrednosti“.
Ne smatramo da je problem u tome što neko zauzima kritički stav prema standardima i normama života u današnjem svetu. Od pravoslavnih teologa se i može očekivati da predlažu rešenja za probleme u koje je savremeno čovečanstvo zapalo rukovodeći se merama individualizma, konzumerizma i globalizma zapadne civilizacije. Međutim, duhovni život pravoslavnog hrišćanstva ne može se bez ostatka svoditi na ideje i stavove određenih grupa ili oružje u polemičkim raspravama. Ovakav način suprotstavljanja tradicijama Zapada očigledno nije teološki promišljen, niti motivisan ljubavlju prema živom čoveku i detetu našeg doba.
Knjiga mladog ruskog sveštenika ni po čemu ne odudara od trenda manifestovanog na svim nivoima globalne ruske misije. Ono što nas zabrinjava jeste njena široka rasprostranjenost i nekritička prihvaćenost u našoj sredini. Ovo štivo je, na primer, sa naročitom preporukom deljeno veroučiteljima od strane katihetskog odbora jedne od najvećih srpskih mitropolija. Naslovi ruskih pastira koji nisu navršili ni treću deceniju života (Ilija Šugajev, Pavle Gumerov) godinama su najpopularnija i najviše preporučivana duhovna literatura kod Srba zainteresovanih za pravoslavno učenje o porodici i vaspitanju. Ista čitalačka publika radije kao pravoslavnu usvaja ideologiju ruske socijalne doktrine negoli savete starijih i duhovno iskusnijih svetogorskih otaca ili pravoslavnih podvižnika južnih i zapadnih sredina.
Koliko se ova ideologija može poistovetiti sa nasleđem svetootačkog duhovnog predanja hrišćanskog istoka i od kolike pomoći ona može biti mladima koji traže uputstva za izlaženje na kraj sa bračnim i roditeljskim dilemama savremenog života?
Već u prvoj rečenici svoje knjige Šugajev ističe motiv zbog kojeg se opredelio da publikuje svoja predavanja – to je vapaj očajanja zbog onoga što se dešava u savremenoj porodici (9). Nije čudo što njegovi stavovi proističu iz katihetskog, a ne iz duhovno savetodavnog ili pastirskog iskustva. Mali broj ljudi u savremenom svetu mogao bi u „vapaju očajanja“ da pronađe utehu, podršku ili rešenje za sopstvena iskušenja. Međutim, interes ruskog sveštenika nije toliko u tome da pruži ruku pomoći današnjem čoveku koliko da se obruši na „savremenost“ i plodove civilizacije koju su neki drugi gradili.
„Savremeno industrijsko ustrojstvo života uništava društvo iznutra i najviše razlaže porodicu… Naravno, naturalna privreda se više ne može vratiti, ali molim vas da se ne oduševljavat previše dostignućima civilizacije, već da imate na umu čime ćemo morati da platimo ova dostignuća. Ako se jasno nameće pitanje izbora – šta je za nas važnije: plodovi civilizacije ili stabilna porodica – nesumnjivo je da ću izabrati stabilnu porodicu“(204-205) – siguran je mladi pravoslavni sveštenik.
Na više mesta on oslikava „istinsku“ porodicu u prilično mračnim bojama. Najpre tvrdi da je posle rađanja dece porodica nalik na „dva tegleća konja upregnuta u taljige koje vuku prljavim razlokanim putem“ (51). Na drugom mestu on ponovo iznosi sliku o konjima koji, ovoga uta, vuku kola po bespuću: „Prava porodica počinje tamo gde čovek kaže: Gotovo! Sad je za mene na prvom mestu porodica, a zatim sve moje lične želje. Neću da radim ono što ja hoću, već ono što je korisno za moju porodicu“. Sledi zanimljivo tumačenje ljubavi kao odgovornosti: „Odgovornost znači da su ti vezane ruke i noge. Moraš da se baviš sportom sa decom, moraš da radiš s njima domaći, moraš… moraš… moraš…“ (183).
Ilija Šugajev nastoji da oduševi svoje mlade slušaoce za ovaj životni put služeći se metodom upozorenja da je „opasno odricati se od uloge koja je Bogom predodređena“ (148). Porodica je, naime, živ organizam. A u svakom organizmu postoje različiti organi koji ispunjavaju različite zadatke. Ovde autor još jednom pribegava slici osujećenog drveta kojem korenje štrči iz zemlje a grane se povijaju da bi se hranile iz zemlje – opet insistirajući na izrazu nakazno: „Kakvo nakazno drvo će to biti? Ovako izgledaju savremene porodice u kojima su muškarci ženstveni, a žene muževne. Vrlo nakazna slika“ (153). Tipično ideološki način rezonovanja ogleda se u narednim redovima: „Narod je živ organizam, a njegove ćelije su porodice. Ako se naruši porodično ustrojstvo naroda, društvo se ozbiljno razboljeva“(185).
I dok se u dokumentima Drugog vatikanskog koncila Rimokatoličke crkve porodica proizvoljno definiše kao „privilegovano mesto ljubavi“, ruski sveštenik ide još dalje tvrdeći da je porodica „jedino mesto u kojem čovek izučava školu ljubavi“ (185). A savremeno ustrojstvo života, šta god to značilo i na koga se god odnosilo „nimalo ne podržava jačanje porodice, već je naprotiv uništava“ (186).
Šugajev sasvim neosnovano predočava hijerarhiju vrednosti koja treba da važi za savremene pravoslavne porodične ljude: Bog – porodica – društvo – ličnost: „Porodica stoji na drugom mestu posle Boga, mnogo iznad društvenog služenja, a tim više iznad ličnih interesa“ (187). Ni posle dužeg traganja nismo uspeli da pronađemo razloge za ovakav redosled u drevnom predanju Crkve. Isto tako, toga nema ni u savremenom bogoslovskom obrazovanju, koje se u Srbiji na svim nivoima teološkog obrazovanja, od verske nastave u školama do fakultetskih studija, temelji prvenstveno na vrednostima vezanim za ličnost. Temelji ovog učenja, međutim, jasno se raspoznaju u određenim društveno-političkim shvatanjima kojima su skloni ruski pastiri novijih vremena.
Ruski sveštenik tvrdi da je porodica normalna sredina za vaspitavanje pre svega zato što u njoj postoji jasna hijerarhijska struktura. Ustrojstvo nadređenih i potčinjenih i nasilno potiskivanje sukoba za njega je dobra alternativa savremenoj demokratiji i pričama o nenasilnom rešavanju konflikata u građanskom društvu: „Ako želimo da odgajimo pravog građanina, krajnje je poželjno vaspitanje upravo u porodici. Celo društvo je organizovano hijerarhijski. Postoji rukovodstvo i postoje potčinjeni“ (189).
„U porodici“ – nastavlja Šugajev sa svojim proizvoljnim nacrtom – „postoji hijerarhija, što je veoma važno, ali za vaspitanje je veoma važno da ona bude pravilna: otac – majka – deka i baka – starija braća i sestre – ja – mlađi. Ova pravilna hijerarhija ne sme da se naruši. Roditelji decu od ranog detinjstva uče da su svađe užasne i potpuno nedopustive u njihovim životima“ (190). Šugajev nastavlja ukazivanjem na razloge konačne propasti porodice u savremenom društvu, a oni se nalaze u – odlasku odraslih ukućana na posao (!): „Kada je iz porodice na posao otišao otac – to još nije najstrašnije, ali ako iz porodice odlazi majka, porodica konačno propada“. Po njemu, ovo nije samo društvena već i lična tragedija savremenih ljudi: „Zašto se danas kod mnoge dece otkrivaju psihički poremećaji? Zato što je porodica koja je uvek bila jak štit, zaštita za dečju dušu, danas uništena“ (196).
Autor vidi uzroke uništavanja porodice pre svega u preispitivanju rodnih i uzrasnih uloga, odnosno u promenama do kojih je došlo u hijerarhijskim odnosima potčinjavanja žena i dece muškarcima. Muškarac mora da bude glava porodice, jer je to bio i uvek ranije: „glava porodice, domaćin na svojoj zemlji i u svojoj kući“ (204).
Sabrat i vršnjak Šugajeva, sveštenik Pavle Gumerov, autor još jednog popularnog izdanja o pravoslavnoj ideologiji porodice (Domaća crkva: Porodični život u savremenom svetu, drugo dopunjeno i prošireno izdanje Eparhije bihaćko-petrovačke i manastira Klisine) se još konciznije fokusira na ulogu i ideal poželjnog pravoslavnog muškarca: „Mladićima želim jedno: da budu muškarci“ (28). U svojoj brizi za primereno vaspitanje devojaka, on ide tako daleko da tvrdi: „Poznato je da se većina silovanja dešava zbog nepristojnog ponašanja žena… Jer muškarac je, kao što je poznato iz medicine, više sklon uzbuđenju nego žena“ (27-28).
Ali vratimo se karakterističnim mestima iz Šugajevljeve knjige „Jednom za ceo život“ u kojima se iznose noseći vrednosno-ideološki sudovi: „Ne treba zaboraviti da razlike između polova proističu iz ustrojstva porodice i udarac po ovim razlikama biće udarac po porodici. A sve te (feminističke) organizacije podržava Zapad da bi konačno uništio rusku porodicu i oslabio našu domovinu“ (156). Prema konstrukciji Šugajeva, stabilnost porodice zavisi isključivo od socijalnih (rodnih) uloga muškaraca i žena čija se ispravnost mora potvrditi i držati daleko od svake sumnje.
Stavovi da Zapad podržava baš sve nevladine organizacije sa isključivim ciljem konačnog uništavanja Rusije zvuče u najmanju ruku naivno. Međutim, to ne smeta njihovom širenju i usvajanju u različitim pravoslavnim (ne samo ruskim) sredinama, čime se pravoslavni hrišćani današnjice dovode u ambivalentnu i napetu poziciju duhovnog protivljenja civilizaciji kojoj sami pripadaju.
Tačno je da se vrednosti ove civilizacije korenito razlikuju od Šugajevljeve hijerarhije vrednosti i ideala porodice zasnovane na rodnim i uzrasnim podelama. Savremeni svet već duže vreme traga za novim uređenjem porodice, koje će moći da obuhvati i uvaži celokupan opseg duhovnog traganja, sloboda, prava i dostojanstva ljudi današnjice. Mnoga istraživanja u oblasti porodičnih studija rukovođena su brigom za potrebe živog čoveka, prepuštenog evidentnom stradanju i pritiscima od strane neodgovarajućih i protivrečnih socijalnih modela iz bliže i dalje prošlosti. Vodeći se motivima radikalnog humanizma, zapadni svet našeg doba razračunava se sa svojim sopstvenim „velikim pričama“, među kojima u značajnije spadaju kult porodice i pedagoški hibris iz doba moderne i prosvetiteljstva. U uslovima tog osvešćivanja, svet od hrišćanskog istoka očekuje, ako ne svetlost i reč spasenja, ono makar postojano i zdravo duhovno svedočenje. Najmanje što je svetu potrebno od pravoslavnih hrišćana današnjice jeste kulturni i nacionalni resantiman, nametanje kolektivističkih patrijarhalnih obrazaca kakvi više ne funkcionišu ni u društvenim sredinama Istoka.
Zapanjujući je način pozicioniranja u odnosu na te napore koji u ime pravoslavnih hrišćana predlaže Ilija Šugajev. Takvo pozicioniranje ogleda se u dva elementa: prvo, ohol i potcenjivački stav prema trudu nauke, filosofije i socijalne etike savremenog sveta, bez ikakve namere da se u tim prostorima misaonog stvaralaštva ponudi i svoj, pravoslavni doprinos, a drugo: nuđenje krajnje zastarelih i nehumanih rešenja zaklonjenih baldahinima tobože božanskog prava. Evo šta bi, prema ovom ruskom autoru, trebalo da budu osnovna obeležja ideologije pravoslavnih porodica: „Žena je čuvarka domaćeg ognjišta. Od nje zavisi atmosfera u porodici“ (153). „Muškarcu je Bogom dato pravo da donosi odluke. Upravo on to i treba da čini“ (165). „Žena ne treba da pokreće raspravu u prisustvu dece i da srozava očev autoritet“ (166).
Čini se da ovakva ideologija postepeno prerasta i u neku vrstu mitologije pravoslavne porodice. Nije poznato gde danas postoje ognjišta, niti šta bi u pravoslavnim domovima ona trebalo da simbolizuju. U stvarnom životu ženi je takođe „Bogom dato“ pravo donošenja odluka i sve dok se ona u porodici smatra slobodnom i odgovornom ličnošću muškarac ne treba samostalno da odlučuje u njeno ime. Postoji njegov autoritet oca, ali postoji i jednako značajan autoritet majke – koji takođe ne treba srozavati. U mnogim slučajevima majka se mora suprotstaviti autoritetu svog supruga i „pokretati rasprave“ kako bi zaštitila decu od njegovih pritisaka i nasilja. Da li će to ona činiti i pred decom ili samo iza njihovih leđa nije stvar koja presudno utiče na kvalitet pravoslavnog roditeljstva.
Međutim, ovde je i samo roditeljstvo upotrebljeno kao poligon suprotstavljanja i dokazivanja „ispravnih“ rodnih uloga. Tako autor ukazuje i na (blago rečeno) neobična naučna otkrića koja su njemu samom zanimljiva: „Zanimljivo je da po psihologiji razvoja po polu, otac treba da se bavi vaspitavanjem dečaka od njegove treće godine. Do treće godine deca su ‘bespolna’. Ona su uz majku i majka ih isto vaspitava. Posle tri godine deca treba da dobijaju potpuno različito vaspitanje“ (218).
Porodična ideologija koju Ilija Šugajev predstavlja kao pravoslavnu proteže se i na razlikovanje uloga (diskriminaciju) po uzrastu. Potčinjavanje nije propisano samo za žene, već i za decu kao deo populacije, odnosno kao grupu ljudskih bića. „Dete ne sme da ima bilo kakve privilegije, bilo kakva posebna prava koja bi mu davala prednost u odnosu na roditelje. Ono mora imati jasne predstave o porodičnoj hijerarhiji i mora da zna svoje mesto u porodici“ (193). To što savremeno dete i žena te predstave uglavnom nemaju i što se njihovo mesto u porodici ne zna uznemirava našeg autora do te mere da on preti, upozorava, okrivljuje i zastrašuje.
Više od toga, motivisan vapajem očajanja pred savremenim životom, on skicira čitavu ideologiju potčinjavanja i vaspitavanja, pripisujući joj snagu pravoslavnog učenja. Ni sveštenik Pavle Gumerov, mada uopšteno mirnijeg duha i blažih tonova, ne propušta da na određenom mestu istakne opštu parolu: „Deca moraju znati gde im je mesto“ (103). „Ako ste kupili detetu kompjuter“ – piše otac Pavle (rukopis je objavljen 2009. godine) – „onda ga stavite pod strogu kontrolu“. Ne tvrdimo da ruski pastiri u svojim ideologijama ne daju dovoljno mesta opštenju sa decom, ali se ovo opštenje najvećim svojim delom svodi na pritisak, nadzor i kontrolu. O posledicama koje takav odnos sa roditeljima ostavlja na decu oni ne brinu.
Ono što najviše iritira Iliju Šugajeva jesu pitanja o seksualnosti. Mnogi misle da pravoslavna propoved današnjice nema odgovor na većinu dilema iz ove oblasti ili taj odgovor, u najmanju ruku, ne izražava nikakav jasan, nedvosmislen i jedinstven saborni stav. Naš autor, međutim, kategorički tvrdi: „Mladić i devojka padaju u blud? Gotovo je! Oni sad skoro da nisu u stanju da stvore stabilnu porodicu. Verovatnoća da će se uskoro rastati sada je vrlo velika. Čak i ako uskoro stupe u brak, njihova porodica će biti unakažena“ (87). Prema pravoslavnoj ideologiji Ilije Šugajeva, prvo nastaje duhovna veza, a zatim telesna. Ukoliko se desi obrnuto – porodica će biti unakažena. Ovde on ponovo pribegava svojoj omiljenoj nemaštovitoj metafori mladice, odnosno drveta, posađenog naopako – korenjem na gore a lišćem u zemlju (88).
Koliko nadmen, nesimpatičan, duhovno bezosećajan i pastirski nebrižan stav prema deci ovog vremena, u čijem svetu mogućnost predbračnih seksualnih odnosa nije strana i od kojih je veliki broj tom iskušenju podlegao pre nego što je i došao u dodir sa pravoslavnom ideologijom vaspitavanja i porodice! Umesto delatne pažnje i konkretnijih saveta u Hristovoj ljubavi – nedvosmislena osuda, obeshrabrivanje, prezir, predskazanje unakaženja i propasti. Koliko li tek misionarski neodgovoran diskurs svedočenja vere pred svetovnim okruženjem koje u seksualnom opštenju ne uočava nikakav „blud“ već legitimnu vrednost života. Kako bi dokazao svoje kategorične iskaze, Šugajev crta tabele i razmatra varijante. Jedna od varijanti je i ova: „Vi ne popuštate, a mladić vas ne ostavlja. On je dobar“. Druga je ova: „On je dobar, a vi popuštate. Ovde stavljam veliki znak pitanja. Niko ne zna kako će se dalje razvijati vaši odnosi. Ljudska psihologija je ovakva – što jeftinije nešto dobijemo, tim manje to cenimo“ (90).
Autor nastavlja sa uveravanjem iznoseći priču o mladiću koji je ogrezao u razvratni život. Međutim, to ga nije udaljilo od navodno za muškarce tipičnog stava: „bez obzira na svoje razvratno ponašanje u dubini svog srca on je svejedno shvatao da njegova buduća supruga treba da bude nevina“ (91). Šugajev se bez ustezanja poziva na argument tzv. telegonije, koji pokazuje na primeru konja. Naime, na potomstvo ženke utiču svi njeni raniji polni partneri. „Efekat telegonije“ – tvrdi on – „odnosi se i na ljude i to u mnogo jasnije izraženoj formi nego u životinjskom svetu“ (93). Nakon pune dve strane navođenja nečega što liči na naučne dokaze, naš autor poentira ovako: „Evo, upravo se tu podigla zavesa sa ove tajne! Danas zvanična nauka ne priznaje pojavu telegonije, jer bi to čvrsto zatvorilo vrata raznoraznim seksualnim revolucijama, od čijih se plodova lako zgrće ogroman novac“.
Verifikujući svoju pravoslavnu ideologiju polnih odnosa analogijama sa vrednošću tržišne robe i famoznom hipotezom o telegoniji, Šugajev ne preza ni od najblaže rečeno, ishitrenih i neproverenih teza koje predstavlja kao nepobitne činjenice. Najpre, on tvrdi da se „tema začeća u Crkvi retko razmatra naširoko – ne zato što je nepristojna već zato što je veoma uzvišena“ (72). Ne želimo da dovodimo u pitanje uzvišenost teme, ali razlog njenog tabuizovanja u praksi novijih pokolenja Crkve daleko je od svakog pobožnog poštovanja. Šugajev tvrdi da se pravoslavni supružnici i danas „trude da se mole pre svog sjedinjenja“ (74). Ako takvih slučajeva i ima, oni pre čine izuzetak koji potvrđuje pravilo da se današnji supružnici na tome ne trude. Tako je u Srbiji, a tako i u savremenoj Rusiji.
Posle svega, ruski sveštenik izjavljuje da blud nastaje tako što „omladinu u njega uvlače sopstveni prijatelji, rukovođeni podsvesnim bolom zbog činjenice da su oni pali, a drugi nisu“(87). Ovakvo objašnjenje smisla savremenih seksualnih sloboda ostavićemo bez komentara.
Najzad dolazimo do same ideologije vaspitavanja dece, koju mladi pravoslavni propovednik prezentuje a njegova domaća i naša čitalačka publika nekritički prihvataju kao pravoslavnu. „Roditelji imaju vlast i neopozivi autoritet, zato što ispunjavanje svoje volje mogu da ostvare na silu. Volju svojih roditelja dete je prinuđeno da poštuje, a da u svojim postupcima uzima u obzir i želje svoje braće i sestara – to je već dobrovoljna stvar“ (129-130).
Smisao vaspitavanja dece po Šugajevu sastoji se u njihovom očvršćivanju, osposobljavanju da podnose sva buduća iskušenja koja nosi život, a to se ne postiže nikako drugačije do uspostavljanjem neprikosnovene roditeljske kontrole. Radi lakšeg ostvarenja tog cilja, autor sugeriše da se u porodicama rađa veći broj dece: „Lično bih želeo da moja deca čvrsto stoje na nogama, da budu vrlo izdržljiva i da lako podnose sve teškoće. U porodici sa mnogo dece ona će lako moći tako da se prekale“ (131). „Ako je dete u porodici samo, šansa da će roditelji izgubiti kontrolu nad njim vrlo je velika“ (133).
Suprotno zapadnim normama prava dece, koje nalažu postupanje odraslih u najboljem interesu deteta samog, izgleda da se svrha pravoslavne ideologije vaspitanja u interpretaciji Ilije Šugajeva krije u najboljim interesima roditelja: „Roditelji stalno treba da budu usmereni na to da vaspitavaju sebi pomoćnike. Deca vrlo dobro osećaju šta se roditeljima sviđa i šta treba raditi da bi im ugodili“ (200). „Roditelji devojčice treba da teže ka tome da vaspitaju devojku koja će sa četrnaest godina biti potpuno samostalna domaćica“ (201).
Šugajev na još jednom mestu upućuje svoje čitaoce u dostignuća teorije razvoja: „U životu dece postoji određena faza kada se utemeljuje sama navika na posao. Ovo je otprilike uzrast od četiri do šest godina. Upravo u ovom uzrastu čovek treba da počne da navikava dete na rad“ (202). Područje roditeljske prinude i kontrole obuhvata i unutrašnji svet deteta, samostalnih dečjih aktivnosti i interesovanja: „Ako ne budete pazili na ono što se detetu nudi kao ideal, ono neće podražavati onome što vi budete hteli. Dete treba bukvalno okružiti slikama i primerima koje smatrate korisnima“ (206).
Netipično za svešteno lice, autor na više mesta kao dobre primere predlaže ruske bajke, sovjetske igrane i crtane filmove: „Posavetovao bih roditelje da zaštite decu od savremenih video i televizijskih programa, a da im dozvole da kod kuće gledaju samo videokasete sa starim sovjetskim filmovima i crtanim filmovima kojih danas ima u slobodnoj prodaji“ (167). Važno je napomenuti da ova ograničavanja dece autor nalaže u vreme interneta i mobilne telefonije.
Nemamo nameru da se podsmevamo romantičnim idejama Ilije Šugajeva, koje i kod nas bude osećaj lepote i spokojstva. Problem je u nerealnosti tih predloga i u krajnjem apstrahovanju praktičnih okolnosti, u čemu se ogleda nebriga za ljude. Očigledno, ovde se nudi model koji je nedostižan i nehuman ne samo po decu već i po same roditelje. Oni su, naime, osuđeni na stalan pritisak savesti i frustraciju zbog konačne nemogućnosti da sva ova ograničenja nametnu i na delu. Autor, međutim, ne vidi nikakav drugi način na koji bi odrasli mogli da poučavaju svoju decu moralnim vrednostima. A poučavati moralu se mora – i to pod isključivim i sveobuhvatnim nadzorom roditelja. Ljudi to ne čine od „suviška srca“, snage i obilja ljubavi, već iz osećaja osujećenosti, ugroženosti i pritiska koji im stvara pedagoška dužnost. „Ne učiti dete nikakvom moralu isto je što i ne učiti čoveka jeziku“. Čak i vera stoji u službi moralnog vaspitavanja dece: „Ne dajući detetu nikakvu veru, mi ga odgajamo kao moralno zaostalo“ (209).
Uloga roditelja sastoji se, dakle, u „davanju vere“, pri čemu se ni u jednoj reči ne sugeriše metod nadzora i kontrole roditelja nad sobom, svojim strastima, pomislima, zastranjenjima i ograničenjima, već isključivo metod nadzora i kontrole nad slobodom dece. Ovakva ideologija vaspitavanja ne potiče samo iz osiromašenih i konfliktnih odnosa sa decom, odnosa lišenih za decu prepoznatljive ljubavi, brige i pažnje, već i iz specifičnog viđenja prirode i ličnosti deteta, kakvo bi se teško moglo usaglasiti sa hrišćanskim bogoslovljem. „Sav duhovni život dece odvija se kroz roditelje. Dete samo ne može, ne ume da se moli, a to želi“ (62). „Deca su u duhovnom smislu nastavak svojih roditelja, oni su delovi njihovog tela“ (65). „Dok je kod telesne veze obrnuto, duhovna veza između roditelja i dece je takva da je dete njihov neodvojivi deo“ (69).
Nije jasno kako bi se ove pretpostavke mogle dovesti u vezu sa pravoslavnom crkvenom praksom krštavanja, samostalnog evharistijskog učešća (pominjanja po imenu) i pričešćivanja dece od uzrasta novorođenčadi. Autor ide toliko daleko da deci osporava čak i sposobnost za ljubav: „Da voli može samo odrastao čovek. Dve vrlo važne osobine odraslog čoveka su samostalnost (sloboda, nezavisnost) i odgovornost za druge ljude“ (170). Nama se čini da su ove teze u direktnoj suprotnosti sa onim što novozavetno božansko otkrovenje uči o odraslima i deci, mudrima i prostima, velikima i malima pred Bogom.
Da bi odbranio svoju ideologiju vaspitavanja, Ilija Šugajev se konačno ustremljuje i na sam svet deteta, na univerzalne vrednosti detinjstva utvrđene u Hristu, koje danas priznaje ne samo hrišćansko predanje već i veliki deo savremenog sveta. „Za vaspitavanje odraslog čoveka potrebna je sredina odraslih ljudi. Kad se dete vaspitava u porodici, od stalnog opštenja sa odraslima ono usvaja zreo odnos prema životu“ (194). „Na dete treba gledati kao na malog odraslog čoveka“(198). Vrednosti detinjstva po sebi ovde se u celini negiraju. Jedina svrha detinjstva je u odrastanju, pripremi za ulazak u zrelo doba. Dete nije zrelo, slobodno i odgovorno biće – ono je ličnost „u nastajanju“, biće kome je vaspitanje potrebno da bi postalo čovek. „Njima nije potrebno detinjasto opštenje, već odraslo. Roditelji ne bi trebalo da se spuštaju na nivo deteta, već bi trebalo da uvode decu u svet odraslih. Ako je dete uključeno u život odraslih, ono će biti razvijeno!“ (199). „Treba činiti dete učesnikom svog odraslog života i tada postoji nada da će ono biti vredno“ (200).
U ime srpske čitalačke publike izražavamo zahvalnost ocu Iliji Šugajevu, njegovim prevodiocima i recenzentima na dobrim namerama i revnosnom trudu koji stoje iza ove knjige. Ona popunjava prazninu za koju smo odgovorni mi sami – učitelji i oci savremenih pokolenja Crkve, što smo svoje bližnje u uslovima svih protivrečnosti današnjice ostavili bez potrebnih saveta u tako važnim oblastima života kao što su polno vaspitanje, bračna i roditeljska odgovornost. Ipak, poštujući čin i blagoslov, kao i veru mladog ruskog sveštenika, ne osećamo se obaveznim da usvojimo i ideologiju koju on u svojoj knjizi autoritativno zagovara. Štaviše, imamo dužnost da ukažemo da se ona ne može smatrati pravoslavnom, čak ni ako se držimo uslovnog značenja.
Pravoslavna crkva nije poznava da osmišlja i nameće bilo kakve ideologije, sisteme ili uređenja. Njeno poslanstvo sastoji se u tome da pruža reč utehe, ohrabrenja i podrške ljudima koji se nalaze na putevima duhovnog traganja, da ih uputi i uvede u odnose otkrivene i bogodarovane Hristove ljubavi kako bi i u njihovom partnerskom, bračnom ili roditeljskom ophođenju moglo da dođe do pojave životodavne božanske blagodati. U knjizi „Jednom za ceo život“ takvih momenata jednostavno nema. Knjiga predstavlja jedan generalni, u mnogo čemu naivni i utopijski pokušaj reanimiranja „tradicionalnih vrednosti“ u savremenim uslovima života u svetu. Na tim vrednostima istaknuta je etiketa pravoslavlja, međutim daleko je vidljiviji uticaj azijatskog paganskog asketizma, poteklog ili iz prethrišćanskog nasleđa ili iz viševekovnog tatarskog ili turskog ropstva, uticaj koji je zajedno sa nekim hrišćanskim elementima oblikovao tzv. patrijarhalnu kulturu istočnih naroda.
Etiku pravoslavnih hrišćanskih odnosa ne možemo, niti je potrebno, uobličavati kao idelogiju, sve dok se i samo pravoslavlje ne doživljava kao činilac podupiranja i služenja usko nacionalnim ili univerzalno imperijalnim, etničkim i rasnim resantimanima tradicionalno „pravoslavnih“ sredina. Ukoliko je tako, ova vrsta propovedi može stvoriti ozbiljan problem u kulturnoj i civilizacijskoj identifikaciji mnogih sa svetom i vremenom u kojem žive, u kojem su se rodili i u kojem su pozvani da svojim primerom, rečima i mislima svedoče Vaskrslog Hrista.
