Rene Magrit, Golkonde, 1953.
U jednoj upečatljivoj epizodi strip-junak Alan Ford započinje govor na komemoraciji u čast pokojnika. Međutim, nikako ne može da se seti njegovog imena! Bob Rok mu kaže da pokojnik ipak mora imati identitet, na šta mu Alan Ford odgovara da ime umrloga uopšte i nije bitno, pa se obraća zvanicama: „Okupili smo se ovde da se setimo jednog poštenog čoveka čije će ime zauvek ostati urezano u našim mislima i srcima“. Veoma često, naročito uoči praznika Bogojavljenja, u određenim glasilima domaće informacione scene, pojavljuju se junaci slični Fordu i Roku koji navodno govore o pravoslavnom hrišćanstvu, a da mu ne znaju ni ime. Zbog toga mnoge misleće ličnosti sa pravom odbacuju takvo bezimeno pravoslavlje, čak i pre nego što će iz opšte kulture steći osnovna znanja o autentičnoj pravoslavnoj teologiji. Iskreno, jede me stid od varvarizovanog hrišćanstva i osećam potrebu da se izvinim pametnim ljudima zbog toga što se na svakom koraku suočavaju sa „pravoslavnim“ primitivizmom i što ga trpe.
Mnogo je primera, ali ovom prilikom evo jedne ilustracije dotične informacione delikvencije. Određena glasila, čija imena ću pomenuti verovatno prvom sledećom prilikom, nemilosrdno bombarduju javnost, na primer, sledećim sadržajima, koji su za stomak inteligencije, uslovno rečeno, manje šokantni: „Opština je obezbedila majice za sve koji će plivati, a onoga ko prvi stigne do krsta pratiće sreća cele godine“; „u susret Mitrovdanu svako treba da bude u svojoj kući, jer ako ne bude kod kuće cele godine će noćivati po tuđim kućama“; „danas je sveti apostol Filip, ujutro izgovorite molitvu za ispunjavanje želja“. Etnologija nije teologija. A raznolikost gluposti je neiscrpna, i sve to pod plaštom poznavanja pravoslavlja deluje kao potpaljivanje vatre koja treba da spali zdravomisleće ljude. O sancta simplicitas – rekao je Jan Hus kada je, stojeći na kladi, video neku ženicu kako nosi drva za raspaljivanje plamenih jezika u kojima će Hus izgoreti.
Živimo u vreme kada je nauka doživela neverovatan napredak. Reč je o otkrićima koja su pre dva-tri veka bila nezamisliva i kretala se u oblasti fantazije, a sada su realnost. Bilo je logično očekivati da će se sa napretkom čovek osloboditi od jeftine religijske ambalaže. Međutim, očigledno je da se stvari nisu korenito promenile i da se ljudi, umesto slobodom, hrane tricama i otpacima. Sveta Trojica, živi Bog ljubavi, ni u kom slučaju nije agresor prema čovekovoj slobodi. Kod Boga nema zastrašivanja. Kao apsolutna ljubav, Bog nije zatvoreni sistem sterilnih pravila. Takav sistem oprisutnjuje samo kvazi-teologiju koja sa pravom predstavlja predmet interesovanja i savremene psihologije. Ova nauka poistovećuje naše Alan Fordove sa patološkim nagonom – ličnosti koje oni proglašavaju pravednima da uživaju, a nepravedni da budu bačeni u pakao jednom zauvek. Zbog toga ozbiljni ljudi odbacuju religiju.
Zbog toga, logično je pitanje: gde se završava falsifikat, a gde počinje original? Latinska imenica religio zaista ima mnogo značenja, a među osnovnim značenjima su „dužnost“ i „obaveza“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Zbog toga, jedno od značenja religije je i vezanost, obavezanost mrtvim oblicima i hipokrizijom. Ako se uzme u obzir da pravoslavlje nisu ili barem ne bi trebalo da jesu samo džipovi i ideološki sistem srećnog života, onda pravoslavlje nije religija. Autentično pravoslavlje ne obavezuje nego poštuje čoveka i zasniva se na njegovom slobodnom izboru. Malo je neartikulisano da se ljudi koji su obavezani time gde da prespavaju za Mitrovdan i ostalim primitivizmima nazivaju pravoslavnima, a da, na primer, nemaju pojma o logosima Božijim, o isihazmu, o ontologiji uma, o oboženju…
Shodno tome, istinski crkveni učitelji se ne interesuju samo za to šta će čovek postati posle smrti, što je glavna odlika religije, koliko se interesuju za to šta će čovek uraditi od sebe i svog života ovde i sada. Po rečima poznatog patrologa Romanidisa, oni hrišćani koji veru razumeju samo kao pripremu za onaj svet, u suštini, ništa ne rade u životu osim što čekaju da umru da bi otišli u raj. Mora biti da je pravo na raj (ko ga kako shvata) njihovo ekskluzivno pravo, samo ako su pravoslavni! Drugi, pak, posmatraju Boga kao bunar želja, a takav Bog je samo potreba, a ne čovekova metafizička žeđ za susretom i zajedničarenjem sa Uzrokom svega postojećeg.
Pravoslavlje ne podrazumeva obavezu i grč. Život pravoslavnog čoveka nije pijetistički šablon čoveka koji postojanje shvata kao izolovanost od drugih a veru svodi na skup zabrana. Čovek ništa ne mora, kako mu sugeriše iskarikirano pravoslavlje, nego može slobodno da želi ili da ne želi. Zato, završavam parafrazirajući Vesa Andersona, koji je jednom rekao: ipak, još uvek postoje bledi tragovi civilizacije preostali u ovoj varvarskoj klanici nekada poznatoj pod imenom čovečanstvo.
Izvor: David (Ninov), episkop stobiski, Vremetvorenje, Skopje: Makavej, 2019, str. 179–181.
Prevod: Ivan S. Nedić, Jelena V. Nedić
