© 2017 Micah Kandros Design
Nije pitanje kako da se herojski povučem iz situacije u kojoj sam, već kako buduća generacija treba dalje da živi. (Ditrih Bonhofer)
U toku jednog višesedmičnog boravka u Americi, Bonhofer se ponovo našao pred dilemom, da li da izbegne, da emigrira, da napusti beznadežno izgubljeni front u domovini. Svi prijatelji u Americi su mu savetovali da ostane, pošto je kod kuće već dovoljno eksponiran kao neprijatelj režima. Ali, zar Nemačkoj baš u ovoj situaciji nisu potrebni pristojni ljudi? Bio je juni 1939. i sve je slutilo na rat.
Bonhofer se našao u konfliktu savesti: Godine 1939. se mobiliše njegova generacija (1906), a on sam je smatrao nemogućim „u datim okolnostima“ da učestvuje u ratu. Ispovednička crkva nije zauzela određeni stav po pitanja vojničke sližbe u ratu, i on je poznavao malo ljudi koji su delili njegovo mišljenje. „Naneo bih veliku štetu svojoj braći“, objašnjavao je jednom prijatelju, biskupu Džordžu Belu, iz Čičestera, u jednom pismu, „ako bih po ovom pitanju pružio otpor, jer bi to od strane režima bilo shvaćeno kao tipično neprijateljstvo naše crkve prema državi“. Za Ispovedničku crkvu bi odbijanje vojne službe u ratu od strane jednog od njenih vodećih pripadnika u opštoj klimi patriotskog oduševljenja zaista imalo tragične posledice.
„Smatrao bih nemogućim“, zapisao je u dnevniku, „da čovek u mojim godinama posle toliko godina provedenih u inostranstvu, može da dobije tako mučnu nostaligiju… To delanje, odnosno nedelanje na mestu koje je neutralno nije nam više podnošljivo kada mislimo na braću i dragoceno vreme. Čitav talas samoprekora zbog jedne pogrešne odluke nadolazi ponovo i jako pritiska“.
Bonhofer je napistio sigurno pribežište u NewYorkUnionTheologicalSeminaryi vratio se u Nemačku. Razloge je naveo profesoru teologije Rajnholdu Niburu, koji je bio spreman da mu obezbedi katedru na tom fakultetu: „Ja neću imati pravo da učestvujem u obnovi hrišćanskog života u Nemačkoj posle rata, ako ne delim iskušenja ovog vremena sa mojim narodom… Hrišćani u Nemačkoj se nalaze pred strašnom alternativom, ili da pristanu na poraz svoje nacije da bi hrišćanska civilizacija mogla dalje živeti ili da pristanu na pobedu koja bi značila razorenje naše civilizacije. Znam koju od ovih alternativa biram; ali ja ne mogu da napravim izbor nalazeći se na sigurnom.“
Pošto se vratio i ponovo bio ugrožen, Bonhofer postaje starešina Ispovedničke crkve u istočno-pruskim zajednicama. Posle jedne racije gestapoa – uhvaćen je sa studentima prilikom jedne zabranjene biblijske radionice – ponovo je dobio zabranu govora i pisanja zbog „protivnarodnog delovanja“.
[…]Izvor: Odlomak iz: Ch. Feldmann, Dietrich Bonhoeffer – „Wir hätten schreien müssen“. Ein Leben. Ein Zeugnis, Kruz, 62015, 106-107.
Prevod: Predrag Dragutinović