Зајечар – Књажевац, други дан Студентског марша ка Нишу (Фото: Дуња Допсај)
Почело је време Часног поста. За сваког хришћанина, ово је посебан период године који одликује посвећеност уздржавању од разних ствари, понајпре од мрсних јела. Међутим, обично су све проповеди у овом периоду усмерене на то да се покаже како је телесни пост битан, али постоји и онај духовни који је још битнији. А тај духовни, како се обично каже, огледа се у настојању да се позабавимо својим личним духовним стањем.
Али шта то Црква заиста очекује од нас у време поста?
Ту постоји један проблем који је од вајкада познат у црквеном искуству. А то је искушење нечега што бисмо могли назвати духовним егоизмом или индивидуализмом. Много је речи потрошено на критику индивидуализма последњих деценија, али нам се он, парадоксално, увек враћа као ехо онда када се са црквеног амвона умањује значај учешћа у животу шире друштвене заједнице и фокус ставља искључиво на нешто што се пијететски назива „духовним животом“.
Тако смо и последњих недеља, када се дешавају највећи духовни догађаји у новијој историји нашег народа, који по свему имају своје метафизичке предзнаке и реперкусије, у проповедима црквеног врха могли да слушамо о једном готово па банализованом виђењу поста које се на крају своди на оно што један од епископа – који нам је својевремено објавио да је „Вучићево распеће наше васкрсење!“ – навео као нови стандард: „Гледајмо своја посла!“.
Они који се стално позивају на то „шта нас Црква учи“, притом веома склони да Цркву поистовете са оним што сами заступају, могли би да погледају шта нас то Црква заиста учи о посту?
У том смислу, посебно значајне су припремне четири недеље, за које су одређени јеванђељски делови (перикопе), којима се уводимо у тајну поста.
Прва од њих, приповеда нам причу о царинику и фарисеју (Лк 18, 10-14); друга о блудном сину (Лк 15, 11-32); трећа о Страшном суду и томе по чему ће нас Господ познати да смо његови (Мт 25, 31-46); и четврта о томе да је телесни пост, сасвим приватна а не јавна ствар (Мт 6, 14-21).
У све четири приче, изобличавају се они „праведни“, неко би рекао „црквени“ људи, који чине све оно што су правила и прописи од њих захтевали. Но, бринући се за сопствено спасење и своје духовне потребе, никада пажњу нису обраћали на оне којима је начињена неправда, оне који су потлачени, понижени, затворени, болесни и све друге који трпе неку бол.
Сумирајући ова четири јеванђељска одељка (перикопе), можемо да кажемо да нас Црква укратко учи да је телесни пост приватна, а не јавна ствар, да испуњење правила које нам он намеће не доноси никакво нарочито добро ако није праћено истинским покајањем и љубављу према ближњем, макар био заблудео, и да ће нам на крају та љубав, сада манифестована као конкретна брига и помоћ онима који трпе од зала овога света – бити једини критеријум по коме ће нас Господ препознати као своје (Мт 25, 31-46).
Друкчије речено, све оно што се од нас очекује у време поста може се сажети у Господње речи: „милост хоћу, а не жртвоприношење“ (Мт 9, 13).
Ако се вратимо сада на онај прокламовани принцип по коме пост треба да буде гледање свога посла, онда ћемо видети да нас Црква учи да то можда и јесте истина, али само у случају телесног поста. То шта ћемо јести и какав ћемо подвиг на себе преузети је наша приватна ствар која треба да остане између нас и Бога. Када је реч о духовном посту, онда је он управо гледање туђег посла. Друкчије речено, духовни пост подразумева првенствено и пре свега активан однос према ближњем и учешће у јавном животу тако да се неправде зацеле и потребитима пружи избављење из невоља у које су упали.
Да би нам ово било јасније, погледајмо како, према Лукином јеванђељу, започиње Христова јавна проповед. У синагоги у Назарету, одакле је и потекао, Господ отвара Књигу Пророка Исаије, и чита следеће речи: „Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да јавим јеванђеље (благу вест) сиромасима: посла ме да срца рањена исцелим, да заробљенима јавим избављење и слепима повратак очију, измучене слободне да пустим, да објавим годину милости Господње (Лк 4, 18-19). У сцени испуњеној тензијом и ишчекивањем шта ће се из његових уста чути, Христос изговара „Данас се испунише ове речи из Писма које сад чусте“ (Лк 4, 21).
Какве везе има блага вест сиромасима, исцељење рањених срца, избављење заробљених, оздрављење слепих, ослобођење измучених са нашим „духовним животом“?
Има само утолико што је једини аутентични показатељ нашег духовног здравља и истинског старања за сопствено срце то колико смо спремни да се уместо сопственим, бавимо потребама других и неправдом начињеним другима. Истински знак године милости Господње није, дакле, то да се свако од нас позабави сопственим духовним потребама и унутрашњим животом – ма како овај био важан – него то да се сиромаси хране, болесни исцељују, а измучени ослобађају.
На крају, можда најречитије казивање о томе шта је заправо истински пост даје нам Пророк Исаија:
„Немојте постити као сада да би се на небу чуо глас ваш. Зар ми је такав пост по вољи да се тог дана човек мучи? Да као трска савије главу своју и да простире кострет и пепео? Зар ћеш то звати постом и даном угодним Господу? Зар није ово пост који волим: да развежеш свезе неправедне, да одрешиш ремење бремена, да ослободиш потлачене и све јармове сломиш? Зар није да одломиш гладном хлеб свој, кад видиш нагог, да га оденеш, и да се не склањаш од ближњег свог? … Уклониш ли из своје средине јарам, испружен прст и реч ружну, ако гладном отвориш душу своју и нахраниш невољника, засијаће у мраку светлост твоја и постаће као подне тама твоја.“ (Ис 58, 4-10).
И овде читамо да пост није никакво индивидуално изнуривање и посипање пепелом. Прави пост је истински јавно деловање: развезивање неправедних веза, скидање бремена, ослобађање потлачених, сламање јармова, храњење гладних, облачење нагих. Дакле, наш иступ ка ближњем, не само појединцу, него читавим групама, јесте истински пост. А не – склањање од ближњих – које Исаија недвосмислено одбацује.
Излазак у јавност и средину у којој живимо, препознавање да у њој живе људи који су потлачени, поробљени, понижени и осиромашени системом у коме живимо, и борба против таквог система, јесте истински пост.
Посипање пепелом, духовне вежбе, унутрашња созерцања, пребирања по јеловнику – то је све корисно, ако нам омогућава да очистимо своја срца. И то можемо да чинимо у своја четири зида, а користи нам тек као припрема за оно што је заиста битно. Оно што не можемо да оставимо унутар своја четири зида, јесте оно због чега уопште постимо и због чега смо позвани да свој пост учинимо јавним: а то је борба за слабе и против неправде.
Да ли пост који нам предстоји од нас захтева да гледамо своја посла и посветимо се индивидуалној духовности или нас позива да „објавимо годину милости Господње“?
Учење Цркве је, чини се, недвосмислено.
