Sv. Sava i Sv. Simeon, crkva Sv. Georgija, Vrbjani (Makedonija), XVI vek
Vaša Svetosti, Vaše Eminencije, Vaše Ekselencije, Časni oci, dragi gosti,
dozvolite mi da vas, između dve trpeze: one duhovne sa koje dolazimo, tj. božanske liturgije koja je par ehsellence mesto susreta čoveka sa Bogom, i one telesne na koju ćemo otići (posle praznika za uši koji nas očekuje) a koja je trpeza takođe svojevrsna agapa (trpeza bratske ljubavi), dozvolite mi, velim, da vas od sveg srca pozdravim i poželim vam dobrodošlicu na Teološki fakultet. A zaista ste nam svi dobrodošli, jer vašim dolaskom svedočite da ne zaboravljate Teološki fakultet, da ne zaboravljate Crkvu, da ne zaboravljate ni Sv. Savu koji je neposredni povod našeg današnjeg okupljanja.
I odista ne treba zaboraviti Sv. Savu, jer bismo zaboravljajući njega ubrzo zaboravili i ko smo i šta smo i zašto smo. Zar nas nije Sv. Sava učio da smo bez Boga i bez utemeljenja u Bogu (kako ličnog tako i svenarodnog) nalik na gordošću naduvane mešine koje se probuše i izduvaju čim nalete na prvo trnje ovozemaljskih iskušenja, pa je zato na srpski jezik neumorno prevodio i dopisivao bogonadahnute i bogomudre oce Crkve, a isto tako crkve i manastire neumorno podizao i obnavljao, ne bi li nam ukazao na put ka onome bez koga smo samo prah i pepeo. I zar nas nije učio da smo izdvojeni od drugih ljudi i naroda nalik na izolovani potočić kome preti opasnost da završi kao ustajala bara, pa je zato, neprestano putujući, gradio mostove i sa istočnim i sa zapadnim narodima, prijateljujući sa svima i bivajući svima sve, samo da ih pridobije.
Otuda svaki onaj koji insistira na srpstvu Sv. Save, a ne na njegovom hrišćanstvu, nije od njega naučio ništa. Sveti Sava je na ovaj svet došao kao Srbin, a napustio ga kao hrišćanin, jer su sve ovozemaljske odrednice (poput krvi, tla ili nacije) ljudima njegovih razmera preuske i pretesne da bi se u njih udobno smestili. I takav stav nije njegovo privatno postignuće, nego delo Duha Svetoga koji nadahnjuje Crkvu i svakoga istinski crkvenog. I kao što belac ili crnac krštenjem vodom i Duhom ne prestaju da budu beli ili crni, ali bela ili crna koža prestaje da im, u Crkvi u koju su krštenjem ušli, daje identitet, tako isto identitet u Crkvi prestaje da im daje pripadništvo određenoj društvenoj klasi ili nekom narodu. Identitet u Crkvi čovek zadobija isključivo iz odnosa koji preko Hrista u Duhu Svetome ima sa Ocem nebeskim. Sve ostale osobine koje je imao (boja kože ili očiju, pripadništvo klasi, rasi, polu ili naciji) on ulaskom u Crkvu doduše ne gubi, ali one prestaju da za hrišćanina budu odlučujuće, prestaju da mu daju identitet koji on sada crpi ne iz karakteristika ovoga sveta, nego (paradoksalno) iz budućeg carstva Božijeg. Pa ako, po svedočenju Apostola Pavla, u Hristu nema ni muškog ni ženskog, ni Grka ni Jevrejina, onda svakako u Hristu i u njegovoj Crkvi ne sme biti ni Nemca ni Italijana, ni Srbina ni Hrvata, ni Rusa ni Japanca, nego samo Hristos sav u svemu.
Tako i mi, ljubljeni moji, blagodareći Bogu što za vekovni uzor imamo ovakvog duhovnog gorostasa koji nadrasta sve ljudske, „isuviše ljudske“, podele, osim onih koje beskompromisno dele dobro od zla i pravu od krive vere (jer je ona prva spasonosna, a ova druga dušepogibeljna), imajmo za izvor svog identiteta samo blagu Hristovu ličnost, a za rukovođenje pri delanju samo čistu ljubav Hristovu, bez obzira na cenu koju ćemo baš zbog toga morati da platimo knezu ovoga sveta. I koliko god visoka ta cena bila, ne zaboravimo ni to da ni jedna cena nije previsoka kada je u pitanju carstvo Božije, carstvo Hrista Bogočoveka, kome neka je slava sa svetima njegovim (među kojima je i srpski lučonosac Sv. Sava) u vekove vekova. Amin.
Izvor: Pozdravna reč dekana Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na Svetosavskoj akademiji 27. januara 2003, objavljena u: Sa teološke tačke gledišta, Beograd: PBF–ITI, 2010, 151–152.
