Vladika Maksim, Betoven, 2017. (holyicon.org)
Kada je Apostol Pavle podsećao hrišćane u Galatiji da su postali sinovi Božiji kroz Hrista (jer su poznali Boga, ili bolje, Bog je prvo njih poznao), uputio im je i prekor zbog njihovih poroka: „A sada, kako se opet vraćate na slabe i bedne stihije (τά ἀσθενῆ καί πτωχά στοιχεῖα), kojima opet ponovo hoćete da robujete?“ (up. Gal. 4, 9). Ima nešto duboko i potresno u ljudskom padu: poput adikcije, greh je ponavljanje nekog doživljaja. Pathos kao privezanost za užitak uvodi u začarani krug ponavljanja (jednog čina) po ustaljenom obrascu. Zavisnost, kažu psiholozi, dolazi od potrebe da se zadovoljstvo ponovi. Davno je uočen mehanizam greha kao palog-prirodnog stanja u trostrukom vidu: zadovoljstvo-bol-kazna. (Možda zbog toga Oci Crkve svetim kanonima nalažu epitimiju čak i tada kada čovek prihvati svoju krivicu: sama priroda nalaže period oporavka kroz ispaštanje). Zbog prepoznatljivog obrasca, asketski oci su genealogiju strasti i greha do te mere egzaktno opisali kao čin ponavljanja i gotovo je sasvim dekodirali, da im savremena psihologija može samo da pozavidi. Nasuprot tome, stanje blagodati i svetosti niko nije „dešifrovao“, budući da za božansko delovanje nema utvrđenog reda ni šablonskog stereotipa (za blagodat je dovoljno da čovek verom, pokajanjem, projavi ljubav i slobodu). „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki ko je rođen od Duha“ (Jn 3, 8). Tumačeći taj odlomak, Ava Justin Ćelijski beleži lakonski: „neizmerljivost, nekategorisanost Duha“. Svaki blagodatni susret je unikatan, otvoren za budućnost. Greh je stereotipan i u njemu nema ničeg nepredvidivog.
Često se zapitam da li je verno „ponavljanje“ istih formi neka vrsta adiktivnog ponašanja? Ponavljanje nije nužno greh, ali greh je, po pravilu, ponavljanje. Kod Don Žuana, greh se gotovo kompulsivno ponavlja. Tema je toliko izazovna da je u svojoj filosofskoj noveli pod karakterističnim nazivom „Ponavljanje“ (1843) Kjerkegor od te reči načinio filosofski koncept. Kazano je da religije predstavljaju kulture ponavljanja (cultures of repetition). U njima, originalnost (ili novina) je non grata. Lojola, Muhamed, Luter i drugi su do preteranosti bili obuzeti pravilima. Novina je vezana sa slobodom: hrišćanski Bog stvara apsolutno novo jer je slobodan od obrazaca ili ideja. Hristos sve novim čini (up. Otkr. 21, 5). Mutatis mutandis, hrišćanin unosi novinu samo onda kada je slobodan. Shematičnost vodi u shizmu, pa je Ava Justin u ličnim beleškama upozoravao: „Svako formulisanje života znači šizmatičnost /=šematičnost/, seckanje, parcijalnost, usečenost, isečak…“
Svakako, ima nečeg neporočnog u vernom oponašanju, recimo, stila slikanja ikone, ili pojanja crkvene pesme, dok se sledi određeni „kanon“. Sloboda da se ne improvizuje takođe može biti vrlina, dok želja da se bude originalan po svaku cenu odlikuje nezrele duhove. Međutim, ikone koje izuzetno poštujemo, poput Vladimirske, Hilandarske, Čajničke Bogorodice – potpuno su različite jedna od druge. Zar nam to ne govori o nečem neobičnom? Uzor je, po sebi, neponovljivi original. I onaj koji se ugleda na original treba da zna da ga ne može ponoviti ma koliko se trudio da do tančina kopira svaku crtu.
Fenomen kopiranja i/ili originalosti pokreće ništa manje nego pitanje fundamentalnog prava na maštu i kreativnost. Od kopista u popularnoj do imitatora u crkvenoj kulturi ponavlja se isti postupak: neslobodno oponašanje koje nekad dovodi do karikature. Holivud je, postajući nova „religija“, od iste preuzeo i kulturu ponavljanja: bezbrojni fanovi se trude da liče na zvezde, ali nisu drugo do loše kopije izveštačenih originala. Kozmetika i tehnologija omogućavaju bezgranične replike, čak i u oblasti genetike. Obratimo pažnju da na Istoku nikada nije razvijen psihološki model imitatio Christi. (Kod Ap. Pavla ugledanje na Hrista povlači spremnost da bude oblikovan Duhom, poput u Rim. 8, 4 i 8, 11, ili pak samodavanje u služenju ljubavi drugima 1Kor. 13 i Gal. 5,13; up. i Ef. 5, 1).
Naravno, Predanja nema bez prošlosti (drevno je u Crkvi živo kao i novo) ali, kada je autentično, predanje je i avangarda, prethodnica. U uspelim slučajevima ne možeš da odlučiš da li je novo „klasičnije“ od starog. Oslanjanje isključivo na prošlost ne odaje samo bolećivi romantizam nego vodi i sušenju stvaralačkih poriva. Pomenuti Ava Justin Ćelijski je za „svakog rođenog od Duha“ smelo koristio reči: neizmerljiv, nadlogičan, nadznan, nedosežan, nadformulan, jurodiv. Zaista, „gde je Duh tamo je sloboda“ (2Kor. 3, 17).
Da li je danas – u našoj digitalnoj eri gde se originali umnožavaju do beskraja – moguće biti originalan? U policentričnom svetu izgleda da lične harizme više nemaju budućnost upravo zato što u njemu nema mesta za pravi dijalog. Ako se nešto ne promeni, zaboravite na nekog novog pojedinačnog genija (poput nekada Platona, Šekspira, Hegela, Anjštajna, Teslu…)! Umesto njih, u igri je tzv. collective brain: svako sa svoje strane nešto doprinosi opštem znanju, ali se lična originalnost gubi pred kolektivnim mozgom. Zašto je to tako? Rekao bih, zbog pomanjkanja vremena? Današnji, superbrzi protok informacija ne daje vremena za kontemplaciju i vrednovanje ideje. O molitvi da ne govorimo. Za ideje je potrebno vreme, a vremena više nema. Tako, individue okupljene oko virtuelnih foruma funkcionišu kao collective brains, selektivno prenoseći i učeći informacije, najčešće nezavisno od njihove svesti. Nekada su čitaoci nestrpljivo čekali da izađe nastavak neke novele Dostojevskog ili da se pojavi nova knjiga Žana Danijelua, nagađajući barem nešto od njenog sadržaja. Vladala je groznica. Danas malo ko očekuje tako nešto: čuješ neku vrednu stvar ali sutra si je već zaboravio jer si čuo nešto novo. Sve to dovodi do toga da ono jedinstveno ode u drugi plan. Da se Mesija danas pojavio u istorijskom obliku ko bi ga prihvatio i za koliko dugo? Kako bi bila prihvaćena Beseda na gori? Na koji način bi Duh Sveti stvorio pretpostavke prihvatanja?
Internet kao da je postao možda i poslednji (?) izraz kolektivne prirode ljudske inteligencije. Istovremeno, nezasitiva prezasićenost informacijama je potisla i znanje i mudrost, kako je proročki predvideo Tomas Eliot. Danas su jezički softveri u stanju da pišu bolje pismene sastave od naših „vukovaca“. Samostalni jezički softver sistema AI (veštačke inteligencije) kadar je da generiše smislene pasuse teksta, da dostigne najinovativnije sastave na standardima mnogih jezika, da ponudi rudimentarno razumevanje čitanja, da prevodi, odgovara na pitanja i da daje rezimee — na svaki specifični zadatak. Ipak, tvorci revolucionarnog AI sistema koji može da piše nove priče i romane, preduzeli su, piše britanski Gardijan, neobičan korak da svoje istraživanje iz straha od moguće zloupotrebe ne učine javnim. OpenAI, neprofitna istraživačka kompanija, koju podržavaju Elon Mask, Rid Hofman, Sam Altman i drugi, ističe da je novi AI model, nazvan GPT2, toliko dobar da je rizik zloupotrebe ogroman pa su zatražili više vremena za raspravu o ishodu ovog poslednjeg tehnološkog krika. Zbog raznih zloupotreba, glumica Skarlet Johanson jer internet opisala kao „ogromnu crnu rupu koja sama sebe guta“.
Međutim, pitanje glasi kako će OpenAI da pruži novi ugao posmatranja? Da nas povede do tačke na kojoj nismo bili i kaže nam: pogledajte iz ovog ugla! I da unese iznenađenje!
Veza između „vremena“ i „iznenađenja“ stvarno je uzbudljiva. Pisac Areopagitskih spisa u trećem Pismu govori o „iznenađenju“ objašnjavajući šta tačno znači biblijski izraz ἐξαίφνης. „Neočekivano znači da je reč o onome što je iznad očekivanja i odjednom se učini očevidnim, budući da je dotle bilo skriveno“. Naravno, on tu ima u vidu Hrista kao Bogočoveka koji i posle ovaploćenja skriven ostaje – čak i u samom svom otkrivanju („ta skrivena tajanstvenost Isusa sama po sebi nije iskaziva rečju, niti razumom objašnjiva“).
Da bi se prepoznalo ono originalno, potrebno je uzeti distancu u odnosu na ono znano, tekuće. U trenutku „iznenadnog“ (exaiphnes), piše Manusakis, „stvari koje me okružuju moraju da se povuku, i zaista ‘iščeznu’ kako bi dozvolile onom-što-nije-viđeno da se pokaže“. Dakle, „iznenađenje“ će doći na one koji nisu vezani za „stvari“ (otuda: „svaku životnu brigu ostavimo”), na one koji strpljivo podnose krst istorije, prihvataju nevolje kao blagoslov i ne osuđuju nikog; dugo trpe, ne zavide, ne gorde se, ne čine što ne pristoji, ne traže svoje, ne razdražuju se, ne raduju se nepravdi, a raduju se istini, sve snose, sve veruju, svemu se nadaju (up. 1Kor. 13, 5-7). Tada, neočekivano i bez spoljašnjeg uzroka, kako kaže Ava Isaak, nailazi blagodat Božija. Zar vera nije otvorenost za to nesvakidašnje?
Možda je zbog toga Liturgija (a i molitva, kada nije samo monolog) jedini autentični momenat iznenađenja. Samo kada se otvori mesto za Boga, tek tada, recimo, pojanje iste, stare, bezbroj puta u hramu otpevane „Heruvike“ (slično hiljadu puta odsviranoj Mocartovoj maloj noćnoj muzici) može da bude iznenađujuće novo. U duhu načela nove, sed non nova, način je novi ali ne i sadržaj. Iste stvarnosti doživljavamo i o istim stvarima govorimo, ali na nov, drugačiji način – osvežen poznanjem Cilja u trajnom sabatikalu-Evharistiji Crkve. Treba da imamo poverenje u dinamiku vere Crkve. Evharistija koja se savršava u modernom vremenu može da otključa zaključana srca i možda progovori drugim i iznenađujućim jezikom. Jezici koji čovek može da upotrebi da bi izrazio našeg „nadrealnog“ Boga su beskonačni i nisu vezani samo za jedan stil.
Zašto su danas u našim crkvenim sredinama „drugo“, „drugačije“ i „novo“ na tapetu kao nekakva pretnja? Zašto su „prosečnost“ i kopiranje postali mera? I otkud to da mediokriteti kroje budućnost naše eklisijalnosti? Inovativna veroučiteljica, kreativni ikonopisac, oduševljeni sveštenik… često moraju da pokleknu pred osrednošću. Zašto njihov neobičan stil (plod zanetosti žudnjom za Hristom i izmenjenosti njegovom ljubavlju) mora da bude suparnik institucionalnoj normi koja ne mari za ličnu harizmu? Naša tragičnost leži u tome što prihvatamo takvo stanje mediokriteta i nipodaštavamo autentičnost. „Čovek koji sebe prihvata takvim, da bi u nastavku sebe projektovao na Boga i posle imao takvog Boga, jeste mediokritet. Takav sebe uzima za veoma niskog, veoma uniženog, u ništavnosti nedostojnoj bogolikog čoveka“, upozorava vladika Atanasije Hercegovački.
Nedostaje nam istinska nepatvorenost dečijeg lica kojom ćemo skidati oko sebe maske ozbiljnosti i izveštačenosti i osvajati svetove, sadašnje i buduće. Tu je preduslov za iznenadnu posetu Duha, koji će na mlade naraštaje („i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše“ – DAp. 2, 17) izliti slobodu i izvornost Poslednjeg dana.
