Pošto smo utvrdili da su napadi na patrijarha i pro-SNS episkope isto što i napad na Crkvu, moramo postaviti pitanje da li je i napad na mitropolita Joanikija i još petoricu vladika, koji se može shvatiti kao pretnja drugim, vlastima manje naklonjenim arhijerejima i sveštenicima, isto tako napad na Srpsku Pravoslavnu Crkvu.
Ako je neprihvatljivo svako kritikovanje patrijarha Porfirija (1, 2, 3, 4, 5) ili mitropolita Irineja (1, 2, 3) zbog čega su prihvatljivi napadi na mitropolita Joanikija i druge episkope, koje režimski mediji optužuju za mnogo gore prestupe od neadekvatnog uređivanja sajta SPC?
Da li prećutkivanjem takvih napada želimo da poručimo da su neki episkopi „više Crkva“ od drugih, i to samo na osnovu njihovog odnosa prema vlastima?! Zbog čega je mitropolit bački Irinej zaslužio veću zaštitu svoje braće od vladike Grigorija?!
Poslednji režimski tekst „Deset razloga zbog kojih mitropolit Joanikije nije smeo da potpiše pismo protiv Srpske Pravoslavne Crkve i patrijarha srpskog“ još jednom jasno pokazuje suštinu odnosa Srpske napredne stranke prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Za režim je Crkva, kao i sve ostale institucije koje imaju nesreću da se nađu u njegovim kandžama, samo jedan od instrumenata za održanje rejtinga. Pijetet postoji samo kada je potrebno uslikati se i odglumiti tradicionalnost i patriotizam.
Mitropolit Joanikije je, zajedno sa ostatkom Mitropolije crnogorsko-primorske, kada je SNS pokušavala da ukrade deo zasluga za promene u Crnoj Gori, u naslovima režimskih glasila bio rado viđen gost. Međutim, jedan postupak kontra interesa režima bio je dovoljan da Joanikije bude optužen za anticrkveno delovanje i ličnu izdaju patrijarha Porfirija, kao i da je „stao u red sa onima koji ne žele dobro srpskom narodu“. A optužili su ga oni koji, sudeći po gore pomenutom tekstu („necrkveni mediji“), pored crkve prošli nisu.
SNS je jasno demonstrirala da će sa lakoćom udariti na najuglednije ljude Crkve, ali i da je spreman da seje razdor i nepoverenje između vernika u Srbiji i Crnoj Gori, baš kao što trenutno radi kada je u pitanju jedinstvo srpskog naroda sa dve obale Drine. Nećemo se začuditi ako mitropolit Joanikije u režimskim medijima jednog dana postane „montenegrin“. Titula mitropolita ga neće zaštititi od nasrtaja SNS glasila, kao što nije štitila ni njegovog prethodnika:
Informer: Sad je sve jasno: Amfilohije radi za Mila!, ŠOK! Amfilohije i Milo zajedno zabranjuju Vučića u CG!, ALO: Milov vladika napao Srbiju, Amfilohijev premijer se odrekao Kosova, Srpski telegraf: Amfilohije crta Vučiću metu na čelu po nalogu Đukanovića, Amfilohije na čelu Milove crkve, Pakleni plan Mila i Amfilohija: Dogovorili otimanje svetinja.
Da li je potrebno napominjati da na sve ove režimske napise protiv mitropolita Amfilohija nije usledio nijedan jedini tekst ili saopštenje objavljeno na zvaničnom sajtu naše Crkve?
Lakoća s kojom se režimski, ali i opozicioni mediji bez zadrške usuđuju da napadaju na Srpsku Pravoslavnu Crkvu ukazuje na širi problem. SPC nije u stanju (ili ne želi) da na adekvatan način zaštiti svoje arhijereje od najotvorenijeg medijskog linča. Činjenica da vrh SPC, samo na osnovu partijskih afiniteta, odbija da ustane u odbranu svojih episkopa je duboko uznemirujuća.
Nije problem to što imamo „opozicione“ i „prorežimske“ vladike, i oni imaju pravo na političke preferencije. Mada bi bilo dobro da nas ne zavaravaju sa tim da im je politika sasvim strana. Problem je taj što se čini da prorežimski arhijereji nisu spremni da brane dostojanstvo svoje braće. Problem je što je dopušteno da jedna politička pozicija bude proglašena „crkvenijom“ od druge. Takvo stanje ne šalje dobre signale vernicima, niti jača ugled SPC u našem društvu. Naprotiv.
Arhijereji, sveštenici, teolozi i drugi koji pričaju o Crkvi i u ime Crkve su sebe doveli u situaciju da ne mogu suvereno da upravljaju sopstvenim rečima i postupcima. Drugi to rade umesto njih. Svojim nereagovanjem na režimske kampanje jerarhija SPC je omogućila režimu i medijima da srpske vladike ukalupljuju, kontekstualizuju i politički određuju po svome nahođenju. SPC je svakodnevno žrtva dnevnopolitičkih manipulacija pozicije, opozicije i njima lojalnih medija. To ne mora da bude tako.
Naša Crkva uživa veći ugled i od Srpske napredne stranke, i od bilo koje opozicione partije, a da ne govorimo o medijima. Da bi tako ostalo, Crkva mora da bude jedinstvena, ne u svim svojim političkim opredeljenjima (to nije ni moguće), već u odbrani dostojanstva svih njenih pripadnika. Pošto kritike na račun mitropolita Irineja bačkog zaslužuju munjevit odgovor na zvaničnom glasilu SPC, za očekivati je da isti aršini budu primenjivani kada se na meti režimskih medija nađe mitropolit Joanikije, ili neki drugi. Nažalost, iskustvo nas uči drukčije.
Od onih koji govore u ime SPC se ne očekuje da brane ničije političke stavove, ali se očekuje da pokažu da, i pored razlika u političkim opredeljenjima, neće ćutati na napade na svoje arhijereje. Svi, i prorežimski, i opozicioni, moraju da pokažu da je njihova pripadnost Crkvi iznad dnevne politike. Svi su dužni da vagaju svaku izgovorenu reč i svako učinjeno delo. Svi smo dužni da branimo istinu i dostojanstvo svoje braće.
