Hrišćansko podvižništvo je, pre svega, eklsijalna a ne individualna stvar. To je promena našeg prirodnog, individualnog, načina postojanja u ličnu zajednicu i odnos, dinamički ulazak u zajednicu života tela Crkve. Cilj podvižništva je da preobrazi naše bezlične prirodne želje i potrebe u projavu slobodne lične volje koja dovodi u postojanje istiniti život ljubavi.
Nebeske lestvice, rukopis Lestvice, XII vek
1. Podvižništvo kao eklisijalni put
Tvarno [materijalno] telo učestvuje u čovekovom savršenstvu, u njegovom osvećenju. Savršenstvo i oboženje označavaju vaspostavljenje čoveka u punoću njegovih egzistencijalnih mogućnosti, na ono što je on pozvan da bude – ikona i slava Božija. Taj „cilj“ čovekovog života uključuje biće čoveka u celosti, i ono što nazivamo dušom i ono što nazivamo telom. On se odnosi na totalitet čovekove ličnosti.
To je temeljna istina pravoslavne antropologije, koja razjašnjava i značenje hrišćanskog podvižništva i povlači temeljnu razliku između takvog i zakonskog razumevanja individualne vrline.
Podvižništvo nije neki individualni rad ili dobrodetelj, delo stalnog poštovanja nekog objektivno propisanog ponašanja. Ono nije poslušnost naredbama nekog bezličnog zakona ili konvencionalnog autoriteta. Telesno podvižništvo nije ograničeno na „potiskivanje“ tela, kako bi kroz umrtvljivanje, prezrena materija postala poslušna nadmoćnom „duhu“.
Hrišćansko podvižništvo je, pre svega, eklsijalna a ne individualna stvar. To je promena našeg prirodnog, individualnog, načina postojanja u ličnu zajednicu i odnos, dinamički ulazak u zajednicu života tela Crkve. Cilj podvižništva je da preobrazi naše bezlične prirodne želje i potrebe u projavu slobodne lične volje koja dovodi u postojanje istiniti život ljubavi.
Tako je instinktivna potreba za hranom, žudnja za nezavisnom individualnom samodovoljnošću, preobražena u kontekstu crkvenog posta – potčinjavanje zajedničkoj praksi Crkve postaje merodavno, pretvarajući te instinktivne potrebe u delo odnosa i zajednice. Crkva ne posti zbog toga da bi podjramila materiju duhu, niti zbog toga što prihvata podelu hrane na „čistu“ i „nečistu“.
Ona posti zbog toga, što na taj način pokazuje da odbija da prihvati uzimanje hrane kao neki autonomni akt. Ona preokreće ishranu u poslušanje zajedničkoj volji i zajedničkoj praksi Crkve, podjarmljujući individualne sklonosti crkvenim pravilima posta koja određuju izbor hrane. A slobodno poštovanje pravila uvek podrazumeva ljubav – to je uvek delo zajedničarenja.
Pri svemu tome, pravila crkvenog posta ne izražavaju slučajnu ili proizvoljnu podelu hrane, već sabiraju dugo iskustvo ljudske prirode, s gledišta svetih koji su ova pravila uspostavili. Ovo iskustvo dobro poznaje buntovnost naše prirode, i razlikuje koja vrsta hrane pojačava autonomne porive samoočuvanja, a koja ih slabi.
U tom smislu, možemo da prihvatimo vezu između posta i potčinjenja materije zahtevima duha, kao jednu sliku ili oblik tumačenja. Sve što je potrebno je da bude jasno da podvižništvo Crkve nije sukob sa samom materijom, nego sa pobunom materijalne individualnosti, s njenim pobunjeničkim usmerenjem ka samopostojanju.
Podvižništvo guši pobunu naše materijalne prirode i ne dozvoljava joj da postane sama sebi cilj – druga svrha unutar tvorevine, različita od svrhe koju predstavlja lična ipostas života, naše učestvovanje u životu trojične zajednice.
Neko bi mogao da pomene i druge vidove podvižništva u Crkvi, koji odgovaraju postu, npr. polno uzdržanje, učestvovanje tela u molitvi (klečanje i metanije, što se posebno čuva u monaškom predanju), smireno služenje, poslušnost i odbacivanje individualne volje, čovekoljublje i milosrđe, potčinjavanje liturgijskom Tipiku i učestvovanje u sv. tajnama. Sve su to praktični vidovi otpora egocentričnom individualizmu, poistovećenom s telom, načini čovekove dinamičke borbe za prevazilaženje bezličnih elemenata u njegovoj biološkoj prirodi – borba da se čovek ispuni, kroz odnos sa Bogom i sa bližnjima, u ličnoj posebnosti koja se može ostvariti samo kroz ljubav.
To nisu načini individualnog otpora ili individualna borba, već potčinjenje individualnog opštem iskustvu i životu Crkve. Individualni napori su preobraženi u zajednički napor. Borba postaje delo zajednice, zauzimajući svoje mesto u životu čitavog tela Crkve.
Pošto je to njegov sadržaj, podvižništvo ne predstavlja lišavajući i nipodaštavajući odnos prema životu, niti neprijateljstvo prema telu i potcenjivanje materije, kao što je to, tokom vekova, bio slučaj kod manihejaca i puritanaca. U predanju Crkve, podvižništvo je filokalija [=dobrotoljublje][1], ljubav prema lepoti „nesavršene savršenosti“ koja predstavlja ličnu punoću, vaspostavljanje pomračene ikone Božije u čoveku u njenu izvornu lepotu.
2. Odbacivanje dualizma
Po shvatanju i iskustvu pravoslavnog Istoka, podvižništvo pretpostavlja odbacivanje platonskog, ili bilo kog drugog dualizma, sa njegovim a prirori prezirom prema materiji i telu, i vrednovanjem samo duše, duha čovekovog. Razlikovanje duše i tela ne predstavlja ontološko razlikovanje, poput razlikovanja prirode i ličnosti ili prirode i energija. Ta se razlika ne odnosi na biće čovekovo, na njegov način postojanja.
Zbog toga smrt, raspadanje tela, ne predstavlja kraj čovekovog postojanja. Ona ne razara njegovu prirodnu ipostas. Čovekovo postojanje (duša) je naročita stvorena priroda [koja opstaje] čak i nakon smrti – koliko god da to razdavajanje od tela („u kome smo primili naše biće“[2]) predstavlja za našu prirodu najveće moguće iskušenje i egzistencijalno otuđenje, bolnu posledicu čovekovog pada.
Duša i telo predstavljaju različite prirodne energije, energije jedne ljudske prirode. To je ta jedna priroda, a ne samo telo, koja je postala egzistencijalno autonomna i „zveropodobna“[3] prilikom čovekovog pada.[4]
Podvižništvo Crkve se odnosi na ovu „zveropodobnu“ prirodu, ne samo na telo, niti samo na duh, nego na zajedničku stvarnost prirode koja se projavljuje i koja je od oboje okušana. Zbog toga etos na koji podvižništvo Crkve cilja ima ontološki sadržaj, i ima za cilj „ipostaziranje“ prirode u ličnu posebnost i slobodu.
3. Odbacivanje individualizma
Podvižništvo je borba ličnosti protiv pobunjene prirode, protiv prirode koja nastoji da zadobije ono što se može zadobiti jedino u ličnom jedinstvu i zajednici sa Bogom. Pobuna naše prirode, nastoji da zameni sposobnosti za istiniti život koje predstavljaju blagodat Božiju, dar lične zajednice i odnosa.
Svaka apsolutna, autonomna prirodna želja seže do prvog bunta autonomije: „U dan u koji okusiš od drveta poznanja dobra i zla, umrećeš“ (Post 3, 5). Podvižništvom hrišćanin ukida kretanje ka pobuni i samooboženju. On se odupire nastojanju svoje sopstvene prirode da postane egzistencijalno apsolutna, i dinamički sprovodi u delo svoju ličnosnu volju, kako bi svoju prirodu vaspostavio u zajednicu blagodati života.
Ovo vaspostavljenje i ovaj otpor, pak, pretpostavljaju borbu u samom čoveku, borbu protiv onoga što je njegova priroda, prilikom pada, postala. Drugim rečima, podvižništvo predstavlja napor koji je logički kontradiktoran. Jer je nesumnjivo logički kontradiktorno ako se čovek opire potrebama i zahtevima svoje prirode, same prirode koja čini njegovu individualnost, njegov sopstveni self.
Tragična podela između prirode i ličnosti, između neophodnosti i slobode, otkriva se na svakom stupnju podvižničkog života. To je empirijska samospoznaja čoveka, samospoznaja koja se vraća do same istine postojanja, iza bilo kakve logike elaborirane intelektom. Individualna priroda je ono što čovek jeste, a opet, ona nije sam čovek po sebi.
Individualno telo jeste njegova priroda, a u isto vreme, ono je nešto strano njegovom prirodnom određenju: „Ovo telo koje je moje a opet i nije moje, taj ljubljeni neprijatelj“ – kako piše Sv. Jovan Lestvičnik.[5] Moje telo je moje, a opet i nije moje. To je moja ljudska priroda, koja ima nemilosrdne porive ka onome što je protivno prirodi, a to je uzdizanje prirode do njenog kraja – uzdizanje koje odvaja moju prirodu od mog ipostasnog života i čini da se ona raspadne u smrti.
4. Nedostižno po prirodi – dostižno po blagodati
Sadržaj hrišćanskog podvižništva nije kontrola uma, kako bi se osigurala „uzdržanost“ u našim potrebama i željama, niti sticanje navike prirodne volje da poštuje neki zakon. To je borba za ličnu slobodu od neophodnosti kojima je naša priroda potčinjena. To je čovekova borba sa samom njegovom prirodom, sa smrću koja je „pomešana“ sa ljudskom prirodom.
A individualna samokontrola, kako je doživljava konvencionalna moralnost, ne može biti drugo do vrlo ograničen vid te borbe, pošto nastojanja ka onome što je suprotno prirodi imaju presudan uticaj u dubinama čovekovog bića, u predsvesti i podsvesti. Pobuna prirode mora da bude usmrćena kako bi priroda mogla da živi „u skladu sa prirodom“. Ta pobuna je ukorenjena u biološkoj ipostasi samog individualnog – u prirodnoj volji, u nesvesnim željama, u instinktima, u seksualnoj naklonosti i u slepim potrebama za samoočuvanjem.
Tako imamo i drugu logičku antinomiju, drugi skandal za kriterijum efikasnosti koju neguje legalistički moral – čovek se bori da umrtvi pobunu svoje prirode, a nema sumnje da je to umrtvljenje nemoguće postići samo ljudskim naporima. „Pobeda nad sopstvenom prirodom je nemoguća“, kako nas uverava Sv. Jovan Lestvičnik na osnovu svog podvižničkog iskustva.[6]
Držeći se antitetskog paralelizma između hrišćanskog podvižništva i individualne vrline, u ovoj izreci Sv. Jovana možemo da uočimo propast čitavog zakonskog morala i čitavog idealističkog humanizma. Svako sistematsko nastojanje za „poboljšanjem“ čoveka njegovom individualnom voljom i naporom, sa ciljem da se njegova priroda pripitomi njegovim sopstvenim silama, osuđena je na neuspeh samom prirodom.
Čovek, sam za sebe, ne može da prestane da bude ono što jeste po „prirodi“. Njegov napor da prevaziđe prirodu individualnim silama, čini ga zatočenikom iste pobunjene autonomije individualnosti koja dosnosi propadljivost prirodi. Zbog toga svaki antropcentrični, autonomni moral, završava kao besplodno insistiranje na sasvim neodgovarajućoj samodovoljnosti čoveka, koja predstavlja izraz čovekove palosti.
Nasuprot tome, hrišćansko podvižništvo odbacuje determinističku dijalektiku napora i rezultata. Ono pretpostavlja da mi nikakve nade ne polažemo u ljudske sile. Ono izražava i trudi se u smeru učestvovanja čovekove slobode u prevazilaženju pobune njegove prirode, ali samo to prevazilaženje je delo blagodati, dar Božiji.
Tako čovek, podvižničkim naporom, čak i ne pokušava da skrši pobunu ljudske prirode. On naprosto želi da potvrdi lični odgovor ljubavi na delo njegovog spasenja u Hristu, i da se usaglasi sa božanskom ljubavlju i božanskom ikonomijom, iako je to usaglašavanje beskonačno nejako zbog slabosti njegove prirode.
5. Zanemarivanje podvižništva kao otuđenje od istine
Ovde smo primorani da napravimo kritički osvrt, prisećajući se izopačenja koje je nastalo u hrišćanskoj pobožnosti, posebno u zapadnom društvu. Ovde imamo u vidu odbacivanje podvižništva, a posebno njegovog fizičkog karaktera. Post, koji predstavlja najneposrednije i najopštije delo podvižništva Crkve, na Zapadu je sada sasvim ukinut, čak i na zvaničnom nivou.
Centar têže hrišćanske pobožnosti je pomeren dalje, ako ne i potpuno, na ono što se naziva „individualna moralna konzistentnost“, na racionalno opravdivo ponašanja i poštovanje zapovesti koje su društveno korisne, logički samodokazive i objektivno neophodne.
Hrišćanski život sve više postaje ništa drugo do poseban vid ponašanja, kodeks dobrog vladanja. Hrišćanstvo je sve više otuđeno, postajući društveni dodatak prilagođen da udovolji manje lošim ljudskim zahtevima – konformizmu, sterilnom konzervativizmu, malodušnosti, plašljivosti. Pretvoreno je u trivijalni moralizam, koji nastoji da ulepša zaplašenost i da, putem društvene pristojnosti, kroz spoljašnje ukrašavanje, obezbedi individualnu sigurnost.
Ljudi koji su zaista žedni života, koji svakodnevno stoje na rubu smrti, koji se očajnički bore da pronađu neko svetlo u zapečaćenoj bedi čovekovog postojanja – to su ljudi kojima je Jevanđelje spasenja prvenstveno i naročito upućeno. Oni neizbežno ostaju daleko odstranjeni od racionalistički organizovanog, na društvenom konvencionalizmu utvrđenog, hrišćanstva.
Danas, u takvoj atmosferi, sama reč i ideja podvižništva je verovatno neshvatljiva za većinu hrišćanskog naroda. Svako ko govori o postu i celomudrenosti i dobrovoljnom ograničavanju naših individualnih želja, zasigurno će se susresti sa poniženjem ili ismevanjem. To svakako ne sprečava ljude da imaju svoja „metafizička ubeđenja“ i veru u „vrhovno biće“ ili u „slatkog Isusa“ koji je imao predivno etičko učenje.
Pitanje je, pak, kakva je korist od „metafizičkog ubeđenja“, kad ono ni na koji način ne vodi obezbeđivanju pravih odgovora – osim idealističkih i apstraktnih – na problem smrti, na sablazan raspadanja tela u zemlji.
To pravo znanje se može naći samo u onom znanju koje se zadobija podvižništvom, u naporu da se odupremo smrti u našem sopstvenom telu, u dinamičkoj pobedi nad smrtnošću čoveka. I to se ne postiže bilo kakvim podvižništvom, već samo onim, koje se saobražava primeru Hristovom, koji je dobrovoljno prihvatio smrt kako bi smrt uništio – „smrću razrušivši smrt“.
Svako dobrovoljno umrtvljenje egocentrizma koji je „protivan prirodi“, jeste dinamičko uništenje smrti i pobeda za život ličnosti. Vrhunac dolazi kada čovek pokaže potpuno poverenje predajući svoje telo, poslednji bastion smrti, u ruke Božije, u naručje „zemlje Gospodnje“ i u punoću zajednice svetih.
6. „Telesno znanje“
Poruka koja je zbilja sposobna da dotakne čoveka, i to možda upravo savremenog čoveka, u njegovom revoltu protiv ispraznosti konvencionalnih moralnih standarda, jeste izazov i poziv na neposredno, telesno učestvovanje u istini života koji uništava smrt, u istini lične slobode od prinude prirode.
U Crkvi, telesno podvižništvo je uvek predstavljalo prevashodni put teološkog znanja. Nije moguće čoveku da spozna istinu života, istinu Boga i istinu svog sopstvenog postojanja, kroz čisto intelektualne kategorije, kroz čisto konvencionalne koncepte koji se mogu izraziti relativnim jezikom.
Kada čovek sledi način relativnih analogija i konvencionalnog izražavanja, ono što može da dostigne jeste relativno i konvencionalno znanje. Univerzalna istina Božijeg otkrovenja, istina o punoći i ispunjenju života, jeste univerzalno znanje koje se postiže ličnim iskustvom.
Biblijsko poimanje poistovećuje znanje sa polnim odnosom i opštenjem. Kao što polni odnos i opštenje predstavlja potpuno učestvovanje tela i duše i predavanje sebe, tako i eros Boga, jeste istiniti odnos i „opštenje“ ili zajednica sa Njim, poznanje Njegove ličnosti, te i on pretpostavlja telesno učestvovanje čoveka, telesno podvižništvo samopredavanja.
Sv. Isaak Sirin piše: „Ako želiš da tvoje srce postane mesto tajne novog sveta, prvo postani bogat telesnim delima: postom, bdenjem, služenjem, podvižništvom, strpljenjem, razorenjem neprijatnih misli i ostalo“.[7] A ovde nalazimo i razlog za njegov ukor: „Jer silovito delanje stvara beskonačnu toplotu koja odobrotvorava srce… Takvo delanje i budnost pročišćuju um toplinom, i daju mu mudrost“.[8]
Viđenje lica Božijeg, opipljivo iskustvo svetlosti lica Njegovog, jeste svrha i „cilj“ podvižništva, dinamičko i stoga uvek nesavršeno savršenstvo poznanja i ljubavi: „Ne možeš voleti Boga ako ga ne vidiš: a viđenje Boga dolazi kroz poznanje Njega“.[9]
Lična ili „erosna“ stvarnost podvižništva, daje hrišćanskoj pobožnosti karakter neposrednog, opipljivog iskustva nepropadljivog života, čineći ga sasvim i suštinski različitim od konvencionalne prirode „dostignuća“ privatne vrline.
Na način koji je opipljiv i iskustven, hrišćanin u svom svakodnevnom životu poriče autonomiju prirodnog življenja. On je odbacuje kao nešto što poseduje smisao po sebi, kako bi od Božije ljubavi primio dar života, života kao lične i ljubavne zajednice s Njim. Tako telesno podvižništvo, na opipljiv i konkretan način, određuje evharistijski karakter crkvenog etosa, način na koji je Evharistija, sveta zajednica, produžena u svakodnevnom životu.
Izvor: Christos Yannaras, The Freedom of Morality, Crestwood: SVS Press, 1984; srp. prev. Sloboda morala, Kragujevac: Kalenić, 2007.
Prevod: Aleksandar Đakovac
[1] Treba znati da se, u grčkom jeziku, za pojmove „dobro“ i „lepo“ koristi jedna ista reč. Pa je tako filokalija i ljubav prema dobru i ujedno ljubav prema lepom (prim. prev.).
[2] „Postoji jedna stvar u tvorevini (duša) koja ima biće u nečemu drugom, a ne u sebi. Čudesno je kako ona može da postoji izvan onoga (= tela) u čemu je primila biće.“ Sv. Jovan Lestvičnik, Lestvica 26, PG 88, 1036B.
[3] Videti: Sv. Maksim Ispovednik, Ambiqua, PG 90, 397C.
[4] Ukoliko odbacimo ontološku razliku između prirode i energija, ne ostavljamo samo stvarnost materije i tela bez ontološkog utemeljenja, već nas to neizbežno vodi ka aristotelovskom shematskom hilomorfizamu, ka shvatanju duše kao entelehije tela, kao što se i dogodilo u Rimokatoličkoj crkvi (up. Bečki koncil, 1311–1312). Neizbežna posledica aristotelovskog hilomorfizma jeste prezir prema materijalnom i spoljašnje, shematsko shvatanje etičkog života – što konačno vodi juridičkom moralizmu rimokatolika i pijetizmu i puritanizmu protestanata.
[5] Lestvica, 15, PG 88, 885D.
[6] Lestvica, 15, PG 88, 881A.
[7] Mističke propovedi, Pismo 4, r. 383.
[8] Mističke propovedi, Slovo 9, r. 41.
[9] Mističke propovedi, Slovo 16, r. 58.
