Proteklih meseci svedoci smo veoma opasne, i očigledno neopravdane, krize koja se razbuktala u našoj Crkvi. Njen razlog je predstojeće dodeljivanje autokefalije Ukrajinskoj crkvi ili pre stvaranje autokefalne Crkve u Ukrajini.
Izgleda da postoji problem u unutar-pravoslavnim odnosima: dok se traga za jedinstvom sa heterodoksnima, pravoslavni svakako ispovedaju ljubav koja ih sve ujedinjuje, ali je zanemaruju u svojim svakodnevnim odnosima. Oni objavljuju vezu zajedništva koja ih ujedinjuje, ali pokazuju suprotno.
Što se tiče vernika, oni vide svoje vođe kako se raspravljaju zakonskim argumentima. Umesto da ujedinjuju verne, oni stvaraju tabore svojih fanova i grupe sledbenika. Kakva žalost! U celoj ovoj raspravi, imamo izgovor i uzrok.
Izgovor je potreba za autokefalnošću Ukrajinske crkve. A uzrok je pravo da se ona dodeli. Međutim, ko ima pravo da to učini?
Crkve koje su uključene pozivaju se na istorijske privilegije, na pravo i kanone. Nažalost, one se ne pozivaju na Jevanđelje. Prvo pitanje koje pada na pamet: da li je autokefalnost tako neophodna? I ako jeste, zar se na nju ne može čekati malo duže?
Postoji i drugo pitanje: da li su naša prava toliko važna da ih branimo dok zanemarujemo ili se borimo protiv naše braće ili, još gore, dok prekidamo naše hiljadugodišnje zajedništvo sa njima?
I treće: da li je važnije pozivati se na istorijska prava i kanone nego se oslanjati na reči Jevanđelja?
Od sada, Konstantinopolj naziva „prijateljima“ one koji su do nedavno bili braća iz Rusije, a ovi drugi odbijaju da priznaju vaseljenski karakter Carigradske patrijaršije.
Suštinski temelji jedinstva Crkve su na taj način uništetni: bratstvo, čega je svepravoslavno zajedništvo izraz, i vaseljenskost, čega je Carigrad garant prema kanonima i istorijskom predanju.
1. Zapravo, autokefalija Ukrajine je manje stvar neophodnosti koliko je to urgentno pravo i tvrdoglav politički zahtev. Nasuprot tome, jedinstvo Crkava jeste neophodnost koja se ne dovodi u pitanje i predstavlja jevanđelsku zapovest. Šta je pretežnije: autokefalnost lokalne crkve ili neotuđivo jedinstvo svih „u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“?
Ko su oni koji traže autokefalnost? Da li je moguće da jedan predsednik upitne duhovnosti i samoproklamovani „patrijarh“ problematičnog crkvenog osećanja, koji je sve do sada bio izopšten kao raskolnik, budu odgovarajući ljudi da izraze ovu neophodnost u Ukrajini, u Duhu Svetom, volju Božju i nastrojenje Crkve?
A ukoliko ne želimo da čujemo glasove onih koji se protive autokefaliji, kako možemo podržati naše nade za jedinstvom, pred licem onih koji su već izazvali raskol pre mnogo godina i koji već dugo vremena prihvataju pristalice starokalendaraca u Grčkoj i na drugim mestima?
Da je Filaret bio izabran za moskovskog patrijarha 1990. godine, stvar koju je tako silno želeo ali koja mu je promakla, da li bi on danas tražio da postane mitropolit autokefalne Crkve u Ukrajini? I kada bi bilo tako, koga bi pitao? Sinod Moskovske patrijaršije, kojim bi sâm načalstvovao, ili, Carigrad, za koji se pretvara da ga danas poštuje i kome se navodno poklanja?
2. Na osnovu hrišćanske logike, ko god uzima u razmatranje samo svoja prava – nije u pravu. U pravu je svako ko ihštiti čuvajući ravnotežu ljubavi, mira, trpljenja, opraštanja i pomirenja, jer se jedino na ovaj način čuvaju Božja „prava“. Osim toga, ne počiva li naše spasenje na ogromnoj nepravednosti? „Prokletstvo pravedne osude je ukinuto nepravednom osudom Pravednog. Srećom, Gospod se nije pozivao na Zakon i Svoja prava!“
U trenutnoj fazi, pitanju autokefalije u Ukrajini pristupa se upućivanjem na prava onih koji je daju, to jest na Fanar i Moskvu, na istorijsku ili političko-ekonomsku moć, a ne na Jevanđelje, ili makar na crkvene potrebe u Ukrajini. Povrh svega, moćni politički planovi, naređenja i pritisci naziru se na horizontu. Što se tiče svetog Jevanđelja, njime se samo prikriva sve ovo.
3. Zaista, kako se sve ovo može povezati sa logikom raspetog Boga, etikom Blaženstava i Besede na gori, sa platnom Tajne večere, sa služenjem koje nam je Hristos zapovedio, sa uzvišenošću Eshatona, Gospodnjom prvosvešteničkom molitvom „da svi budu jedno“, sa božanstvenim učenjem i umom apostola Pavla, besedama koje čujemo svake nedelje i poslanicama upućenim tokom glavnih liturgijskih praznika? Može li primena kanona ukinuti Jevanđelje?
Ko može razumeti da se tokom tolikih stoleća sestrinske Crkve u Hristu sada raduju otkrivanju propusta i grešaka one druge? Da li tenzija kroz koju danas prolazimo znači da se nismo dovoljno voleli u prošlosti? Kako možemo opravdati to da naše crkvene vođe žestoko podržavaju međureligijski dijalog, a pak odbijaju da zajedničare jedni sa drugima? Zašto nisu u stanju da prihvate činjenicu da blagodat Božja prosijava drugu stranu nešto drugačije? Da li je moguće da sa nama bude sve prosvetljenje a da nijedan zračak ne obasja one koji su sve do sada bili naša braća? Naposletku, koje je značenje pojma „zajedničarenje“ ako ono ne uključuje međusobno razumevanje?
Ili da li je moguće da oni ne uviđaju katastrofalne posledice pretećeg raskola? Kakva bi onda bila krivica običnih vernika koji su lišeni blagodati mesta hodočašća onih drugih pravoslavnih? Zašto bi ruski vernici bili uskraćeni za Svetu Goru, a vernici koji govore grčki lišeni sv. Serafima Sarovskog, Kijevopečerske lavre, Valaama i blagodati ruskih novomučenika? Nije li blagodat Božja sveopšta i ne treba li svi da je delimo? Kada smo ujedinjeni zajedničkom verom i dogmom, kako možemo opravdati podelu zasnovanu na administrativnom nesporazumu?
I konačno, radi koga i zašto je napisano Jevanđelje ljubavi, opraštanja i jedinstva? Nije li ono primenljivo i na nas i izazove našeg vremena?
4. Dodatno, kakvo je naše pravoslavno ispovedanje u dijaspori ili u zemljama u kojima treba misionariti? Kakvog ćemo to Hrista propovedati i ispovedati? Hrista koji je „sve pozvao na jedinstvo“, ali čije reči poričemo svojim ponašanjem? Ili Hrista koji nije čak uspeo ni da ujedini one koji veruju u Njega dve hiljade godina? Zadovoljstvo zbog postizanja autokefalije je kratkotrajno i tiče se malog broja. No, sablazan kojoj se izložu vernici i svet jeste nemerljiva i naširoko rasprostranjena. Voditi ka grehu raskola jeste neizlečivo i neoprostivo.
5. No, da li je takođe moguće da Moskva kazni svoje sveštenike i verne koji se pričeste na Svetoj Gori ili na ostrvu Patmos, ili verovatno kasnije u Jerusalimu i Grčkoj? Može li božansko pričešće postati poluga političkog pritiska ili ucene? Nakon što smo imali hiljadugodišnje iskustvo tajne, da li je ovo ono što smo razumeli? Možemo prihvatiti trenutno prekidanje pominjanja na nivou patrijaršija kao znak žestokog protesta, ali ni na koji način ne možemo prihvatiti prekid opštenja među vernicima. Sama Crkva, umesto da vodi narod Božji na mesta osvećenja, ne može ih lišavati blagodeti. Umesto da slabe veru naroda, nije li bolje jačati je u nadi da će ona urazumiti i njihove vođe?
Nadamo se da će naš patrijarh raširiti svoje ruke tako da u vaseljenskom zagrljaju svoje mesto mogu pronaći i Rusi. Što se tiče Ukrajinaca, oni se neće ujediniti na crkvenom nivou ako ne nauče da oproste Rusima u Crkvi i ujedine se sa njima. Crkva je Crkva onda kada poražava svoje neprijatelje. Reči sv. Amfilohija Mlađeg Patmoskog, koga je nedavno kanonizovao vaseljenski patrijarh, jesu više nego ikad relevantne: „Da li želite da se osvetite onima koji su vas stavili na iskušenje? Najbolja osveta jeste ljubav: ona preobražava čak i ljute zveri.“
Takođe, očekujemo od naših svetih otaca u Rusiji, kojima se narod moli na kraju svake službe, da ujedine Crkvu delujući sa smirenjem a ne u osvajačkom duhu. Na taj način osvojiće srca svih pravoslavnih blagodaću Božjom. Nema razloga da postanu „treći Rim“ prema duhu ovog sveta, već „prva i sveta Moskva“ na duhovnom planu i da u našim srcima bude preuzvišena.
Sa ukusom njihovog iskustva nedavnog i surovog progona i blagodaću njihovih novomučenika, mi takođe očekujemo da ponude našoj Crkvi miomirisno svedočenje jedinstva. Koliko god da je loša gordost malih i slabih, toliko je dobra skromna mudrostmoćnih i velikih. Ovo je ono što nam je svima potrebno, jer ono što se konačno računa nije ko je imao snagu ili pravo na svojoj strani već ko je delovao u Duhu Svetom i prenosio Njegovu blagodat.
Možda nam bogonadahnuta zabrana apostola Pavla „ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite“ (Gal 5,15) svima pokazuje put koji treba da sledimo. U crkvenim sukobima među braćom nema pobednika. Ali kada se izmirimo, niko nije izgubljen. Svi su blagosloveni.
Severna Koreja se sporazumela sa Južnom Korejom, pa zar mi koji se svakog dana molimo sa „Oče naš“ u našim srcima i na našim usnama ne možemo da se složimo jedni sa drugima?
Molimo se usrdno da nam Gospod podari „izbavljenje od iskušenja“ i da nas „vodi“ brzo ka pokajanju (metanoia) i „oproštaju“. Amin.
Izvor: „Divided autocephalous Churches or united brothers?“, Orthodoxie.com, 26.10.2018.
Prevod: Andrijana Mladenović; redaktor prevoda: Ana Novaković
