Filip poziva Natanaila, Visoki Dečani (©BLAGO Fond)
Sutradan opet stajaše Jovan [Krstitelj] i dvojica od njegovih učenika. I ugledavši Isusa gde ide, reče: Gle, Jagnje Božije! I čuše ga oba učenika kad govoraše, i otidoše za Isusom. A Isus, obazrevši se i videvši ih gde idu za njim, reče im: Šta tražite? A oni mu rekoše: Ravi, što prevedeno znači: učitelju, gde stanuješ? Reče im: Dođite i vidite! I otidoše, i videše gde stanuje, i ostaše kod njega onog dana. A bejaše oko desetog časa. A jedan od dvojice koji čuše od Jovana i odoše za njim bejaše Andrej, brat Simona Petra. On najpre nađe svog brata Simona i reče mu: Našli smo Mesiju, što prevedeno znači Hrista. I dovedoše ga Isusu. A Isus pogledavši na njega reče: Ti si Simon Jonin, ti ćeš se zvati Kifa, što znači Petar [Stena]. Sutradan htede Isus izaći u Galileju i nađe Filipa i reče mu: Hajde za mnom! A Filip beše iz Vitsaide, grada Andrejevog i Petrovog. Filip nađe Natanaila i reče mu: Našli smo onoga za koga pisa Mojsije u zakonu i [pisahu i ] Proroci: Isusa sina Josifova, iz Nazareta. A Natanailo mu reče: Može li biti išta dobro iz Nazareta? Reče mu Filip: Dođi i vidi! A Isus vide Natanaila gde dolazi k njemu i reče za njega: Evo pravog Izraelca u kome nema lukavstva. Natanailo mu reče: Otkuda me poznaješ? Isus odgovori i reče mu: Pre nego što te Filip pozva, videh te kad bejaše pod smokvom. Natanailo mu odgovori i reče mu: Ravi, ti si Sin Božiji, ti si car Izraelov. Isus mu odgovori i reče mu: Veruješ zato što ti kazah da te videh pod smokvom? Videćeš više od ovoga. I reče mu: Zaista, zaista vam kažem: od sada ćete videti otvoreno nebo i Božije anđele kako uzlaze i silaze na Sina čovečijega.
U scenama koje opisuje današnje jevanđelje prisustvujemo opisu rađanja jezgra Isusove družine učenika i sledbenika. Nisu svi od njih postali apostoli, mada je apostola bilo barem na desetine, ali su svi, oduševljeni njegovom ličnošću i njegovim učenjem, išli za Isusom. Danas smo pročitali kako je to sve počelo.
Kod sinoptika (Mateja, Marka i Luke) Isus poziva učenike da ostave svoje ribarske čamce i da pođu za njim. U Jovanovom jevanđelju nije tako. Ovde mu učenici pristupaju ne zato što ih on poziva (osim Filipa), nego zato što im ga je Jovan Preteča nagoveštavao. Doduše, možda bi se ova dva prikaza dala izmiriti tako što bi vremenski prvo došao ovaj Jovanov (Krstiteljevi učenici odlaze Isusu koga prepoznaju na osnovu onoga što su od svog učitelja slušali o njemu, ali još uvek ne postaju njegovi učenici već čekaju da ih on pozove, a do tada nastavljaju da se bave svojim poslom – ribarenjem), a kasnije bi došao prikaz sinoptika (Isus poziva Andreja i Petra dok oni ribare). Iako to nije nemoguće, ne znamo da li je tako i bilo, ili pak različiti jevanđelisti slede različita predanja.
U svakom slučaju, kod sinoptika oni napuštaju svoje čamce. Kod Jovana svog dotadašnjeg učitelja. Ali ne zato što njime nisu bili zadovoljni, nego upravo zato što su njime bili prezadovoljni, jer je on i bio taj koji ih je uputio na Isusa. Kao što reče sv. Jovan Zlatousti, on je želeo samo jedno – da ih privede i pridruži Isusu. Zato im je on s pravom mogao reći: Ja sam vas sve vreme pripremao da budete njegovi učenici; jer on je neuporedivo veći od mene; on se sada pojavio, dakle oprostite se od mene i pođite za njim. I oni su to i učinili. Jovan ih je prosto gurnuo u Isusovo naručje. A to može samo veliki čovek. Nije bilo nimalo lako imati svoje učenike koji u tebe imaju poverenje, a još je teže reći im: Sada ostavite mene i pođite za drugim. Samo taj gest bio bi dovoljan da pokaže Jovanovu plemenitost i širinu.
Isusa je Jovan ovom prilikom nazvao „Jagnje Božije“. Sv. Bid Prečasni kaže da ga je tako nazvao zato što se Isus spremao da nam besplatno dâ svoje runo, kako bismo od njega izatkali svadbenu odeću bez koje se ne može ući u Carstvo Božije. A to besplatno runo je pružanje primera življenja kojim je trebalo da se zagrejemo za ljubav. Čistu, božansku ljubav prema drugima. Drugim rečima, iz Isusovog primera trebalo je da shvatimo da ako ne budemo živeli kao on nećemo biti ispunjeni ljubavlju, a onda po svoj prilici nećemo ući u Carstvo Nebesko. Ulaznica za Carstvo je ljubav, i to delatna ljubav kojom obasipamo druge. A ljubav je dar ovaploćenog Sina Božijeg. Na nama je ostalo da je prihvatimo ili odbijemo.
A kada su ova dvojica (Andrej i verovatno Jovan Bogoslov, koji ovo i piše, kako to podozreva još Zlatousti) pošli za Isusom, on ih upita: Šta tražite? A oni odgovoriše: Učitelju, gde stanuješ? Nazivajući ga „učitelju“ a da još ništa od njega nisu naučili, oni izražavaju želju da uče od njega, jer imaju poverenja u Jovana Krstitelja koji ih je njemu i uputio. Doduše, nije baš prirodno da na pitanje: Šta tražite, odgovorite pitanjem: Gde stanuješ. Šta ovakvim dijalogom jevanđelist želi da nam kaže? Moguće to da su ova dvojica, upućeni od Jovana Preteče, hteli da pođu za Isusom kao za novim učiteljem, pa su hteli da mu izlože svoje razloge, ali pre svega da od njega čuju šta to on podučava, a za tako nešto trebalo im je malo više vremena. O tako važnim stvarima nisu mogli raspravljati na brzinu tu na ulici. Zato su hteli da pođu sa Isusom njegovoj kući da bi na miru o svemu ovom porazgovarali. Zato ga i pitaju gde stanuje, na šta im on odgovara poznatom rabinskom izrekom: Dođite i vidite. Time ih poziva kod sebe kući i oni zajedno odlaze.
U tome sv. Kirilo Aleksandrijski vidi potvrdu da oni koji žele da budu Isusovi učenici verom trče ka njegovom domu, prebivaju kod njega i sa njim i ne žele više da se vrate nazad u stanje odvojenosti od njega. Tada je, veli Jovan, bilo oko četiri sata popodne ili dva sata pre večeri (deseti čas po judejskom računanju). Budući da svoje jevanđelje piše šezdesetak godina posle ovog događaja, s pravom se možemo pitati: kako to da se on seća tako nebitnih detalja kakav je tačno vreme dana kada su se njih dvojica obratili Isusu. Po svoj prilici to je zato što, kada je u pitanju događaj koji nam radikalno menja ceo život, tada se sećamo i najsitnijih detalja. Tako ova dvojica ostadoše kod njega tog dana, svedoči Jovan za Andreja i sebe iz prve ruke. A ako su razgovarali o tako sudbonosnim temama, onda im je zaista trebalo dosta vremena, pa su po svoj prilici sa Isusom razgovarali i svu noć.
Šta je bio rezultat tog razgovora ne znamo. Ili možda ipak znamo? Ujutru Andrej, budući da se u svenoćnom razgovoru toliko rasplamsao ljubavlju prema Isusu (kako s pravom pretpostavlja Zlatousti), ne htede to zadržati samo za sebe, nego bez odlaganja ode, pronađe svog brata Simona, i želeći da se i on oduševi Isusom dovede ga k njemu (a time ga, po Kirilu Aleksandrijskom, i spasava). Zlatousti veli da, pošto je boravio kod Isusa i saznao šta je ovaj učinio (a ja bih rekao: saznao šta im je sve tada rekao), Andrej to blago nije zadržao samo za sebe, nego je požurio i brzo otrčao svom bratu da mu prenese dobra koja je primio, kako bi i svog brata, koga je najviše voleo, priveo „samom izvoru svetlosti“.
A šta mu je tačno preneo? Uverio ga je da je dugo očekivani Mesija pronađen. Ne bilo koji i bilo kakav mesija, nego onaj (Andrej je tu upotrebio određeni član – τὸν) koga su toliko čekali. Upravo to je bio rezultat njihovog (verovatno) svenoćnog razgovora sa Isusom. Andrej i Jovan bili su tim razgovorom sa Isusom čvrsto uvereni da je on onaj Mesija o kome su kroz Stari Zavet čitali i koga su pokolenja stolećima čekala. I rasplamsala se u njima ljubav prema njemu. Kao što se tri godine kasnije na putu za Emaus rasplamsala i u Kleopi i njegovoj supruzi Mariji: „Ne goraše li srce naše u nama dok nam govoraše putem“ (Lk 24, 32). Čini se da s kim god Isus uspostavi prisan odnos, raspali mu srce ljubavlju prema sebi. (Ako ono nije baš baš otvrdlo.)
U celom Novom Zavetu reč Mesija se javlja samo na ovom mestu i nešto dalje (u Jn 4, 25). Jovan, pošto piše na grčkom, odmah pošto ju je napisao transkribovanu, prevodi je na grčki kao Hristos, što bi na srpskom bio Pomazanik. Pomazivanje uljem koristilo se u razne svrhe (za lečenje, sahranjivanje, prilikom tuge ali i radosti). Posebno se upotrebljavalo da se nekoj osobi naznači neka značajna uloga. U Starom Zavetu pomazivani su proroci (1Car 19, 16), sveštenici (Izlazak 40, 13–15), carevi/kraljevi (1Sam 10, 1; 16, 3, 12–13; 2Sam 23, 1; 1Car 23, 9). Novi Zavet govori o Isusu kao o pomazanom (Jn 20, 31; Dap 5, 42; Jevr 1, 9 itd). Njegovo pomazanje (Duhom Božijim koji je na njega sišao prilikom krštenja vodom) izdvaja ga od drugih (po Avgustinu kao „svetinju nad svetinjama“) zbog njegove jedinstvene uloge proroka, sveštenika i cara.
O samom Andreju ne znamo mnogo. Čini se da je njegov najveći uspeh, zbog kojeg mu s pravom pripada hvala, bio taj što je Isusu sledećeg jutra priveo svog brata Simona (mada mu je kasnije priveo još i dečaka sa hlebom i ribama [Jn 6, 8–9] a potom i neke Grke [Jn 12, 20–22]). Kad je Isus ugledao Simona rekao mu je: Od sada ćeš se zvati Kifa, što je aramejska reč za Stenu koja se kaže Petar na grčkom, jeziku koji je u regiji Mediterana zavladao kao međunarodni jezik obrazovanih.
Promena imena posvedočena je i u Starom Zavetu. Tamo Gospod Avramu kaže da će se, pošto će ga učiniti ocem mnogih naroda, od tada zvati Avraam [Abraham] (Post 17, 5). A Jakovu je Bog rekao da će se, pošto se borio sa Bogom i sa ljudima i pobedio (Post 32, 28), od tada zvati Izrael. Zlatousti veli da je promenom Simonovog imena u Petar, Isus pokazao da je u stvari on bio taj koji je u Starom Zavetu promenio ime i Avramu i Jakovu. Po njemu su oni koji je trebalo da zablistaju od rane mladosti, imali imena data im od rođenja (kao npr. Isak ili Samson). No, onima koji su tek kasnije trebalo da postanu veliki, ime je davano kasnije (kao npr. Avramu, Jakovu i Simonu). Takve promene imena pokazivale su novi odnos sa Bogom koji je imenovanom davao novu svrhu (kako onda Avraamu i Izraelu, tako sada i Petru). Jednom rečju, time se označavao početak novog života.
Međutim, iako je dobio novo ime, u ovom periodu svog života Petar nikako nije bio čvrst kao stena (da bi se, kako to Isus namerava, na tako čvrstim temeljima sagradila Crkva). U svom zanosu on je prohodao po vodi, ali je počeo da tone čim je shvatio šta radi. U žaru gneva odsekao je uho jednom od ljudi koji su došli da uhapse Isusa kome se zakleo na večnu vernost, ali ga se za nekoliko minuta tri puta odrekao. On će postati jak poput stene tek po Isusovom vaskrsenju, što je Isus njegovim preimenovanjem očigledno predvideo. Susrevši se s njim, Isus u njemu nije gledao ono što Simon tada jeste, nego ono što on kao Petar može biti. Možda bismo i mi, u susretu sa Isusom, mogli postati nešto što sada nismo. Bolji, širokogrudiji, veći, plemenitiji. Svakako vredi pokušati.
Sledećeg jutra je Isus je odlučio da ode u Galileju kako bi tamo pronašao Filipa (mada se ta namera u jevanđelju ne pominje ali izgleda prihvatljivo) i pozvao ga da ga sledi, da mu bude učenik. Tako bi, po ovom jevanđelju, u stvari Filip bio „prvozvani“, a ne Andrej koji bi se mogao nazvati „prvodošavšim“. Jer Filipa je pozvao sam Isus, a Andrej i Jovan su mu došli iako ih on nije zvao. Jovan kaže da je Filip bio iz Vitsaide, Andrejevog i Petrovog grada. Ako se čini da to protivreči jevanđelistu Marku koji kaže da je Isus ušao u Petrovu i Andrejevu kuću u Kapernaumu, treba se prisetiti da je i Isus bio poznat kao onaj „iz Nazareta“, iako se kao odrastao nastanio u Kapernaumu. Isto tako su i Andrej i Petar mogli biti iz Vitsaide, iako su se i oni kasnije nastanili u Kapernaumu. Filip se u ovom jevanđelju pominje nekoliko puta. Koliko se da razabrati nije ga krasila neka posebna sposobnost ili nadarenost. Izgleda da je bio primer tipičnog „običnog čoveka“. Pokazivao je i sumnjičavost da Isus može nahraniti oko pet hiljada ljudi sa samo pet hlebova i dve ribe, mada će kasnije tražiti od Isusa da im pokaže svog Oca Nebeskog, što će Isusu pružiti priliku za dodatno samootkrivenje. Njegovo ime se javlja u spisku apostola kod svih jevanđelista.
Filip, pak, pronađe Natanaila. Ko je on tačno, ne znamo. Iako će se u ovom jevanđelju pojaviti još samo jednom, Natanailu će pripasti odličje da je bio prvi koji je Isusa prepoznao kao Sina Božijeg (Jn 1, 49). Kako se Natanail ne spominje kod sinoptika (Mateja, Marka i Luke) nego samo kod Jovana, a Vartolomej se ne spominje kod Jovana nego samo kod sinoptika, neki istraživači su pretpostavili da se radi o istoj osobi, mada to nije do kraja utvrđeno. I kad ga Filip nađe reče mu da je konačno pronađen onaj o kome su pisali Mojsije i proroci, tj. najvažniji delovi Starog Zaveta. Onaj (pre)dugo očekivani Pomazanik i Spasitelj konačno je tu među nama. A Natanailo, čuvši da je Isus iz Nazareta skeptično zapita: Može li iz te beznačajne varošice doći išta valjano (a kamoli spasitelj sveta). No, kad kasnije ustanovi da Isus doduše dolazi iz Nazareta, ali da u suštini dolazi od Boga, shvatiće da nije važno odakle neko dolazi, nego ko ga i zbog čega šalje. Poznajući starozavetna proročanstva Natanail zna da je prorokovano da će se Mesija roditi u Davidovom gradu, Vitlejemu, a ne u Nazaretu. No, Filip, ne želeći da se sa njim o tome prepire, samo mu kaže uobičajeno: Dođi i vidi. Filip postupa tako, veli Zlatousti, jer zna da kad jednom Natanail iskusi Isusove reči i njegovo učenje, neće više pružati otpor. I zaista malo je ljudi argumentima bilo privedeno Hristu. Najbolji način da nekoga uverimo u Hristovu izuzetnost je da ga suočimo sa Hristom. I Natanailo prihvata Filipov poziv i odlazi da vidi Isusa. Jedna upaljena baklja pali drugu. Čini se da je obrazac svedočenja bio sledeći: Jovan Preteča svedoči za Isusa dvojici svojih učenika, od kojih je jedan Andrej. Andrej svedoči Simonu Petru, a Filip Natanailu. Malo po malo i drugi učenici svedoče nekim trećim ljudima. I tako se talas vere polako ali sigurno širi. Samo Bog zna do koga je sve ovaj talas svedočenja do danas dopro.
Bio je običaj da učenik prvi pozdravi učitelja, ali kad Isus ugleda Natanaila on preuzima inicijativu i pozdravivši ga označava ga kao „Izraelca u kome nema lukavstva“ (čega je bilo čak i kod jednog Jakova/Izraela u njegovim mlađim danima, Post 27, 35). (Ovo je inače jedino mesto u jevanđelju gde se pominje izraz „Izraelac“, dok se izraz Judejac pominje dosta često.) A Natanail iznenađen ovom pohvalom zapita Isusa otkuda to on njega poznaje, pa da zna da nije lukav. I Isus mu objasni da ga je video pod smokvom još pre nego što ga je Filip pozvao. Na šta mu Natanail odvraća potpuno neočekivano („grleći ga rečima“ – Zlatoust): Učitelju, ti si Sin Božiji i car Izraela. Ovo je zaista teško razumljivo mesto. Isus kaže Natanailu: Videh te pod smokvom. A ovaj mu odvraća: Ti si Sin Božiji. Kakve veze uopšte ima jedno s drugim? Jer, to nije baš normalan odgovor na ono što je prethodno rečeno. Kako onda ovo objasniti?
U ono doba smokva je bila cenjeno drvo. Neki su nagađali da je ona drvo poznanja dobra i zla sa kojeg su (uprkos Božijoj zabrani) jeli Adam i Eva. Jer kad su progledali, sakrili su golotinju smokvinim lišćem. Tradicionalno se sadila odmah pored kuće, a od nekog vremena se njena bogata senka se koristila kao idealno mesto za izučavanje Pisma, molitvu i meditaciju (sozercanje, umozrenje). Pokušavajući da shvate ovo teško mesto neki su (npr. Avgustin) smokvin hlad tumačili kao „senku smrti“, a drugi (npr. Grigorije Dvojeslov) kao „senku zakona“. Obojica sa idejom da Isus Natanaila izbavlja od zakona ili smrti. No i dalje ostaje nejasno kako ga je to Isus video pod smokvom (u senci zakona ili smrti). Zato bi se možda ova epizoda sa Natanailom i Isusom ponajbolje mogla objasniti time da je Natanail sedeći u hladu pod smokvom s mirom proučavao Sveto Pismo ili je meditirao ili se molio Bogu. Onom koji se već bio ovaplotio, ali ne prestajući da bude Bog i da otuda „čuje“ svačije, pa i Natanailove, molitve. Natanail se molio Gospodu i Gospod ga je „čuo“ odnosno „video“. I sad mu to saopštava. Da ga je Isus očima video pod smokvom negde iz daljine, sigurno iz toga ne bi mogao zaključiti da u Natanailu nema lukavstva. Dakle, takvo objašnjenje otpada. Znači to viđenje je moralo biti duhovno. On je Natanaila „video“ „s one strane“, kao onoga ko mu se moli. „Gledao“ je u njegovu dušu. I kad mu je Isus rekao da ga je video pod smokvom, Natanailo je znao da je, ako je u pitanju viđenje očima, to nemoguće, jer je bio sam, od Isusa nije tada bilo ni traga ni glasa, pa kako je onda uopšte mogao znati da on meditira u senci pod smokvom. I onda mu je sinulo. To je Isus mogao znati jedino ako je on onaj kome se molio. Trećeg u onom času nije bilo. I šta je drugo u oduševljenju mogao uzviknuti osim: Ti si Sin zaista Božiji?
Na Natanailovu konstataciju da je Isus Sin Božiji ovaj mu odvraća: Rekao si mi da sam Božiji Sin zato što sam te video kako se moliš pod smokvom, ali ako pođeš za mnom videćeš i mnogo više od toga. Kao da mu kaže: Kad si na osnovu ovoga poverovao, šta ćeš tek reći kad vidiš mnogo veća otkrivenja od ovoga? Većina proučavalaca misli da izvorni tekst završava ovim stihom i da se nastavlja pričom o Kani Galilejskoj. Jedan razlog je taj što se Isus u ovom stihu obraća u jednini (Natanailu) sa „ti“, a već u sledećem (neodređenom mnoštvu: učenicima? svima nama?) sa „vi“. A drugi je taj što priča o svadbi u Kani prirodnije sledi posle ovog, nego posle idućeg stiha. Jer, Isusovo pretvaranje vode u vino na toj svadbi mogla bi biti prva od tih otkrivenih stvari koje su ono „više od toga“.
Vremenom je vera učenika rasla sa Isusovim otkrivanjem raznih znakova njegove božanske prirode tokom njegove trogodišnje misije. Ono „više“ je bilo svakako i Isusovo obećano „otvoreno nebo“ sa anđelima koji uzlaze i silaze na njega. A možda se ovo „više“ odnosilo na konkretan događaj kada je Natanailo (sa nekoliko drugih učenika) na obali Tiverijadskog jezera video vaskrslog Hrista (Jn 21, 2). Vaskrsenje a onda i vaznesenje bile bi onda najviše od tih „viših stvari“ koje je Isus obećao. I zaista tek po njegovom vaskrsenju i vaznesenju učenici su potpuno shvatili i potpuno poverovali.
Isus dalje nastavlja u množini (dakle, ne obraća se više samo Natanailu) i kaže da ćete „vi“ od sada pa nadalje videti otvoreno nebo i anđele kako silaze i uzlaze na njega. „Otvoreno nebo“ implicira Božije javljanje, njegovo otkrivenje. Kada je Jovan Preteča prilikom Isusovog krštenja rekao da je video Duha koji poput goluba silazi na Isusa i ostaje na njemu, bio je to primer „otvorenog neba“. A Isusovi anđeli koji uzlaze na nebo i sa njega silaze, i koji sigurno ne služe jedan drugom nego Bogu (kako je umesno primetio Kirilo Aleksandrijski), neodoljivo nas podsećaju na priču o Jakovljevim lestvicama iz koje su očigledno i preuzeti ovi „Božiji anđeli koji se po njima [lestvicama] penju i silaze“ (Post 28, 12). Doduše, u prikazu sna patrijarha Jakova ne pominje se otvoreno nebo, a u ovim Isusovim rečima ne pominju se lestvice koje je Jakov video, ali je sasvim jasno da se radi o istoj metafori – komunikaciji između neba i zemlje. Samo što se sada anđeli više ne penju i ne silaze po Jakovljevim lestvicama, nego po Isusu. On je postao one lestvice koja spajaju nebo sa zemljom. Nebesa se od sada spuštaju na zemlju samo preko lestvica koja se zove Isus. Tako da se sa neba do zemlje može samo preko njega, ali se i sa zemlje do neba može se samo preko njega. On je most između neba i zemlje, između Boga i ljudi. Da bi to bio on mora istovremeno biti i božanski i ljudski, i Bog i čovek – Bogočovek (prema mudrom Origenu Ispovedniku).
Ovde, kao i na osamdesetak drugih mesta Isus sebe imenuje omiljenim mu nazivom – Sin čovečiji. Da je sebe nazivao Mesijom, Jevreji bi pomišljali na ratnika poput Davida. Da je sebe nazivao carem, Rimljani bi ga odmah uhapsili kao pobunjenika. Da je sebe nazivao Sinom Božijim, Jevreji bi ga uhapsili zbog bogohuljenja. Doduše, neki od učenika su ga tu i tamo nazivali i Mesijom (Hristom) i carem i Sinom Božijim, ali ne i on sam sebe. Titula koju sam sebi najrađe daje – Sin čovečiji – služila je kao neka vrsta korektiva ovim drugim titulama, jer je bila u upotrebi retko a i nije imala nacionalistički prizvuk. Zato je teško mogla biti politički kompromitovana. Poreklo joj je u proroka Danila (7, 13–14) gde se Sinu čovečjem daju „vlast, slava i carstvo“ kao i „večna vlast koja neće proći“. Sa pojavom Isusa, Sina Božijeg, koji je istovremeno i Sin čovečiji, otvara se nebo. I ostaje (nam) otvoreno.
Zanimljiv je i sledeći detalj. Na samom početku i na samom kraju ovog jevanđelja Isus sebe otkriva skepticimakoji na to otkrivenje (neočekivano!) reaguju odvažnim iskazima vere. Na početku skeptik Natanail dolazi do toga da ga naziva „Sinom Božijim“, a na kraju skeptik Toma zaključuje da je on sami „Bog“ (Jn 20, 28). To nedvosmisleno pokazuje kako sumnja ne samo što ne isključuje veru, nego je čak njen sastavni deo.
Svi ovi ljudi koje je Isus pozvao i koji su pošli za njim bili su sasvim obični, većinom ribari, iz Galileje iz koje nije izašao ni jedan prorok, niti se računalo da otuda išta dobro može doći. Ali izgleda da Isus hoće baš njih, siromašne, neobrazovane i neplemenitog roda (barem u samom početku, jer posle će se uključiti i obrazovani Pavle i njemu slični), a ne npr. one poreklom iz Jude koja je bila kraljevsko pleme. Što je Zlatousti izrazio tako što je rekao da se sila Hristova pokazuje time što on sakuplja plodove (apostole) iz neplodne zemlje (Galileje). I upotrebiće ih da uz pomoć njih ništa manje nego – promeni svet. Ne može a da ne daje nadu i svima nama koji smo obični, kad vidimo da Bog često bira obične ljude da bi postigao neobične i izvanredne ciljeve. Pogotovo što nam je od Isusa pa nadalje nebo zauvek otvoreno, a lestvica-Isus je „s nama do svršetka veka“. Na nama je samo da hrabro počnemo da se penjemo. Amin!
