Nikola Sarić, Vaskrsenje Hristovo, 2017.
I. Veče je Velike subote. Gledamo unapred ka prazniku Vaskrsa. Hrišćansku veru u ono što ovaj praznik kličući ispoveda možemo slediti jedino ako ovu veru pokušavamo da razumemo na takav način da iznutra odgovara našem današnjem postojanju. Ovo ne znači to da Božiju reč merimo ljudskom merom, te da bismo smeli verovati samo u ono očekivano, sa čim smo unapred računali, a ne u čudo koje sve preobražava. To samo znači da smo dužni da učinimo napor da Reč Božiju prisvojimo na takav način da ona zaista bude shvaćena, čak i ako znamo da je i sam naš napor takođe prouzrokovan Rečju Božijom, i da u unutrašnjem čoveku mora biti nošen Božijom blagodatnom svetlošću.
Ako, stoga, želimo da razumemo šta nam trajna tajna Isusovog vaskrsenja želi reći, dobro je da se držimo podalje od našeg razumevanja da se čovek deli na telo i dušu. Ovom dualizmu ne treba poricati pravo da postoji u svojim granicama. Ali, ako bismo otud onda pretpostavili da se podrazumeva da sa pravom možemo pitati o razdvojenoj sudbini ova dva dela čoveka, tako da odgovor na pitanje o jednom „delu“ čoveka nema nikakvog značaja za pitanje o drugom delu, onda tako shvaćenim dualizmom remetimo razumevanje Isusovog vaskrsenja.
Pojam „vaskrsenja“ odnosi se na celog čoveka, na njegovu konačnu formu, a ne na ponovno oživljenje njegove biološke stvarnosti ili čak povratak u biološki život, kakav u svojoj prostor-vremenitosti i težnji ka smrti iskušavamo i sami na sebi. Ako vaskrsenje podrazumeva konačnu, definitivnu formu čitavog čoveka, onda ovaj pojam upravo još jedanput podvlači to da iz ove konačne forme čitavog čoveka ne smemo unapred isključiti našu telesnost, ma kako malo bili u stanju da sebi pozitivno predstavimo kako će ova telesnost učestvovati u definitivnoj formi čitavog čoveka. Vaskrsenje dakle saopštava samo spasenu definitivnost čitavog čoveka, u kojoj doživljeni pluralizam čoveka uprkos svojoj različitosti i međusobnoj suprotstavljenosti ostaje solidaran u sebi i ne biva poništen u svom jedinstvu i povezanosti svojih momenata. Vaskrsenje kao opšti pojam otud po sebi ne govori ništa o budućnosti one materijalnosti koju poznajemo kao preostali leš, jer spasena definitivna forma čoveka može biti mišljena i data i bez one materijalnosti koja je predata u, na neki način totalnoj, razmeni materija (metabolizmu), koja je naša sopstvena onoliko dugo dokle postoji u celini čoveka. Uopšteno gledano vaskrsenje, onako kako ga kao krajnju sudbinu svih nas ispovedamo u Apostolskom ispovedanju vere, stoga takođe ne implicira predstavu praznog, ispražnjenog groba, čak ni kao odlučujuću za to u kakvom je vremenskom odnosu jedno takvo vaskrsenje sa vremenom koje je još pred nama, tj, da li se o vaskrsenju sme misliti kao da nastupa u trenutku pojedinačne smrti ili tek na kraju vremena. Kod Isusovog vaskrsenja mogu postojati posebni razlozi zbog kojih kasniji novozavetni iskazi govore ne samo o Isusovom vaskrsenju, nego i o praznom grobu. Ali u svakom slučaju treba reći da sama konstatacija praznog groba nije osnov za veru u vaskrsenje prethodno pogrebenog, kao i to da pojam vaskrsenja, generalno gledano, ne implicira nužno pražnjenje groba.
Time smo međutim dostigli izvesni horizont razumevanja Isusovog vaskrsenja. Naša beskrajna pretenzija na sopstveno definitivno važenje, na spasenost čitavog čoveka, predstavlja taj horizont. Jer kada kažemo: ja jesam, ja ću biti, trajaću, neću pasti u prazninu ništavila i besmisla, a takođe ne mogu da pobegnem od ogromnog tereta odgovornosti za svoj život tako što bih se tiho išunjao iz stvarnosti u prazninu nekad bilog, time ja kažem: vaskrsnuću. Može, naravno, biti da ovaj apsolutni zahtev za sopstvenim vaskrsenjem i sam mora biti i jeste nošen blagodaću Božijom, koja je blagodat Hristova. Može biti da se ovaj apsolutni zahtev u dubini sopstvene egzistencije objektivizuje kao zahtev baš za vaskrsenjem tek u susretu sa biblijskom porukom o vaskrsenju. To ništa ne menja u odnosu međusobne zavisnosti između vere u Isusovo vaskrsenje i zahteva za sopstvenim! Moguće je verovati u Isusovo vaskrsenje jer u svakome živi zahtev za sopstvenim vaskrsenjem, ako samo ispravno shvatimo na šta se uopšte misli pod vaskrsenjem.
II. Kao oni koji se nadaju za sebe, osvrćemo se u sopstvenu istoriju tražeći znak koji bi legitimizovao našu nadu, kao oni koji se nadaju u celovito ljudsko, večno važenje našeg postojanja, dakle u ono što bismo mogli nazvati našim „vaskrsenjem“. Nadajući se tražimo znak koji će ovu nadu učiniti legitimnom. Jer ma koliko se osećali obavezni na ovu nadu, nasuprot smrtonosnoj skepsi, sa kojom čovek takođe može posmatrati svoje postojanje, nešto ipak preti toj nadi iznutra, tako da tragamo za njenom legitimizacijom u svojoj istoriji. Doduše, ne možemo reći da onome koji definitivno odbacuje Boga uspeva da od njega pobegne u čisto ništavilo. Ali mi potvrdu svog večnog važenja ipak tražimo u pravcu Boga i stoga možemo da ono što nazivamo našim večnim, celovitim ljudskim važenjem, dakle „vaskrsenjem“, zamišljamo samo kao prihvaćenost od strane Boga, od onoga od koga naša životna krivica uvek preti da nas razdvoji.
Naše postojanje zapoveda nam (iz Božije tajnovite blagodati) nadu na vaskrsenje, a istoveremeno naša krivica čini tu nadu upitnom. Gde je, pitamo se otud, znak za to da uprkos našoj grešnoj tami iz koje se uvek iznova stvara nova grešna beznadežnost, ipak smemo da se nadamo, moramo da se nadamo?
Znak je u tome što je jedan koji se na radikalan način solidarisao sa nama i na sebe uzeo naše grešno, mračno postojanje, istovremeno vaskrsli, onaj koji je u celini od Boga prihvaćen. Ovaj traženi znak zove se Isus iz Nazareta, raspeti i vaskrsli. Projava ovog znaka naziva se Vaskrs. Da je upravo u njemu dat taj znak nade predstavlja uverenje koje sačinjava sadržaj i jedinstvenost hrišćanstva. Kao značajno već upada u oči nešto što nije samo po sebi razumljivo, da niko u čovečanstvu nije našao hrabrosti da za nekog drugog, nezavisno od Isusa kaže: on je vaskrsao. Ne samo mitske likove već i jasne istorijski izvesne ljude kao mudre i blage, kao znalce života poštujemo i s onu stranu groba, ali ni kod koga od njih nemamo smelosti da se zagledamo s onu stranu njihovog groba i kažemo: on jeste, on živi, on je još više za sebe i nas postao moćna stvarnost konačnog važenja nego što je to ovde ikada bio. Već sama činjenica da su ljudi samo kod Hrista pronašli ovu apsolutnu smelost navodi na razmišljanje. Kada kao oni koji se za nas nadamo (tako, a ne drukčije) pogledamo u Isusa, videćemo ne da moramo da verujemo, ali svakako da možemo da verujemo. Možemo verovati, sa onom intelektualnom čestitošću koja kao svetlost karakteriše one najviše slobodne ali smislene odluke našeg života, čak i ako izvan njih oslepljuje i umire. Gledamo u Isusa. Svakako, zajedno sa vaskršnjim iskustvom njegovih učenika. Ali s tim iskustvom gledamo u samog Isusa. Od njega je, tako tada otkrivamo, daleko ono što dopušta da naša nada postoji dvosmisleno i ugroženo: krivica, u kojoj se čovek egoistično zatvara za Boga i bližnjeg. On je onaj koji je do najsitnijih detalja propatio ono što sačinjava naš život: istovremenu blizinu i udaljenost Božiju. On u proždirući ambis smrtonosne bogoostavljenosti govori: Oče!
Zajedno sa njegovim učenicima imamo hrabrost da verujemo da je ova reč u smrti prodrla do onoga na koga je mislio i da je uslišena. Imamo tu hrabrost jer uopšte ne moramo da je po prvi put otkrivamo, nego verujemo u zajednici vernih, i jer vidimo da bi nada koju imamo za sebe sama sebe poništila ako bismo odustali od hrabrosti da verujemo u Isusovo vaskrsenje. Ne treba i ne smemo da se emancipujemo od vaskršnjeg iskustva prvih učenika. Kako bismo to i učinili kad smo predanjem primili upravo njihovu veru i tako i samo tako pronašli u istoriji svedočanstvo za našu nadu. Ali, podrazumevajući da sve ovo važi, kao hrišćani smemo da kažemo i sledeće: i mi smo ga u svom životu takođe iskusili kao živog, i njegovo delo se nastavilo u nama. Upravo u onoj za nas same nepojmljivoj nadi u iskupljenu i spasenu definitivnost našeg postojanja, nadi koja na čudesan način oslobađa od svih nasilja smrti, krivice, razočaranja, oslobađa od svega što čoveka inače porobljava. Onaj koji makar u poslednjoj temeljnoj odluci svog života jeste onaj koji se nada, čak i ako ne može do kraja da svoju nadu tematski objektivizira u rečima, u osnovi veruje u Isusovo vaskrsenje. Zašto onda to ne bismo činili i izričito i slavili Vaskrs?
III. Ko je makar jednom doživeo rusku vaskršnju liturgiju sa vernim narodom ili dopustio da mu Exsultet rimske liturgije prodre u srce, taj zna šta je vaskršnja radost. Ona je subjektivna strana Vaskrsa. Radost oslobođenja, prevazilaženja smrti, pobede kao takve. Da, svakako se može reći: kada objektivno ne bi bilo samog događaja vaskrsenja, onda on ne bi pobedonosno delovao u veri u vaskrsenje. Ako dakle ovde ono objektivno i ono subjektivno imaju nerazdeljivo jedinstvo i ako je vaskršnja vera radost (a šta bi drugo bila?), onda su Vaskrs – potpuno subjektivno, a tek tako i zaista objektivno shvaćen – i radost – sasvim savršeno pojmljena – dve reči za jedan te isti događaj. Ali kada to kažemo dubinski se uplašimo.
Gde je onda kod nas hrišćana, koji tvrdimo da verujemo u Vaskrs, ova radost u kojoj Vaskrs dolazi do svoje potpune realnosti? Gde je veselje, gde nepobedivo pouzdanje koje zrači? Gde je smeh, gde suze čiste i oslobođene radosti? Gde je kod nas hrišćana ona neusiljena vedrina koja pripada onima koji su pobedili, koji znaju da se vrata koja vode u beskrajnu budućnost više ne mogu zatvoriti i ostaviti nas zarobljene u paklu naše sopstvene konačnosti i uzaludnosti?
Hrišćanski Vaskrs uglavnom dovodi hrišćane u pitanje. Trebalo bi da, kako je to Niče rekao, kada nas ljudi pogledaju vide one koji su spaseni. Ali bojim se da nas oni ne vide tako. Kako onda da izađemo na kraj sa Vaskrsom koji slavimo ili, bolje rečeno, kako da Vaskrs izađe na kraj sa nevaskršnjim hrišćanima?
Pre svega: nema nikakvog smisla da ovakvo naše stanje prikrivamo govorima koji treba da zvuče oduševljeno, onakvim kakve ih partijski sekretar najglasnije drži kada se približavaju izbori na kojima će njegova partija biti definitivno poražena. Ako za hrišćane postoji prolaz u vaskršnju radost, onda je to danas zasigurno jedino putem potpunog priznanja toga da nam je (što privatno što crkveno) na srcu vrlo malo toga vaskršnjeg. Takođe je tačno i to da hrišćanin zna da mesto, na kome se njegova trenutna situacija unosi unutar životne sudbine Hrista, ne bi baš mogao da odabere na osnovu njegove prijatnosti. Nemati vaskršnju radost može takođe biti i udeo u životu i pobedi Gospodnjoj. Jer ni on se zaista nije osećao vaskršnje kada je u tami svoje smrti zavapio: „Bože moj, zašto si me ostavio?“. Vaskršnja svetlost svetli samo onome koji je prihvatio tamu Velikog petka i spremno je pretrpeo. Pa da li onda možda ipak nije tako začuđujuće ako ne izgledamo naročito vaskršnje radosno? Da, ako je tačno ono što smo upravo kazali, morali bismo reći: imamo tako malo vaskršnje radosti zato što se plašimo tame Velikog petka i nismo spremni da je prihvatimo i pretrpimo.
Kada prihvatimo svoju tamu, kada je dakle ne odbacujemo, bilo kroz neku mukom stečenu radost ili kroz držanje kojim ovu tamu posmatramo kao samorazumljivu (kako to apsolutni skeptik pokušava da čini), tada doživljavamo u izvesnoj meri praznu formu hrišćanske radosti, čežnju za radošću, koja tu radost zahteva i stoga je spremna da je prihvati kada god je ona spremna sebe da pruži, u kojoj god formi i sili da dođe. Kada priznamo svoju besplodnu neradosnost, kada ne pokušavamo da je umrtvimo narkoticima koji su u životu očajnika u različitim vidovima isuviše lako dostupni, tada nam dolazi prvo iskustvo radosti, nagoveštaj Vaskrsa. To zvuči vrlo apstraktno. Moramo pokušati da rečeno, preskačući beskrajna promišljanja, primenimo na delu. Na primer tako što ćemo prevazići svoj sopstveni nedostatak radosti i pokušati da nekom drugom priuštimo neko malo zadovoljstvo. Ako nam to pođe za rukom, možda ćemo svog sopstvenog neradosnog stanja postati još bolnije svesni. Ali upravo na taj način inače mrtva neradosnost postaje živa. A taj živi bol počinje da sluti šta bi bila vaskršnja radost i strpljivo čeka na to da nam je Bog kao svoj dar izlije u srca, jer jedino kao takav dar naša radost ima udela u onoj radosti koja je identična sa Vaskrsom.
Izvor: Karl Rahner, „Siegreich vom Grabe erstanden“, u: Albert Raffelt (prir.), Sämtliche Werke, Band 23: Glaube im Alltag. Schriften zur Spiritualität und zum christlichen Lebensvollzug, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2006, 401–405.
Prevod: Marko Vilotić
