Pitanje: Od sveštenih lica čuo sam da je za Svepravoslavni Sabor, koji treba da se održi kao Osmi vaseljenski, našoj Cppskoj Pravoslavnoj Crkvi poverena obrada teme „Usklađivanje crkvenih odredaba o postu prema zahtevima savremene epohe“. U obradi ove teme, vele, učestvovali ste i Vi. No, među bogomoljcima se čuje da ste Vi tu predložili da se neki od postojećih postova ukinu, neki da se skrate, a u nekim da se dozvoli „post na belom mrsu“. Radi saznanja istine u toj stvari, nadam se da ćete na ovo pitanje odgovoriti.
Istina je da sam pre nekoliko godina, po nalogu Svetog Arhijerejskog Sinoda, obradio temu pod gornjim naslovom. Da li je Sveti Sinod taj moj rad upotrebio, pored radova drugih koji su o tome pisali, to ovde nije u pitanju. U pitanju je kakav sam ja stav izneo u toj stvari. Moj stav je tu bio isti onakav kakav sam izneo u nekim odgovorima štampanim u patrijaršijskom Glasniku.[1] Taj stav je uglavnom ovakav:
Pravoslavna Crkva je Crkva Hristova po tome što ju je On osnovao Sobom, celokupnim svojim životom i delom i utvrdio osobito svojom krsnom smrću i Vaskrsenjem, tako da je ona telo kome je On, Hristos, glava. Po Vaznesenju Hristovom Crkva je, rukovođena Duhom Svetim, propovedala evanđelsku nauku živeći po njoj i unoseći je svakodnevno u stvarnosti svoga postojanja, ne dodajući joj ništa novo, niti ukidajući ono što je ustanovljeno. Ne ljudima, nego ni anđelima s neba, Sveti apostol Pavle ne priznaje pravo da propovedaju neko drugo Evanđelje, osim onoga koje je propovedano (Gal. 1, 8). Promenom, dodacima i novotarijama mogu se hvaliti ljudske ustanove i one sekte koje su otpale od istinite Crkve Božije, ali ne pravoslavlje.
Jedna od takvih ustanova, božanskog porekla je i ustanova posta. Još u Starom Zavetu Gospod naređuje post kao „uredbu večnu“ (3Mojs. 16, 29; 23, 27, 29). U Novom Zavetu Isus Hristos, čisteći post od farisejskih primesa i kvarenja, daje mu novu božansku potvrdu veleći da će Njegovi učenici postiti, a osobito time što je Sam postio. Ovim nas je poučio, veli Sveti Vasilije Veliki, „da se postom snažimo i da se privikavamo na podvige u iskušenjima“.[2] U prvoj Crkvi vidimo da poste Sveti apostoli i verni (Dap. 13, 2, 3; 14, 23; 1Kor. 7, 5; 2Kor. 6, 5). Dela starih hrišćanskih pisaca i Svetih Otaca potvrđuju držanje posta dalje tokom istorije, pa Sveti Vasilije Veliki može s pravom da zaključi: „Jednom rečju, post je sve Svete rukovodio u životu po Bogu… tako da je ovo nasleđe putem prejemstva sačuvano do danas“.[3]
No, čuvanje neizmenivim onoga što je Crkvi kao neizmenivo predato ne znači mrtvilo, okamenjenost, jer način izlaganja nepromenivih istina, u novom vremenu, može i treba da bude novi, a takođe njihovo unošenje u život uvek znači „novu tvar“, oblačenje u novog čoveka sazdanog po Bogu (2Kor. 5, 17; Ef. 4, 24). Tako i u stvari posta postoji jedna strana dostupna promenama, koja je poverena Crkvi da njome rukovodi. Ta strana odnosi se na dužinu posta i vrstu hrane koja se u postu može upotrebljavati, te nam istorija Crkve, u raznim krajevima, tokom vremena, pokazuje izvesne razlike. Beć Vaskršnji post, najstariji od sviju višednevnih postova, krajem drugog i početkom trećeg veka nije svuda držan jednako. Sveti Irinej Lionski (†202) veli da jedni ovaj post drže „jedan dan, neki dva, neki još više, a neki četrdeset časova dnevnih i noćnih računaju u svoj dan“. Tertulijan na Zapadu, početkom III veka, pominje da ovaj post počinje na Veliki Petak, dan smrti Hristove, i produžuje se na Veliku Subotu, trajući dva dana, kao što veli i Sveti Irinej. Polovinom III veka ima vesti da ovaj post traje celu sedmicu, a Sveti Atanasije Veliki (†373) govori o njegovom držanju 40 dana. Apostolsko 69. pravilo naređuje opšteobaveznost ove Četrdesetnice, kao i post sredom i petkom u toku godine.[4]
Isto je tako bilo i sa ostala tri višednevna posta. Oni se nisu pojavili odjednom u dužini u kojoj su danas. Još polovinom XII veka, na pitanje aleksandrijskog patrijarha Marka, da li su obavezni postovi pred praznike: Svetih apostola, Roždestva Hristovog i Uspenija, čuveni kanonista Teodor Valsamon, patrijarh antiohijski, odgovara da ih treba držati po sedam dana, „jer je samo jedan četrdesetodnevni post Svete i Velike Pashe“.[5] O Gospojinskom postu, najmlađem od višednevnih postova, nema pomena ni u Studeničkom ni u i Hilandarskom tipiku našeg Svetog Save u HIII veku.
Ni u pogledu hrane koja se upotrebljavala uz post nije postojala odmah od početka jednakost u svim delovima Crkve. Neki su držali post kao Jevreji, tokom dana ne jedući ništa, a uveče bi jeli što ima, mrsno ili posno Neki su uzimali u deveti čas dana hranu koja ne potiče od životinja, dok su drugi od takve hrane jeli ribe, neki i ptice i jaja itd, da bi u doba Svetog Vasilija Velikog svuda bilo prihvaćeno pravoslavno gledište da je post ustanovljen u raju zapovešću o nejedenju ploda od drveta poznanja dobra i zla, i da je glavna oznaka njegova u upotrebi rajske hrane, tj. uglavnom biljne.[6] Trulski sabor svojim 56. pravilom, povodom upotrebljavanja sira i jaja, subotama i nedeljama tokom Svete Četrdesetnice, kod Jermena, zabranjuje takvu praksu za celu Crkvu. Tokom vremena, u celoj Crkvi je utvrđen stav da se najstrožiji post sastoji u potpunom nejedenju dan-dva. U druge dane višednevnih postova, strogi post je u jedenju strogo posne hrane jedanput dnevno. Još blaži, upotreba posne hrane dvaput dnevno. Najblaži, hrana sa uljem i riba.
Donoseći propise o hrani uz post, Crkva je pokazivala posebno staranje o bolesnim i prestarelim, porodiljama i dojiljama, kao i o radnicima na teškim poslovima, pa im dozvoljavala ublaženi post na ulju i ribi.
Takođe je određivala dane razrešenja od posta (Dvanaestodnevije, tj. od Božića do Bogojavljenja, Svetle i Duhovske sedmice), a zatim dane u koje je zbog razlikovanja od jeretika i njihovog posta, post pravoslavnima bio zabranjen (sedmice posle Nedelje o mitaru i fariseju – zbog posta Jermena) i siropusne (zbog Tetradita i Jakovita).
Isto je tako Crkva pokazivala staranje o postu određujući epitimije za one koji ga ne drže. Upoređujući te epitimije sa drugima vidi se da se prestupanje posta izjednačuje sa najtežim gresima: ubistvom, bludom, krađom, krivokletstvom itd, pa za sveštena lica koja ne bi postila predviđa svrgnuće, a za vernike odlučenje, čak najveću crkvenu kaznu, anatemu.[7] Pravilo 47. Svetog Nikifora Ispovednika, čuvajući savest vernih, naređuje da kod sveštenika koga vide da ne posti oni ne treba da se pričešćuju i pre nego što on bude stavljen pod sud i svrgnut.[8]
Značaj koji Sveti Oci pridaju postu pokazuju i primeri koje navode iz Starog i Novog Zaveta kao i istorije Crkve. Tako oni ukazuju na post proroka: Mojsija, Ilije, Danila i trojice mladića u Vavilonu, Ninevljana, Jovana Krstitelja, apostola Pavla. Iz istorije Crkve je poznata čudesna pomoć Svetog Teodora Tirona da se hrišćani sačuvaju, prve nedelje posta, od oskrvnenja hranom poprskanom krvlju i vodom idolskih žrtava, u doba cara Julijana Odstupnika, kao i primer carigradskih hrišćana koji nisu hteli da kupuju meso na trgu uz post, za vreme gladi, i pored naredbe cara Justinijana. Sveti Teodor Studit, u IX veku, hvali primer 14 hrišćana, zarobljenih od Bugara, koji odbiše da jedu meso uz Veliki post i izginuše.[9]
Na osnovu ovih principa, u pomenutom radu sam izveo zaključak da bi stav SPC, na Svepravoslavnom Saboru, u pitanju posta trebalo da bude ovakav:
- Post je božanska ustanova i o njegovom bezuslovnom držanju u Pravoslavnoj Crkvi ne može biti spora.
- Crkva Hristova, kao „stub i tvrđava istine“, uvek je bila nadležna u pogledu donošenja opšteobaveznih odluka o dužini postova, kao i o hrani koja se u posne dane može upotrebljavati.
- Post sredom i petkom, posvedočen najdubljom hrišćanskom starinom i Svetim Ocima, naređen 69. apostolskim kanonom i utvrđen autoritetom Šestog Vaseljenskog sabora,[10]ostaje bezuslovno i dalje.
- Velika Četrdesetnica, takođe naređena 69. apostolskim kanonom, ostaje bezuslovno u celini; prva sedmica bez ulja, a tako i Velika.[11]Ostalih sedmica: sreda i petak bez ulja, drugih dana na ulju, a subotom i nedeljom, smatram, da bi mogli pristati da se dozvoli riba mirjanima. Za monahe bi trebalo da ostane, u pogledu upotrebe ribe, kao što je bilo do sada, eventualno da se dopusti u nedelju krstopoklonu, ili koju drugu.
Razume se da bolesnicima, trudnicama i dojiljama, kao i radnicima na teškim poslovima i prestarelim da ostane kao što je predviđeno do sada: ulje i riba. - S obzirom da su još u HII veku postovi Božićni i Apostolski bili kraći, da crkvenoslovenski Tipik navodi kako neki Ustavi propisuju početak Božićnog posta 10. decembra,[12]a takođe u XV vek i 20. decembra, pored toga da nikakva opšteobavezna odluka Crkve o sadašnjoj dužini ovih postova nije doneta, ukoliko se to pitanje postavi, smatram da bi naša Crkva mogla pristati da Božićni post traje dve nedelje, a Petrov jednu. Gospojinski da ostane kao što je, s razrešenjem na ulje, kao što je rečeno za Veliki post. Za monahe da ostane strogo pravilo kao što je sada i u pogledu hrane.
- Pošto je Šesti Vaseljenski sabor izrazio pravoslavno gledište, da se uz post ne može upotrebljavati sir i jaja, smatram da se pri ovom mora bezuslovno ostati, jer bi u protivnom značilo da je Vaseljenski sabor doneo pogrešnu odluku i da je Crkva sve do sada pogrešno postupala držeći je. A to bi idejno i praktično značilo skretanje sa pravoslavnog stava, s čime se klir, monaštvo i verni nikad ne bi mogli složiti.
- Kako je sada postalo aktuelno krštavanje odraslih, trebalo bi svakako za takve slučajeve odrediti obavezni post od jednog (ili dva-tri) dana za onog koji se krštava, sveštenika koji krštava, kao i rodbinu i poznanike krštavanog, ukoliko ovi to hoće.
- Što se tiče teških bolesnika, pogotovo od onih bolesti u kojima se ne može jesti druga hrana sem mleko, supa od mesa itd, npr. posle operacije stomaka, creva i dr, kad se mora izvršiti uz post, smatram da tu neće biti neumesna analogija sa decom koja doje i fiziološki ne mogu uzimati drugu hranu, te se od njih ne može tražiti da poste. Stoga bi naša Crkva trebalo da zastupa gledište da se takvi bolesnici razreše od posta dok ne ozdrave. Bez želje da budemo „strožiji od zakona, pravilniji od pravila i veći od zapovesti“ (Sv. Grigorije Bogoslov), a isto tako ni milostiviji od Svetih Otaca, smatram da bi u ovom pitanju trebalo doneti određenu odluku radi umirenja savesti i vernih i lekara hrišćana. Jer mišljenje Valsamona da se ni u času smrti ne može dozvoliti nikome da mrsi, odnosno da jede meso, ipak je zaključak koji nigde nije potvrđen direktnom odlukom Crkve.
Isto bi se odnosilo i na pojedine vrste radnika u hemijskoj industriji, gde je neophodna svakodnevna upotreba mleka u cilju predohrane od otrova. - Takođe bi trebalo razmotriti pitanje posta vojnika i ratnika. Jasno je da oni ne mogu duže postiti u uslovima svoga života ni u miru. Smatram da bi posle kratkog posta od dva-tri dana mogli ići na pričešće, a obavezno da poste prvi dan Svete Četrdesetnice, Veliki Petak i Veliku Subotu.
- Mišljenja sam, takođe, da bi bilo potrebno doneti određenu odluku od koje godine treba da poste deca, svakako ublažen post na zejtinu i ribi.
Eto, takav je bio stav u mome radu o postu, na pomenutu temu, za Veliki Svepravoslavni Sabor. Nema ni reči, dakle, o ukidanju nekih postova, a još manje predloga da se dozvoli „post“ na belom mrsu, o čemu se u Pravoslavnoj Crkvi nije znalo nikad. Ne mislim da su ljudi, koji su mi pripisivali ono što nisam zastupao, činili to zlonamerno, da unesu zabunu, ili da sebe predstave jedinim čuvarima pravoslavlja, nego iz neobaveštenosti ili lakovernosti.
Izvor: Glasnik, oktobar 1984.
[1] Vidi: Glasnik za 1976, str. 12–19; Glasnik za 1978, str. 91–94.
[2] Slovo o postu, Tvorenija…, S. Peterburg 1981, T. II, 82.
[3] Isto, str. 77.
[4] Up. Glasnik za 1976, str. 13.
[5] Atin. Sintagma, Atina 1854, T. IV, 488. „Ako li neko posti i više od sedam dana“ – nastavlja Valsamon – „pred praznik Sv. apostola i pre Rođenja Hristova, bilo da posti dobrovoljno, bilo po naređenju ktitorskog Tipika, neće se posramiti“. Prema tome, do dužine ovih postova više od sedam dana, biće da je došlo najpre u pojedinim manastirima, po propisu ktitorskog Tipika, pa je odatle prešlo u narod. No još Grigorije Protosinđel 1431. piše da tada, u Carigradu, Božićnji post neki drže od 14. novembra, neki od 6. decembra, a neki tek od 20. decembra (Nektariu Kefala, mitrop. pentapoleos, Istoriki meleti peri ton diatetagmenon nistion, Atina 1956, 12).
[6] Up. Glasnik za 1976, str. 14.
[7] Razume se, ova kazna je predviđena za one koji iz jeretičkih razloga ne bi postili (up. N. Milaš, Pravila Pravoslavne Crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 45).
[8] Milaš, n. d. II, 534.
[9] Up. Glasnik za 1976, 17.
[10] Jer je 2. kanonom ovog Sabora proglašena opšteobaveznost Apostolskih pravila.
[11] Za monahe prvi dan bez jela i vode – koji mogu i do srede – a tako i Veliki Petak.
[12] Up. 14. decembra o početku posta drugo „Zri“.
