Ditrih Bonhofer (1906–1945)
Opet je jedan mesec iza nas, leti li i tebi tako brzo vreme kao meni ovde? Često se i sâm pitam kada će doći mesec u kojem ćeš ti kod Renate, a ja kod Marije, i mi zajedno jedni kod drugih dolaziti. Osećaj, da svakog dana veliki događaji koji pokreću svet i sve naše lične odnose, mogu se izmeniti za tren, tako je jak u meni, zato tebi često pišem, naročito sada kada se još ne zna koliko ćemo, a pre svega koliko ćemo često moći i što je moguće duže, jedni s drugima to podeliti. Skoro sam ubeđen u to, dok ti dobiješ ovo pismo, da će veliki događaji na svim frontovima već biti u toku. Tokom ovih sedmica moraće se vrlo često prebivati „unutra“, a tebi želim da u tome uspeš. Moraće se sve misli sabrati i ničega se ne plašiti. U momentu sam gotovo nagnut nad tim dolazećim, nad biblijskim δεῖ… da citiram, i pronalazim nešto u 1Pet 1, 12 gde se pominje „radoznalost“ anđela, kako Bog naizgled nerešivo časkom do rešenja dovede. Verujem da od sada sve sâm Bog čini, što god da se desi to mi kod svih svojih spoljašnjih i unutrašnjih angažovanja samo sa potpuno velikim divljenjem i strahopoštovanjem u nama, možemo prihvatiti. Bilo kako da bude, ali će se sigurno desiti – a da bismo to voleli da dočekamo, preko dana treba stalno da ponavljamo Ps 58, 12, Ps 9, 20 i Jerem 45, 5.
Za tebe je još teže nego za mene da prođeš kroz to što si od Renate i vaših dečaka razdvojen, zbog toga ću posebno na tebe misliti, a to već i činim. Toliko je dobro, čini mi se, za nas obojicu, ako ovo vreme zajedno prebrodimo i podržimo jedan drugoga. No, bilo bi još mnogo bolje, da nije tako, već da svako od nas sâm kroz ovo mora proći. Teško mi pada, što ti ni u čemu pomoći ne mogu, osim u tome što stvarno svako jutro i veče tokom čitanja Biblije, a posebno tokom dana, mislim na tebe. Za mene, molim te, nema potrebe da išta brineš, jer meni je nesrazmerno dobro, i ti bi se začudio kad bi mi došao u posetu. Ljudi mi ovde uvek i iznova govore, a to meni, ti to primećuješ, dođe kao teško laskanje – da „iz mene izlazi takav mir“ i da sam ja „uvek tako veseo“ – tako da mora da se moja povremena i suprodstavljena lična iskustva sa samim sobom zasnivaju na izvesnoj obmani (što je sve u svemu i ne verujem!). Pitaš se, ili možda čak i brineš, najviše za moje teološke misli i o njihovim posledicama, a ovde mi ti, zaista, sada nedostaješ, u suprotnom ne bih znao s kim uopšte o tome mogu popričati, što za mene već podrazumeva nekakvo pojašnjenje. Ono što se meni neprestano nameće jeste pitanje šta je hrišćanstvo ili čak ko je u stvari Hristos za nas, danas. Vreme u kojem se može čovek kroz reči iskazati, bilo teološke ili pobožne reči, da tako kažemo, prevaziđeno je, takođe vreme „unutarnjosti“ (Innerlichkeit) i savesnosti je prošlo, pa i vreme religije, uopšte. Mi hrlimo ka jednom potpuno bezreligioznom vremenu u kojem ljudi neće, kao što su to neki već sada, biti više religiozni. Takođe, i oni koji sebe drže kao iskreno religiozne, to ne praktikuju ni na koji način jer verovatno pod tim „religiozno“ podrazumevaju nešto sasvim drugo. Naša sveukupna 1900-godišnja hrišćanska propoved i teologija ipak je izgrađena na jednom „religioznom a priori“ kod ljudi. Hrišćanstvo je uvek nekakva forma (možda čak prava forma) za postojanje religije. Ako jednog dana postane jasno da ovo „a priori“ zapravo ne postoji, već da je ono istorijski uslovljena i kratkotrajna forma izraza koja postoji zbog ljudi, ako bi dakle ljudi radikalno bezreligiozni postali – a ja verujem da je to više-manje već slučaj (zašto je to tako pokazuje npr. ovaj rat koji se razlikuje od svih prethodnih zato što ne postoji nikakav „religiozni“ agens koji ga je prouzrokovao) – šta to onda znači za hrišćanstvo? Našem prethodnom hrišćanstvu temelji su pomereni i ono je jedini „poslednji vitez“ ili pak nekoliko nekakvih intelektualnih iščašenosti na koje možemo „religiozno“ sleteti. Čini li nas to nešto manje izabranima? Treba li da mi sebe revnosno, namenski ili ogorčeno izopštimo od ove sumnjive grupe ljudi, ili da njima ponudimo svoju robu? Treba li mi da nasednemo na tih nekoliko nesreća u njihov zao čas, i njih takoreći religiozno silujemo?
Ako sve to ne želimo, ako mi konačno o zapadnom obliku hrišćanstva moramo da sudimo samo kao o pragu jedne potpunije religioznosti , šta to u nekoj konkretnoj situaciji znači za nas, za Crkvu? Kako može Gospod Isus Hristos biti nereligiozan? Postoje li nereligiozni hrišćani? Ako je religija samo jedan od proizvoda hrišćanstva – i ako se na taj proizvod kroz različita vremena vrlo različito gledalo – šta je to onda jedno nereligiozno hrišćanstvo? Bart, koji je jedini u tom pravcu počeo da razmišlja, nije te svoje misli sproveo niti osmislio, već je došao do jednog pozitivnog otkrivenja, kakvo je postojalo u poslednjim etapama zapadne renesanse. Za nereligioznog radnika ili čoveka ovde uopšte ništa nije konačno završeno. Neodgovorena pitanja još bi bila: šta znači Crkva, zajednica, propoved, Liturgija, jedan hrišćanski život u nereligioznom svetu? Kako da govorimo o Bogu bez religije ili bez jedne vremenski zavisne metafizike, bez pounutarnjenja itd? Govorimo li mi o Bogu (ili se ne može više o tome govoriti kao ranije) kao „svetski“, kao da smo „nereligozno-svetski“ hrišćani, kao da smo εκ-κλησία, prizvani, bez da nas svhataju kao religiozne kako se to preferira ili mnogo više kao oni koji skroz „pripadaju“ svetu? Ako je to tako onda Hristos nije više predmet religije, već nešto potpuno drugo, odista Gospod ovoga sveta. Kako se, pak, to zove? Šta jednoj nerelizioznosti znači kult i molitva? Dobija li ovde arkanska disciplina, tj. razlikovanje (koje ti kod mene već poznato) pretposlednjih od poslednjih, novu važnost?
Za danas moram prekinuti, ne bi li pismo odmah na put pošlo. Za dva dana pišem ti opet o ovome, nadajući se da otprilike razumeš šta imam na umu kad ovo zastupam, i da ti to nije dosadno. Ostaj dobro! Nije to lako, bezglasno bez eha (echolos) pisati; moraćeš mi oprostiti ako nešto u tome monološki bude! […] Mogu nadalje pisati još o nečemu, o pavlovskom pitanju, da li je περιτομή (= obrezanje), kako se to danas kaže, uslov spasenja… da li je religija uslov za svetost. Sloboda od περιτομή (obrezanja) je, takođe, sloboda od religije. Pitam se često, zašto mene jedan „hrišćanski instinkt“ često više upućuje na nereligiozne negoli na religiozne ljude, zaista i to uopšte ne u nameri nekakvog misionarenja, već bih mogao reći skoro „bratski“. Dok ispred sebe gledam religiozne kako Ime Božije nazivaju, meni se nekako čini da to zvuči pogrešno i da sâm sebe dovodim do neikrenosti (naročito je loše ako drugi započinju razgovor u religioznoj terminologiji, onda skoro potpuno utihnem i bude mi nekako grozno i neprijatno) – suprotno tome poznajem nerelgiozne koji povremeno potpuno mirno i kao samo po sebi razumljivo, Boga nazivaju. Religiozni pričaju o Bogu kada ljudsko saznanje (ponekad zbog pogrešnog procesa mišljenja) dođe do kraja ili kada ljudske sposobnosti propadnu – onda je tu uvek Deus ex machina koga oni puste da umaršira bilo kao komično rešenje nerešivih problema bilo kao moć za ljudske neuspehe, uvek dakle kroz iskorištavanje ljudskih slabosti, odnosno ljudskih ograničenja, i to neizbežno traje dok ljudi sopstvenim moćima svoje granice ne postave nešto dalje i Bog kao Deus ex machina postane suvišan. Govor o ljudskim ograničenjima je meni uopšte uzevši upitan (da li je sâma smrt danas ta koje se ljudi jedva plaše, ili gresi, koje ljudi jedva još da shvataju, još jedno pravo ograničenje?), uvek mi se čini da mi želimo time anksiozno izostaviti mesto Bogu. Želim govoriti o Bogu ne sa granica već iz središta, ne u slabostima nego u snazi, ne, dakle, kroz smrt i krivicu nego kroz život i ljudsko dobro. Na granicu treba, možda bolje da ne spominjem, nerešive teme nerešivim ostaviti.
Vera u vaskrsenje nije „rešenje“ problema smrti. Nad-božanstvo nije iznad naših saznajnih mogućnosti. Saznajno-teoretska transcendencija sa transcedentnim Bogom, nema ništa zajedničko. Vanjski Bog je u središtu našeg života. Crkva nije tamo gde ljudske sposobnosti ne uspevaju, na granicama, nego u središtu. Tako je to po starozavetnom, a u tom smislu čitamo Novi zavet, iako premalo naspram Starog. Kako ovo bezreligiozno hrišćanstvo izgleda, kakav oblik poprima, o tome često razmišljam o čemu ću ti još pisati. Možda će baš nama, koji smo u središtu između istoka i zapada, pripasti taj važan zadatak. Sada moram zaista prekinuti. Kako bi bilo lepo o svemu ovome, čuti od tebe koju reč. To bi za mene bilo mnogo značajno, mnogo više nego što ti možeš odmeriti. Čitaj Premudrosti Solomonove 22, 11–12. Tu je kvaka protiv svakog pobožno kamufliranog bega.
[30.4.1944]
Izvor: Dietrich Bonhoeffer, Widerstand und Ergebung, Gütersloher Verlagshaus, 2008, SS. 138–143.
Prevod: Ilija Romić