Pismo ili poslanica je najzastupljenija književna vrsta u kanonu Novoga zaveta, kao i kod Apostolskih otaca čija dela se neposredno nadovezuju na novozavetne spise. Iz toga proizilazi da je pismo najomiljenija književna vrsta ranohrišćanskih pisaca. Pisma (= poslanice) apostola Pavla, kao i antička pisma uopšte, imaju zadatak da prevaziđu prostornu distancu sa sagovornicima. Ona se pišu sa određenom namerom i konkretnim povodom i samim tim predstavljaju jedan akt komunikacije, otvaranje dijaloga. Kod Pavla pisma predstavljaju – pored ličnog prisustva i slanja saradnika – jedan poseban vid apostolskog prisustva (παρουσία) u zajednici i izraz njegove brige i staranja za nju (up. 2Kor 11,28). U antici i savremenom dobu postoji kategorizacija različitih tipova pisma koja se vrši na osnovu karakterističnih motiva koji se po pravilu sreću kod svake pojedinačne kategorije. Međutim, pisma apostola Pavla se u kontekstu antičke epistolografije ne mogu kategorizovati bez poteškoća. Ona se nalaze najbliže „prijateljskim pismima“ ili pak „filosofskim pismima“ antičkog sveta. Možda bi najpribližnija bila definicija „pismo zajednici“. Pavlovi adresati nisu individue (poslanica Filimonu je, takođe, poslanica njegovoj „domaćoj crkvi“), već zajednice određenog mesta koje su na bogoslužbenim sabranjima čitale i slušale njegova pisma.
Šta ova dva uvida – da je pismo najomiljenija književna vrsta ranohrišćanskih pisaca i da se to pismo, pored svih književnih odlika antičkih pisama koje se sreću, obraća celoj zajednici – govore o samorazumevanju ranohrišćanskih crkava? Pismo je književna vrsta koja podrazumeva veoma konkretnu komunikacionu situaciju i služi da uspostavi, održi ili pak problamtizuje odnose. Apostolu Pavlu pisanje služi da komunicira, da održava odnos. U svojim poslanicama nadovezuje se na ono što je u zajednicama usmeno poučavao, najčešće na tumačenja kojima su kasnije bili podvrgnute njegove usmeno izgovorene reči ili se pak osvrće na novonastale teme o kojima nije usmeno poučavao, a čija aktuelnost mu je poznata ili putem direktnih pitanja zajednica (u pisanoj formi ili putem ličnih susreta) ili putem vesti koje dobija od svojih poslanika. On piše pisma koja njegovu ličnost kroz njegovu reč čuvaju prisutnom u zajednicama kojima se obraća. Zajednice su dobro poznate apostolu: u Korintu je bio 18 meseci (Dap 18), u nekoliko navrata ponovo dolazio, Galatima je, kao i Filipljanima i Solunjanima, lično propovedao. U Kolosi kod Filimona verovatno nije lično bio, ali opaska da Filimon sam sebe duguje apostolu (Flmn 19), govori puno toga. Samo hrišćane u Rimu, u trenutku kada piše, nije poznavao, ali sadržaj poslanice i spisak pozdrava na kraju upućuje na to da mu je stanje u toj zajednici veoma dobro poznato. Što je Pavle intimno bliži zajednici, to je reč prisnija, emotivnija, ali i stroža (npr. Gal).
Apostol Pavle se ne obraća pismom nekom „svom čoveku“ ili nekim svojim bliskim grupama unutar zajednice, sa naznakom da oni preduzmu nešto ili učine nešto što on misli da je dobro i poželjeno, ili da oni „prenesu“ ostalima njegovu poruku – koja bi neminovno morala proći kroz izvesnu interpretaciju glasonoša – već piše pismo celoj zajednici, ono dakle treba da bude pročitano pred celom zajednicom muškaraca, žena, dece, robova, slobodnih, bogatih, siromašnih: svih prisutnih! On piše svima. Ne piše svojim vernim pristalicama posebno, svojim oponentima posebno, onima čije ponašanje smatra problematičnim posebno. On piše svima, da svi čuju; sve se tiče svih. Taj stepen transparentnosti retko se sreće u zajednicama i društvima, a on pak karakteriše hrišćansku Crkvu od samog početka. Ovakav demokratski potencijal teško da ima svoje paralele u antičkom svetu. Sve se tiče svih i svi su pozvani da se uključe u procese iznalaženja rešenja za probleme.
Transparentnost, učešće i odgovornost svakoga čine pisani odnos koji apostol Pavle uspostavlja i održava sa svojim zajednicama paradigmu procesa komunikacije u Crkvi. Iako su ovi procesi kroz istoriju modifikovani iz raznih razloga i iako je posredništvo oblik komunikacije koji se nametnuo kao vladajući model, epistolarna književnost apostola Pavla ostaje trajni podsetnik i instrukcija iz sveta zaboravljenih paradigmi onih vremena koja su hrišćansku Crkvu formativna i zauvek ugledna.
