Crkva rođenja Sv. Jovana Krstitelja (Česmenska crkva), Sankt Peterburg, 1770.
Religija nije prosto ovo ili ono filozofsko učenje, pogled na svet.
Mnogi misle na ovaj način: „Priznajem postojanje Boga – znači, verujem, religiozan sam.“ Ili ovako: „Priznajem nikejski simbol vere – dakle, pravoslavac sam“. Ne, biti vernik znači ispunjavati određene zahteva učenja o veri, živeti na određeni način, u skladu sa ostalim vernicima i crkvenim životom.
Religioznost se uči od detinjstva. Cela porodica teži da živi u skladu sa svojom religijom. Odrasli se teško navikavaju da žive u skladu s religijom, mada je i to moguće. Takođe je važno da su određeni narodi povezani s određenim religijama: Rusi – s pravoslavljem (i novoverci i „staroverci“), Poljaci s katoličanstvom, mnogi istočni narodi sa islamom i budizmom.
Ali da li to ograničava slobodu ljudi da biraju religiju, slobodu uopšte? Ne, pošto je lakše odreći se religije nego je prihvatiti. Preći iz jedne u drugu religiju nego postati od nevernika vernik. Vaspitavajući decu na zavetima određene religije ili verskog učenja, mi ih činimo slobodnijim u izboru vere nego kada im pružamo nereligiozno vaspitanje, jer nedostatak nečeg uvek osiromašuje čoveka, a bogatstva se lakše odreći nego ga steći. Religija je upravo bogatstvo. Religija obogaćuje predstavu o svetu, omogućuje verniku da oseti značaj svega što se dešava, osmišljava čovekov život, objedinjava ljude u ispunjavanju određenih religioznih običaja, obreda, tajni, čini najubedljiviju osnovu moralnosti.
Bez religije uvek ostaje sablazan egoizma, sablazan zatvorenosti u sopstvenim ličnim interesima.
Izvor: Dmitrij Lihačov, Pisma o dobrom i lepom, Beograd: Službeni glasnik, 2017, str. 225–226.
Prevod: Novica Janjušević