Silazak Svetoga Duha na apostole. Nemačka, Rejhenau.
Bamberško Jevanđelje Hajnriha II, 1007–1012.
A u poslednji veliki dan praznika stajaše Isus i povika govoreći: Ko je žedan neka dođe meni i pije! Koji u mene veruje, kao što reče Pismo, iz njegove utrobe će poteći reke žive vode. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime njegovo, jer Duh Sveti još ne beše dat, zato što Isus još ne beše proslavljen. A mnogi od naroda, čuvši tu reč, govorahu: Ovo je zaista prorok. Drugi govorahu: Ovi je Hristos. A jedni govorahu: Zar će Hristos doći iz Galileje? Zar ne reče Pismo da će Hristos doći od semena Davidova i iz sela Vitlejema gde beše David? Tako zbog njega nastade razdor u narodu. A neki od njih htedoše da ga uhvate; ali niko ne metnu ruku na njega. Dođoše, pak, sluge prvosveštenicima i farisejima, i oni im rekoše: Zašto ga ne dovedoste? Sluge odgovoriše: Nikada [nijedan] čovek nije tako govorio kao ovaj čovek. Tada im fariseji odgovoriše: Zar ste se i vi prevarili? Verova li ko u njega od glavara ili fariseja? Nego [verova samo] ovaj narod koji ne zna Zakon, proklet [da] je! Reče im Nikodim, koji mu je dolazio noću i beše jedan od njih: Eda li naš Zakon sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna šta čini? Odgovoriše mu i rekoše: Da nisi i ti iz Galileje? Ispitaj i vidi da prorok ne dolazi iz Galileje. … A Isus im opet reče, govoreći: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života. (Jovan 7, 37–52; 8, 12)
U jevanđeljskom odeljku koji smo upravo čuli Sv. Jovan Bogoslov nam objašnjava da za vreme Isusovog života „Duh Sveti još ne beše dat“ onima koji su poverovali u Isusa, jer „Isus još ne beše proslavljen“ (Jn 7, 39), što znači da još ne beše ubijen od ljudi i vaskrsnut od svoga Oca nebeskoga a u slavu njegovu. Na jednom drugom mestu, koje na prvi pogled nije povezano sa ovim, ali u suštini jeste, Isus farisejima kaže da Carstvo Božije neće doći na vidljiv način, tj. neće doći tako da (može da) se vidi (Lk 17, 20–21). Isto tako, nastavlja Isus da odgovara farisejima, ono neće biti ni tamo ni ovamo, dakle neće biti neka prostorna ili trodimenzionalna stvarnost. Pa kako onda da znamo da je ono uopšte došlo? Po čemu ćemo ga prepoznati kad niti je vidljivo niti se nalazi na nekom određenom mestu?
Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje podsetimo se da Duh Sveti, Duh Božiji, koga Isus šalje u svet, i čije davanje apostolima danas proslavljamo, dolazi da bi izvršio beskrajno važne stvari. No, pre nego što ga je Isus poslao treba se podsetiti i toga da je Isus začet Duhom Svetim, te da bez Duha Isusa ne bi ni bilo. Duh je taj kome Isus treba da zahvali svoje rođenje od Marije. No, tu se njegova uloga u pogledu Isusa ne završava, jer uz to on nam omogućava da saznamo ko je u stvari Isus. On je taj koji nas prosvetljava da shvatimo da Isus nije samo običan čovek, nego da je u stvari Hristos ili Mesija, tj. Spasitelj i Izbavitelj sveta. I ako neko za Isusa drži da nije Hristos, to je siguran znak da on nema Duha Svetoga, nego da njime vlada neki drugi duh. Jer se isključivo Svetim Duhom Isus prepoznaje kao Hristos. Dakle, shvatiti i prihvatiti Isusa kao Hrista bez Svetoga Duha apsolutno je nemoguće.
Pored toga Duh Sveti unosi pomenuto Carstvo Božije u ovaj svet, u istoriju, u svakodnevni život ljudi. Ali ako je to Carstvo nevidljivo, kako nas uvereva Isus, na osnovu čega onda znamo da je Duh Sveti ovde sa nama, da nam je uopšte doneo Carstvo nebesko? Ovo je izuzetno važno pitanje, ali na našu sreću odgovor na njega je lak i to zato što nam ga je ostavio sam Isus. Da li je Carstvo Božije došlo među nas, znamo po tome da li među nama vlada ljubav ili mržnja, da li jedni druge pomažemo ili se pak radujemo tuđoj nesreći, da li nas raduje uspeh drugoga ili njegova propast, da li nevoljniku pomažemo ili smo ravnodušni prema njegovoj patnji. Iz ovih primera se jasno vidi da su odnosi koji vladaju među ljudima (kojih se dotakao Duh Sveti) ti koji tvore Carstvo Božije (ili: ako nisu onakvi kakvi, po Isusu, treba da budu – ne tvore njega, nego grade carstvo satanino). Zato nam Isus i kaže da Carstvo Božije nije negde daleko od ljudi, nego upravo „u ljudima“ ili „među ljudima“.
Da je to Carstvo zaista došlo, kao i to gde je došlo, prepoznajemo po tome kada u ovom svetu naiđemo na odnose između ljudi koji su čisti i iskreni, kad naiđemo na ljude koji su predusretljivi, požrtvovani i nesebični. Dakle, Carstvo Božije je tamo gde se drugi čovek (prema Kantovoj uspeloj formulaciji) nikada ne tretira kao sredstvo nego uvek kao cilj i svrha. Pritom, u ljudima koji tako postupaju prebiva mir, krotost, nezavidnost i ljubav. E, upravo to i upravo tu je ono Carstvo Božije koje se ne vidi. Ne vidi se kao neki predmet ili kao prostor ili teritorija, ali se zato nepogrešivo prepoznaje kao atmosfera nesebične ljubavi, naklonosti i prijateljstva, kao život delatne ljubavi i humanosti, požrtvovanosti i milosti koju neprestano pokazujemo jedni drugima. Samo je tu i nigde drugo nije Carstvo Božije. A onaj koji takve ljude nadahnjuje na takvo (zaista sveto) ponašanje jedino je Duh Sveti.
U vezi sa ovim o čemu govorimo podsetimo se i toga da nam je Isus kristalno jasno objasnio na koji način će oni koji nisu hrišćani prepoznati da mi jesmo (ako zaista jesmo) Hristovi: samo ako imamo ljubavi među sobom, tj. ako se volimo. I nikako drukčije zajednica sa Isusom Hristom nije prepoznatljiva. Možemo mi svakodnevno pominjati Boga u uzrečicama, doskočicama i narodnim umotvorinama. Možemo biti ponosni na svoju naciju i tradiciju i uz to ponosni na sebe što smo ponosni na sve to. Možemo svakodnevno dolaziti u crkvu i prisustvovati svim službama. Možemo postiti strogo poput indijskih jogina. Ili kažnjavati svoje telo vatrom ili grubom odećom ili specijalno za tu svrhu projektovanim spravama. Možemo ukazivati zaslužene ili nezaslužene počasti institucionalnoj jerarhiji (koja se zbog toga može toliko preuzvisiti da izgubi svaku vezu sa realnošću crkve i sveta u kome postoji). Možemo se iz prenaglašeno jednostranog poštovanja prema pričešću neprestano pričešćivati ili se iz istog razloga uopšte ne pričešćivati. Možda, po rečima bogoznalca Pavla, možemo progovoriti i anđelskim jezicima ili čak imati dar proroštva. Možda možemo zaviriti u sve tajne i zadobiti sva čoveku dostupna znanja. Možda možemo, da nastavimo Pavlovim jezikom, imati toliko vere da njome čak i planine premeštamo (tj. rešavamo najzamršenije duhovne probleme). Možemo imati ili činiti sve to i još mnogo toga drugog, ali ako nemamo ljubavi jedni prema drugima, ako nemamo milosti jedni prema drugima, ako se ne radujemo jedni drugima, onda čak i ako sve ono pomenuto imamo i ispunjavamo, mi zasigurno nismo Hristovi i on neće hteti da ima išta sa nama, što će nam i saopštiti govoreći: „Ne poznajem vas“. Prema mudrim i istinitim rečima apostola Pavla, sve da ono malopre pomenuto imamo, a samo ljubavi da nemamo, tada smo prosto-naprosto „ništa“ (tj. tada smo ništarije), potpuno bezvredni stvorovi, beslovesne telesine. Ako ljubavi i sažaljenja nemamo, sve ono nabrojano biće nam ne samo uzaludno, nego čak i na štetu. Dakle, jednostavno rečeno, živećemo u paklu, jer pakao i nije ništa drugo nego to kada Isus ne želi da ima išta s nama.
Ako nam se tako nešto dogodi, kad dođe pravi čas začućemo strašne Hristove reči: Ko ste vi uopšte? „Ne poznajem vas“. A i kako bi nas poznao i prepoznao kad najčešće mi ne možemo ni da vidimo očima jedni druge a kamoli da budemo predusretljivi, naklonjeni i milosrdni jedni prema drugima. Umesto da se jedni drugima radujemo mi najčešće samo licemerno glumimo međusobnu naklonost i prijateljstvo, vešto prikrivajući svoju odbojnost, dvoličnost i zlobnost. A to znači da mi već sada počinjemo da živimo svoj život u paklu i da ćemo ga zasigurno tamo, u Hristovoj odsutnosti, i nastaviti ako se što pre i što korenitije ne promenimo i ne počnemo ne samo da slušamo nego i da poslušamo Isusove spasonosne savete o neophodnosti međusobne nesebične ljubavi. Takva ljubav i na njoj zasnovano iskreno prijateljstvo je jedini sigurni znak da je Carstvo Božije, a to znači sâmi Bog, sa nama, u nama i uz nas. A zar to nije više nego dovoljan razlog da što pre, bez nepotrebnog odlaganja, još koliko danas preduzmemo ono duboko i temeljno i iskreno preusmerenje svoga uma (koje se popularno zove pokajanje) ne bismo li napravili prve korake na tom jedinom spasonosnom putu ka Carstvu Božijem na koji nas Isus tako jasno i tako neodstupno poziva? Amin!
Izvor: Vladan Perišić, Licemeri, milost hoću a ne žrtvoprinošenje (Tumačenje jevanđelskih perikopa), Dubrovnik: Vidoslov, 2019, str. 275-279.
