U trenutku kada narod u Srbiji traži pravdu i odgovornost za zločin u Novom Sadu (i sve druge koji se sada otkrivaju), Patrijarh srpski Porfirije tokom posete Moskvi, 22. aprila 2025. godine, opravdane studentske proteste i narodno nezadovoljstvo nazvao je „obojenom revolucijom“.
Zapravo, Patrijarh je time samo ponovio ono što je bilo odavno poznato, a što nam je mitropolit David još davno rekao u lice, samo što valjda mnogi nisu mogli i želeli da veruju. Jer za mitropolita Davida, da se podsetimo ovog vanvremenog klasika, ljudi koji se bore na ulicama ne čine ništa drugo, nego samo „drežde po ulicama, sabiraju konsenzuse, čak imaju svoje ajvanli-paše koji ih obučavaju kako da postanu „srpske ustaše“ i novi zlodusi Lubjanke“.
Sada makar znamo da i Patrijarh srpski misli isto, on se slaže da su sve one stotine hiljada ljudi koji se mesecima bore za bolje i pravednije društvo, ništa drugo nego „srpske ustaše“, nosioci i oruđa „obojene revolucije“. Nije to mala izdaja i uvreda za sve one koji su mesecima upravo u Crkvi tražili podršku. Sada je makar Patrijarh Porfirije razvejao sve sumnje i otklonio sve moguće nade.
Međutim, mnogo teža posledica njegove izjave leži u potencijalu da bude podstrekivač nasilja! Patrijarh situaciju u Srbiji nije samo definisao kao „obojenu revoluciju“, što je samo po sebi već dovoljno loše, nego on ide dalje od definicije – on ulaže svoju nadu da će ona biti pobeđena!
Dakle, Patrijarh je jasno podelio narod, odredio ko je izdajnik, a ko patriota, a sada želi i pobedu nad „izdajnicima“! Time je Srpski patrijarh dao moralnu podršku ne samo režimu, nego i pojedincima koji sada mogu da veruju da primenom nasilja, koje nikad nije ni prestajalo, ne predstavlja ništa loše, nego time upravo Bogu „službu čine“ – jer učestvuju u Patrijarhovoj nadi da se ovo pobedi!
Samo dva dana kasnije, predsednik Aleksandar Vučić je u intervjuu za „Informer TV“ govorio o „vraćanju zla“ demonstrantima, hvalio lakoću policijske intervencije i nazivao protestante „ruljom“ i „zločincima“.
Ove zapaljive reči, koje nagoveštavaju upotrebu sile, dobile su prećutnu podršku patrijarhovim stavom, koji je proteste označio kao pretnju koju treba „pobediti“. Zanimljiv je izbor reči samog patrijarha, on u Moskvi ne govori o „prevazilaženju iskušenja“, što bi svakako bilo mnogo neutralnije i mudrije reći, nego o „pobedi“ – a to zahteva angažman, sudeći i po rečima samog predsednika, veoma nasilan.
Nije slučajno da povezujemo u jednu shemu patrijarha i predsednika, jer Patrijarh nikad nije osudio nasilni jezik ni jednog episkopa ili sveštenika protiv studenata, naprotiv, on ih je promovisao na sajtu spc.rs. Ni sada, patrijarh ne kritikuje ili napada izjave režimskih medija, pa ni samog predsednika, koje svakako ne doprinose miru, pomirenju i dijalogu u društvu:
„Plašim se da je u meni, u mojoj glavi počelo da se pojavljuje to nešto loše, a to je kako da vratim svim ljudima koji su toliko zla naneli meni, mojoj porodici, mojoj deci i svima. Borim se protiv toga svakoga dana…[…] Videli ste na Terazijama ih je u onom trenutku bilo oko 3.000. Odjednom su svi na jedan trotoar stali, samo zato što su im se redari razbežali. Dok ste rekli keks, i to pod one nadstrešnice mogli svi da stanu”, Aleksandar Vučić, Informer TV, 24.4.2025.
Patrijarhova tišina na Vučićeve pretnje dodatno kompromituje njegovu ulogu na duže staze, jer je govor u Moskvi katalizator za eskalaciju sukoba, podstičući atmosferu u kojoj se demonstranti doživljavaju kao neprijatelji i legitimne mete. Patrijarh je do sada osuđivao i blokirao dijalog sa „obojenim revolucionarima“ (npr. odbijanje da se sretne sa studentima PBF koji su u plenumu i blokadi), ali sada je otišao i korak dalje, jer svojim izjavama podstiče na zlo, nasilje i represiju – otvarajući vrata mogućoj eskalaciji sukoba.
Ukoliko sutra dođe do policijske represije, povreda ili žrtava, nasilnih aktivnosti pojedinaca, da li će Patrijarh osećati bilo kakvu odgovornost, jer je lično dao nemerljiv doprinos ovakvoj klimi netrpeljivosti?
Vladika Sergije, poznat po svojim huškačkim i neprimerenim izjavama, već se javio da brani patrijarha, jednim besmislenim tekstom (čime nije izneverio svoj prepoznatljivi stil), koji ne zaslužuje komentar – ali će sigurno zaslužiti da bude na sajtu spc.rs. Sergije kao osvedočeni podstrekivač na nasilje (studenti kao „Gebelsovi učenici“) prema studentima i nepoštovanja prema srpskom narodu i njegovim stremljenjima za odgovornošću i slobodom, tu je da učestvuje u pobedi nad „obojenom revolucijom“.
Javiće se sigurno i još neki da brane Patrijarha, čak i posle svega, posle njegovog neodbranjivog i skandaloznog nastupa u Moskvi. Drugi pak, kojima je očigledno izgleda proradila neka savest, koji imaju još malo obraza i morala u crkvenom vrhu, više ne mogu da ga brane, a kamoli da ga opravdaju. Svesni su da bi time i sami postali saučesnici i podstrekivači nasilja protiv sopstvene mladosti. Ali da li ti drugi koji su sada utihnuli, mogu da se danas izvine i priznaju grešku za mesece u kojima su podsticali duhovne pogrome?
