Наслов уводника за Светосавско звонце (2/2025)
У другу недељу Великог поста чита се познати одломак из Еванђеља по Марку о излечењу узетога (Мк 2, 1-12). Поред тога што је то једна од прича у којој се Исус директно обзнањује као Месија и Син Божји, то јест Човечији, реч је о одељку који указује и на то да су вера и брига о ближњем, односно љубав, два неодвојива аспекта једне и исте реалности. Укратко, узалуд ти речи, молитве, звона и прапорци уколико си неосетљив за страдање ближњег.
Проповедникова стратегија углавном треба да се ослања на слушалачку потребу за идентификацијом и на емпатију. Добра прича је мапа која слушаоцима треба да омогући да се снађу у сопственој реалности. Стога је постављање моралних и психолошких „координата“ кључна ствар за проповед. Са којим то ликовима и на који то тачно начин треба да се идентификују слушаоци и шта конкретно, овде и сада, из тога треба да уследи?
Деца расту са свешћу да су управо она принчеви и принцезе, добре виле и храбри витезови из бајки. Зрелост почиње онда када треба да схвате да и у њима има понешто од змајева и злих вештица и да је смисао живота у томе да и у њима самима, а не само у бајци, добра вила победи вештицу, а принц или храбри витез змаја. Зато деци не треба повлађивати, већ им, чим су то у стању да схвате, треба скретати пажњу на њихове „змајске“ поступке. То је оно што зовемо одговорношћу. А ње нема без емпатије, без саосећања са другима.
Дакле, смисао је родитељства, како „телесног“ тако и „духовног“, управо у подстицању и неговању емпатије. То је суштина одгоја одговорних људи. Насупрот томе, лош родитељ, и то лош не само за своје дете већ и за читаво друштво, односно „ближње“, своје дете фаворизује и тиме га директно подстиче на чињење „змајских“ дела. Пасивно или активно, свеједно је, и без обзира на то да ли то чини због тога што тиме жели нешто да оствари и добије за дете и себе или, напросто, зато што се боји монструма којег је сам породио. Ово друго је, да се разумемо, веома чест случај.
У својој проповеди у овогодишњу другу недељу Великог поста, дан након великог протеста „15. за 15“, патријарх Порфирије се служио ваљаном мапом. Међутим, уцртао је погрешне координате, због чега је завршио на странпутици. Или – qui legit, intellegat – на стрампутици.
Говорећи о исцељењу узетога у Капернауму, патријарх каже да „четворица верујућих, доносе једног који не верује“. Па каже да ће „ако имамо вере, онда бити боље“, да ће „Господ учинити чудо и код оних који немају вере“. И додаје да је „Господ учинио чудо“, јер смо „били у страху да ће јучерашњи дан бити дан испуњен мржњом, агресијом… насиљем. Да ће се пројавити и потврдити бес једних у односу на друге, али Господ је интервенисао…(sic!)“.
Верујем да је Господ заиста интервенисао. Међутим, он сасвим сигурно није интервенисао зато што је патријарх Порфирије, или неки други праведник, „веровао“ у своја четири зида, или пак из морализаторског вакуума у који утекне када год је потребно рећи „да“ или „не“ (Мт 5, 37). Ако судимо према ово еванђелској причи, а и према Еванђељу уопште, таква вера не постоји. Вера је увек делатна, она се исповеда емпатијом и одговорношћу. Баш као и у причи, дакле, Господ јесте „интервенисао“ и 15. марта, али зато што су стотине хиљада „верујућих“, предвођене студентима, устале за оне који су „узети“ и за земљу која се и сама најбоље може описати управо том речју: узета. Устали су и понели је на својим рукама, прелазећи стотине километара. Куда? Ка исцељењу. И отворили су кров, и светлост емпатије и одговорности обасјала је нашу кућу – Србију .
Прву координату, дакле, можемо да уцртамо – знамо ко су „верујући“, знамо ко је „узет“. И као што је то случај и са сваком другом добром причом, ствар је динамичка: имамо разлога и могућности да се идентификујемо и са једнима и са другима, али је предуслов свега тога и оно на шта нас прича позива то да заузмемо став, то јест да преузмемо одговорност.
Међутим, патријарх, по свему судећи, мисли другачије.
„Ослањајући се на јеванђеље“ (sic!), он нашим „верујућима“ поручује да се ману носила и узетога и „да се… врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете“. Зашто? Зато што, изгледа, они нису комепетентни да носе узетога. У реду, намера није спорна, свака част за труд, али напросто – нису компетентни: „И наравно да кажем и то, јер неретко се доводило у питање шта ми мислимо о студентским захтевима. Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компетентни, позвани и плаћени за то.“
Дакле:
„Ја нисам тај.“
Оставићемо то, дакле, по страни, и вратити се томе да „он није тај“. А пошто он „није тај“, не треба ни ви да будете „ти“. У се и у своје кљусе, пардон, учионице, па тамо „блокирајте грех… и зле помисли“. У Србији, дакле, нису проблем „грех“ и „зле помисли“, неспособност да се, како патријарх каже, „међусобно разговара“, те свеопшта „узетост“ свега, свакога и свачега, који пустоше јавним простором, са фреквенција националних телевизија и по државним установама и убијају по јавним местима. Не. Све то је ништа, изгледа, у поређењу са духовном пустоши у „учионицама“.
А учитељи и професори? Па и они, претпостављамо, исто тако треба да се „врате у учионице“ и тамо блокирају глад у својим стомацима и достојанство у својим кичмама.
Но, пре него што наставимо, да скренем пажњу и на још једну егзегетску координату коју нам је патријарх својим разматрањем компетенције непогрешиво уцртао. Како то често са богонадахнутим књигама и причама бива, оне се понекад тумаче и независно од воље тумача. Јер управо у причи коју патријарх у својој беседи тумачи постоје ликови, реч је о лицемерним стручњацима за свете књиге, односно о такозваним „књижевницима“, који „помишљају у својим срцима“ и доводе у питање Исусову „компетенцију“ да исцели узетога којег су му донели, како патријарх каже, „верујући“. „Што овај тако хули на Бога?“, питају се књижевници у својим срцима, „Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?“ (Мк 2, 7)
Но, не треба бити Исус да би се знало шта то патријарх Порфирије заправо „помишља у своме срцу“.
Веома је, нажалост, једноставно. За „мржњу, агресију, насиље и бес“ којим само захваљујући божанској интервенцији није био испуњен 15. март одговорни су студенти, ђаци и грађани. Да, да, силоватељ није крив. Крива је његова жртва зато што је лепа.
Да патријарх управо овако мисли „у своме срцу“ може се и мора закључити и на основу тога што он ниједном речју не помиње ноторну чињеницу да су се „мржња, агресија, насиље и бес“ у данима пре 15. марта буквално оваплотили, да су добили не само место (буквално „насеље“ и „шатор“, уп. Јн 1, 14), већ и, сасвим заслужено, нову реч и ново име: Ћациленд.
Патријарх, говорећи о „мржњи, агресији, насиљу и бесу“, ниједном речју не помиње језиве и бизарне сцене из Пионирског парка, готово униформисане батинаше, криминалце и хулигане, уцењене упосленике јавних предузећа и њему на речима тако важне ојађене и понижене Србе са Косова и Метохије који су довучени да глуме „студенте“. Он не помиње камење и шут, хладно оружје, бодљикаву жицу и тракторе који се преко ноћи тек тако појављују, све оно чиме је зли кловн који је запосео зграду Председништва оградио свој страх од правде и истине и управо неспособност да „разговара“, упркос томе што не престаје да прича. Коначно, он не помиње ни оно што је по свој прилици била јавна манифестација државног тероризма.
Нема сумње, и у том смислу чак могу да разумем патријарха Порфирија, да он, као „духовни отац“, осећа одговорност и за оне који су се, милом или силом, нашли у Ћациленду. Могу да схватим да смо за њега сви ми заједно његова „духовна деца“, те да не можемо, како и у овој беседи истиче, „сви бити исти“ и томе слично. Међутим, то што „не можемо сви бити исти“ не значи и да све може бити исто. Насилник и жртва нису „исто“. А ако су, како то неретко бива, и насилник и жртва деца „истог“ родитеља, то за тог родитеља отвара многа питања на која он мора да одговори.
Прећуткивање је, увек и искључиво, сврставање на страну насилника. И не, то не значи да се у било којем смислу доводи у питање љубав. Реч је о афирмацији одговорности без које је љубав, увек и искључиво, само изговор за кукавичлук и управо неспособност да се супротставимо греху, у нама и око нас свеједно је. Или, укратко, насилник се воли тако што се, на сваки начин, спречава да чини насиље (јер оно је и његова пропаст), а жртва се воли тако што се брани од насилника, исцељује и подржава.
Но, изгледа да он напросто „није тај“.
