Танасис Н. Папатанасиу
Недавно је у издању београдског Библијског института српској читалачкој публици представљена збирка чланака под насловом Апостоли субверзивне наде. Тим поводом смо разговарали са аутором, Танасисом Н. Папатанасиу.
У биографији на корицама књиге читамо да сте православни теолог који са породицом живи у Атини и ради у високом теолошком образовању. Шта, међутим, ви лично можете да нам кажете о себи? Шта је то што вас заокупља као човека, хришћанина, богослова?
Рекао бих да ме заокупљају две основне теме. Најпре, у којој мери живимо живога Бога? У којој мери га доживљавамо као живо постојање које нам се лично обраћа? Да ли га љубимо толико да нам је радост да чинимо Његову вољу? Наиме, неко може савршено да испуњава различита верска правила, да живи у оквиру Цркве, да тачно исказује њено богословље, али, колико год да је то контрадикторно, да не доживљава Бога као присутног, као Господа, и на крају, као Судије свих. Непрекидно вреба искушење да живога Бога заменимо неким идолом, и тако и најсветије ствари искваримо и да их доживљавамо као идоле.
Друга тема која ме заокупља јесте присуство Цркве у јавном простору и њено сведочанство у сваком „данас“. О важности тог питања ће се сви православни сложити. Међутим, велики проблем представљају критеријуми њеног присуства и сведочења. Агресивност, жеља да наметнемо „добро“ у животу људи, то што нам смета постојање људи који се не слажу са нама, наша подршка тоталитарним идеологијама које проповедају мржњу међу људима, неке су од најкарактеристичнијих коренитих супротности Еванђељу. А наш став, напротив, треба да у данашњицу уноси светлост Еванђеља, не само светиљке из неких других епоха.
Напоменимо и да се ваше бављење мисијом, дакле, сведочанством и присуством живе Цркве Божије, не заснива само на вашим докторским студијама и научном раду, него и на практичном искуству мисије у Африци. Реците нам нешто о том искуству, у којој мери је утицало на вас, и у којој мери је у вези са искуством живота у савременом свету „различитих криза“ – економске, друштвене, мигрантске?
Да, свакако је све, на свој начин, играло неку улогу. А моје искуство из Африке је нешто посебно. Имао сам прилику да три пута на кратко боравим у Православним мисионарским црквама, у Кенији 1995, у Нигерији 2000. и у Танзанији 2004. године. Била ми је пружена драгоцена могућност да искусим стварне животне услове у тим земљама, који имају сличности међу собом, али су истовремено и различити, и да из прве руке прикупим материјал за своја академска истраживања, као и за радове које сам потом објавио (о традиционалном афричком полигамном браку, о појму болести и оздрављења, о настојању да се хришћанска теологија изрази на афрички начин).
Африка је континент са изворном религиозношћу у сваком аспекту живота, јавном и приватном, а њени становници имају истакнут осећај друштвености и солидарности. Међутим, ови изузетни народи имају и мноштво проблема, попут племенских мржњи, аутократских режима, искушења такозваног „еванђеља благостања“ (по ком се богатство и друштвени успех сматрају за знак божанске наклоности, а потцењује се тајна крста) итд. Али, у сваком случају, глобално православље се заиста духовно обогаћује тиме што афрички допринос (уметност, љубав према животу, искуство бола) улази у Цркву, са својим посебним гласом. Неозбиљно је сматрати да је Африка континент без културе. Она је, напротив, постојбина различитих значајних цивилизација. Посебна перипетија афричких народа у новијем добу (са колонизацијом до 1960-их година и неоколонизацијом у наставку) заиста отварају наш ум и срце пред тешкоћама с којима се суочава Европа, као што су мигрантска и избегличка криза. Често заборављамо да су расељавања општељудско искуство и да су га кроз историју човечанства доживљавали многи, ако не и сви народи. Дакле исељавања људи са њихових огњишта треба да третирамо као општељудско искуство, али и наслеђе и допринос. Оно доводи различите цивилизације у комуникацију, пружа прилику за међусобно обогаћивање. А када смо уљуљкани у свом благостању, подсећа нас да је бол заједничка судбина свих људи, кроз који напросто ми не пролазимо у конкретном тренутку. Због тога је једини излаз у солидарности са прогнанима и у подстицању правде и просперитета у њиховим матичним земљама.
Вашу теолошку мисао, коју градите око две претходно наведене теме, изражавате на различите начине – као професор, научник, писац многобројних књига и чланака, објављивањима и дискусијама на различитим блоговима и порталима, али и као главни и одговорни уредник познатог теолошког тромесечника „Синакси“. Шта можете да нам кажете, на основу богатог искуства, о теолошком говору у савремено доба? Које потребе постоје и који су предуслови да би га савремени човек чуо?
Говор треба да има вредност. Чињеница да олако изговарамо велике речи, које имају минималну или никакву везу са стварним животом (а то не важи само за свакодневицу сваког понаособ, него и за црквени и академски живот), нанела је велику штету и довела до тога да су многи људи незаинтересовани, или да сматрају да је теолошки говор празна прича. С друге стране, постоји велика потреба да теологија изнова формулише веру Цркве, односно да је изрази језиком савременог човека. То није нешто ванредно, него је само по себи дужност Цркве, која проистиче из њене природе. Представља наставак оваплоћења Христовог у људским датостима, у животу сваког савременог, конкретног човека. То, наравно, не значи да треба да ласкамо свету! Значи да истина Еванђеља (која је човеку који је обоготворио свој егоизам или национализам или богатство, често непријатна) треба да се формулише на начин који је савременом човеку разумљив. Истовремено, не треба да се задржавамо на једноставној употреби сваког појединачног савременог језика, него да трагамо и за дубљим језиком људског постојања. Другим речима, треба да ослушкујемо човекову жеђ за смислом постојања. Та жеђ увек постоји, само се често не разазнаје лако, или се изражава на начине који нису блиски теолошком простору.
Ваш теолошки говор је нашироко познат и прихваћен међу јелинофоном публиком. Ваша дела су превођена и на енглески, француски, немачки и руски језик. Сада је и збирка ваших чланака преведена и објављена на српском језику. Преко онога што пише у самој књизи, имате ли неку посебну поруку за публику српског говорног подручја?
Веома сам се обрадовао предлогу да моји текстови буду преведени на српски језик. Пре свега, велика ми је радост што ми се пружа прилика да „разговарам“ са још више људи. Поред тога, гајим велику љубав према Србији, чија је богословска комуникација са грчким богословским стваралаштвом дугогодишња. Посебно ме је обрадовала чињеница да су ове конкретне текстове одабрали српски теолози, који су их очито издвојили зато што сматрају да имају нешто да кажу Србима који воле теологију и који прате различите теолошке токове савременог православља. А морам да признам да и мене ови текстови посебно изражавају. У њима сам покушао да изложим своје уверење да је теологија истовремено и молитва и промишљање и критика. Целокупно православно предање то сведочи. Теологија се рађа из догађаја Цркве, али истовремено просуђује црквену стварност. Паралелно сам покушао да покажем да је место теологије у јавном, а не у приватном простору, и не само унутар Цркве. Теологија има дужност да у јавном простору да сведочанство, да разговара (а не просто да осуђује), да објашњава… Она је дело служења које се врши речима, као што је и солидарност теологија изражена кроз дела. Заокружење радости коју ми је пружило објављивање књиге, биће дискусије за које се надам да ћу имати са српском читалачком публиком.
