Осам дана у Јерусалиму [дан четврти и дан пети]

[IV]

На путу до следећег циља пролазио сам поред долине Еном (Хином). У грчким преводима ова долина се назива Геена, на арапском Џехенем, на српском – пакао. Сам поглед на ову не тако велику удолину, ту и тамо покривену неким зеленилом уопште није одавао слику Ада. Питао сам се, чему је овај простор дуговао такве представе?

Долина Еном (Хином) позната је по практиковању култа Молоха који је подразумевао жртвовање деце (2Цар23, 10; 2Дн28, 3; Jeр7, 31). Такве ужасне ритуале вршили су неки безбожни израиљски цареви попут Ахаза, преузевши их из претходних хананских култова. Иначе, то је било место на којем је спаљивано смеће, јер се налазило изван тадашњег града. Слика покоља, окрутности, ватре и плача дубоко се урезало у ове представе. Како било, човека подилази језа када пролази овим местом. У време када је Аврам живео, дакле, многи су жртвовали прворођену децу. Међутим, Бог Аврамов није тражио људске жртве (Пост 22). Приповест о Авраму је након проласка кроз долину Енома добила за мене и свој географски контекст. Ово место остаје и даље некако пусто; у њему се не гради ништа иако је данас близу градског језгра.

Основни циљ тог дана било је археолошко налазиште Давидов град, тачније најстарије градско језгро, датирано на месту некадашњег јевусејског града и касније на њему изграђеног Давидовог комплекса фортификације и палате. На самом улазу могао се видети потпорни зид који је држао палату на врло стрмој стени, као и темеље саме палате и кућа неких високих војних чиновника, уништених у пожару након освајања Јерусалима од стране Вавилона 586. пХ.

Најзанимљивији део комплекса су свакако водени тунели откривени тек пре коју деценију. Наиме, Давид је освојио Јерусалим од Јевусеја, тако што је својим људима заповедио да прођу кроз цевовод (2Сам 5), односно цитаделу која је штитила једини градски извор пијаће воде – Геон (Гихон). За посетиоце су ови тунели отворени тек недавно и свакако је доживљај проћи туда.

Међутим, круна овог дана био је пролазак кроз Језекијин тунел дужине око 600 метара. Цар Језекија је још крајем 8. века пХ схватио да град не би издржао опсаду уколико не нађе начин да геонску воду задржи унутар градских зидина. Зато је наложио изградњу тунела кроз који се вода спушта кроз падину сакупљајући се у Силоамском базену. Тако је Јерусалим опстао током асирске опсаде. Сада, 2700 година после свих ових догађаја, може се ићи по уским пролазима тунела којима пролази вода све до светла на крају у Силоамској бањи (уп. Јн 9).

У повратку поглед ми случајно паде на таблу са именом улице: Малки-Цедек. Поново све постаде јасно. Свештеник и цар салимски (јерусалимски), Мелхиседек, сачекао је овде Аврама са евхаристијским даровима, хлебом и вином, како би му се захвалио за победу над хананским царевима.

И би вече и би јутро, дан четврти.

[V]

Када је свануло облачно јутро помислих, биће одличан дан за прво путовање по пустињи. Пут је водио ка манастиру св. Саве Освећеног и св. Георгија Хозевита, затим ка Јерихону и гори кушања и коначно месту крштења Христовог на Јордану.

Поред аутопута могу се видети бројне бедуинске заједнице које живе слично онако како је Аврам живео на овим просторима: терају стада по овим пределима посне вегетације, тек понегде начичканим неким жбуном и упорно, поред све тешкоће, одбијају да се одрекну номадског начина живота.

Уласком у дубину јудејске пустиње схватих да се овај крајолик није много променио од времена када је Свети Сава боравио у Светој Земљи. У дубини кањона по имену Вади Келт лежи манастир св. Георгија Хозевита. Приљубљен уз стену попут ластавичјег гнезда, слично и Лаври св. Саве Освећеног, неодољиво ме је подсетило на испосницу Св. Саве код манастира Студенице на обронцима Радочела. Дошао сам до закључка да је, осим Свете Горе, Свети Сава управо овде налазио обрасце по којима је градио и друге задужбине у Србији. Тако је делић Свете Земље још у његово време пренесен у Рашку те и ми данас осећамо духовну корист од његовог оновременог ходочашћа.

Јудејска пустиња у близини манастира Св. Георгија била је и место скривања Давида од Саула. Сматра се да је стих из 23. Псалма настао овде: „Ако прођем и посред долине смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“.

Даље, убрзо након манастира Св. Георгија наставили смо ка Лаври Св. Саве Освећеног. Захваљујући добром пријатељу Денијелу, православном Американцу, који често посећује и дарива овај манастир и који је свој мир нашао у Светој Земљи, братство нам је широм отворило врата. Од самог улаза јасно се осећа да је ово простор молитве и подвига више од једног и по миленијума. Након силаска низ степенице са десне стране су мошти оснивача Лавре, Св. Саве Освећеног. Као млад монах, отшелник, крајем 5. века одлази у пустињу и убрзо се к њему стичу бројни искушеници и братство.

Манастир је са горње стране опасан јаким зидинама које је изградио цар Јустинијан, а са друге стране га од потенцијалних освајача дели долина Кедрона. У уском кедронском кањону и током лета жубори поток праћен танком зеленом линијом жбуња и другог растиња. На другој стрмој страни кањона налазе се бројне испоснице, пећине, у којима су се монаси вековима молили за спасење света. Манастири јудејске пустиње посути су и моштима монаха који су страдали током персијске инвазије на Палестину 614. г.

У једном од параклиса скоро на највишој тачки манастира налази се келија Св. Јована Дамаскина изнад које је изграђен параклис. Св. Јован је након службе у Дамаску и чудесног избављења Богородице Тројеручице, дошао у ову Лавру. Иако врло образован, на самом почетку монашког подвига чисти нужнике и ради друге тешке и рекло би се „неодостојне“ послове. Касније, пише низ химнографских дела, инкорпорирајући хришћански садржај у древне античке песничке форме попут јампског триметра (трипеснеца) и канона. Већина наше данашње црквене химнографије потиче са места на којем сам стајао. Просто је невероватно налазити се на месту почивања једног од највећих хришћанских мислилаца и писаца. Самим уласком у манастир осећа се да њихова близина овом месту није ишчезла и да је благослов њихових молитава и даље ту.

Братство Лавре прати најстрожији типик. Службе почињу полуноћницом у поноћ, настављају се јутрењем и литургијом све до раних јутарњих часова. То је тзв. саваитски типик. Обрадовао сам се када сам чуо да су се братству на послушању придружила и два искушеника из Србије. Након пријатног разговора са њима и са једним руским монахом полако смо кренули даље уз благослов игумана и његове бројне дарове.

Спуштање са јудејског побрђа у долину Јерихона пратило је и нагло повишење температуре. Јерихон се налази испод нивоа мора и представља „џеп“ заробљеног топлог ваздуха. Преко целе године топлији је од већине палестинских градова у просеку од неколико степени. Међутим, пошто је богат подземним изворима, односно, пошто је само подручје оаза, укусне урме из овог краја познате су у читавом свету. Из подножја рушевина древног Јерихона поглед се пружа на Гору кушања.

Како је дан одмицао врућина је у пустињи била све интензивнија. Јара се дизала од врућег камења док је сунце немилосрдно пржило. Сваки корак ка манастиру на врху Горе био је све тежи. Управо је ово било место четрдесетодневног поста Господњег. У неиздрживој жеги као да се поново чују речи: „реци да камење ово хлебови постану“.

Први врху Горе кушања, приљубљен уз стрму стену налазио се православни манастир. Попевши се на Гору, поглед сезаше ка величанственој Јерихонској долини, а у измаглици пустињске жеге титрали су врхови околних далеких брегова. Примио нас је средовечни монах и подсетио на јеванђељске речи: „Опет узе га ђаво и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: све ово ћу ти дати ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене сотоно, јер стоји написано: Господу Богу својему клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4).

Боравак на Гори кушања оставио је велики утисак, али и умор. Ипак, остао је још један циљ пред нама: место крштења Христовог на Јордану. До места води аутопут ка престоници краљевине Јордан и некадашњем попришту рата између Израела и Јордана (1967), који је са леве и са десне стране окружен непотпуно очишћеним минским пољима. На самом месту крштења налази се граница између Израела и Јордана. Прилаз води постоји са обе стране и чувају га војници. Место у реци је означено конопом са бовама а преко њега се не сме прећи, јер би се тиме прешло преко државне границе. Данас више цркава има са јорданске него са израелске стране, јер јорданске власти дозвољавају градњу због многих ходочасника.

Сама река Јордан бејаше некад моћна, данас, пак, драстично мањег обима и протока. Ова пијаћа вода која истиче из Тиверијског језера пропала би уколико би се улила у Мртво море, те је Израиљци искористе за пиће и пољопривреду много пре него што отече. Од некадашње реке остало је, рекло би се, омање језерце које се пуни када Израиљци пусте неку од брана. Бројни ходочасници, нарочито православни, погружавају се у реци подсећајући се на библијске догађаје, као и на догађај сопственог крштења. У оближњој радњи може се купити бели стихар за погружавање. Многи свештеници певају тропар Богојављења док ходочасници трократно урањају. Занимљиво је да се управо неких двадесетак километара од овог места налазио Хирбет Кумран, односно некадашња есенска заједница позната по многим ритуалима очишћења којих су се држали, а такође ово је било и често место проповеди Св. Јована Крститеља.

У том врелом летњем дану мало шта је причинило такво задовољство као урањање у воду Јордана. Освежен погружавањем, приметих да сунце полако залази и да група лагано креће. Пођох са неким осећајем мира.

И би вече и би јутро, дан пети.