Vasilij Kandinski, Impresija III (Koncert), 1911.
Stvaralaštvo nije prosto jedna od aktivnosti čoveka, ono je čovekova nasušna i u ličnom izgrađivanju primarna potreba. U tom smislu, muzika kao najneposrednija među umetnostima u prenošenju duševno – duhovnog doživljaja čoveka zadobija posebno mesto u životu crkvene zajednice. Cilj ovog teksta nije da ponudi gotove muzičke modele crkvenog stvaralaštva, već da pokrene i motiviše na delanje. Neodoljivost stvaralaštva je u tome što je ono proces koji trasira nove staze ka cilju za koje nismo ni slutili da postoje. Naše je da mehanizam pokrenemo i pobudimo ga na jednu takvu stvar. Umetnički izraz u Crkvi smatram temom od velikog značaja, a muzika predstavlja jedan takav izraz. Ova tema je složena i velika i zahteva ogroman trud. Pokušaću da osvetlim samo neke važne aspekte u vezi sa njom.
Pitanje muzike i stvaralaštva uopšte u Crkvi otvara mnogo pitanja i praktičnih problema. Pitam se: da li treba biti „čuvar“ vekovima starog nasleđa (od čega nešto postoji mnogo vekova, a nešto jedva vek i po) i time gušiti stvaralaštvo ljudi u vremenu u kom sada živimo. Ako je odgovor: da, treba, onda se bojim da se time ide širokim lagodnim putem bez odgovornosti, ali i bez opasnosti koje se mogu javljati ukoliko bi se i danas otvorila vrata za slobodno umetničko pregalaštvo u Crkvi. Simptomatično je da se umetnička tradicija u Crkvi sa renomeom starine kraćim od jednog veka, često tretira kao bolja, duhovnija, istinitija. Najčešće je reč o nekritičkom odnosu prema stvaralaštvu, sa romantizovanim osećanjem i uverenjem labavo potkrepljenim argumentima, prema kom se, po pravilu, prošlo vreme doživljava kao bolje, u kom je živeo i stvarao duhovno kvalitetniji narod od nas danas.
Naime, situacija je takva da preovladava pristup čuvanja tradicionalnih muzičkih kanona trasiranih od strane naših predaka. U vezi sa ovim napravila bih paralelu sa jevanđelskom pričom o talantima koje čovek poverava svojim slugama (Mt 25, 14–30). Data su tri primera u kojima prepoznajemo dva modela ljudi u vezi sa njihovim odnosom prema predatim im talantima. Prva dvojica kojima je povereno pet i dva talanta su te talante udvostručili, a treći koji je dobio jedna talanat je taj talanat zakopao (čitaj: čuvao tradiciju). Njegov svršetak je prema priči iz Jevanđelja strašan. Bačen je u tamu najkrajnju, gde će biti plač i škrgut zuba. Čini mi se da bi čuvanje tradicionalnog kanona crkvenog stvaralaštva u smislu nedopuštanja da se ono dalje slobodno razvija iz straha od kvarenja i zbog nesigurnosti u tome da li će odgovarati duhu Crkve, predstavljalo ovaj kalkulantsko-strašljivi postupak poslednjeg sluge sa jednim talantom. Jevanđelje nam preporučuje delanje i stvaralaštvo, akciju koja podrazumeva umnožavanje darova.
Šta nam, dakle, valja činiti? Potrebno je, smatram, afirmisati stvaralaštvo u Crkvi. Razloga za ovakav pristup ima mnogo. Navešću samo jedan, pastirski. Dakle, kada podstičemo ljude da stvaraju, onda ih od pasivnih recipijenata i konzumenata pozivamo da postanu aktivni učesnici u izgrađivanju Tela Hristovog. Na taj način bi čovek danas od pojedinca amnestiranog odgovornosti postao aktivan, i time odgovoran, učesnik zajedničkog dela. Ipak, za ovakav iskorak potreban je više nego veličanstven napor od strane predvodnika crkvenih zajednica. Međutim, zar nas Bog želi pasivne?! Ne, verujem da nas želi posvećene, trudoljubivo usredsređene na ono što je dobro. Stvaralaštvo po definiciji to i jeste – predani, posvećenički trud.
Sa ovim u vezi nužno bi bilo postaviti i pitanje ponovnog promišljanja, možda čak i redefinisanja pojma čuvanja tradicije. Mogli bismo da pokušamo sa idejom da se tradicija u Crkvi čuva tako što se promišlja i delatno ostvaruje u svakom naraštaju. Dalje, sa ovim u vezi je i pitanje vrednovanja i kriterijuma crkvenog stvaralaštva. Smernice za adekvatno vrednovanje savremenog muzičkog stvaralaštva mogle bi da budu ove:
Crkvena muzika se može posmatrati kao žanrovska muzika. Pripadala bi žanru duhovne muzike, gde je ovo „duhovno“ uzeto u značenju melodijskog izraza koji adekvatno korespondira smislu ideja iznetih u molitvama. Međutim, nezgodno je odrediti šta je tačno taj parametar saobražavanja melodije i reči u duhovnu celinu i kako se on prepoznaje. Gde valja tražiti stabilan oslonac onoga što je kriterijum za dobar ukus crkvene muzike? Način na koji se ovo ispituje je vrlo praktičan. Preduslov je da u okviru liturgijske zajednice postoji sloboda da se na bogosluženjima pevaju nove melodije. Blagoprijatan efekat na čovekovu dušu i neosporan muzički kvalitet bi bili neki od odgovarajućih parametara pri određivanju melodija koje bi mogle da budu prihvaćene kao crkvena muzika. O tome šta je muzički kvalitet valja raspravljati posebno.
Ovakav pristup bi za posledicu imao iskorenjivanje nekih neadekvatnih praksi koje su, nažalost, veoma prisutne u Crkvi. Na primer: crkvena muzika izaziva sentiment povezan sa blistavim istorijskim veličanjem simfonije Crkve i države. Zatim, jedna od anomalija koja je prisutna je i ta da se crkvena muzika doživljava kao zgodno oružje na bojnom polju čuvanja našeg nacionalnog identiteta. Ova anomalija bi u pogledu stvaralaštva mogla i da se mudro okrene i iskoristi, u smislu da se umesto nacionalnog u Crkvi naglasi ono lokalno – parohija kao Crkva u malom. Crkveno narodno stvaralaštvo u okvirima bogoslužbene parohijske zajednice zadobija odgovarajuće mesto sopstvenog ostvarivanja. Na ovaj način se stvaralaštvo može koristiti kao dobar osnov za oživotvoravanje tradicije u svakom naraštaju, a ne prosto čuvanje tradicije, koje bi, čuvanje, ovde imalo negativnu konotaciju gde kao posledicu imamo tradiciju u komi koju održavamo u životu aparatima. Nastojanje na negovanju srpskog crkvenog pojanja smatram da bi trebalo da znači da između sebe u crkvenoj zajednici prepoznajemo one stvaraoce koji komponuju muziku koja po karakteru odgovara poruci bogoslužbenih tekstova i molitava u kojima učestvujemo. Ovo bi u praksi predstavljalo ono naglašavanje lokalnog koje sam prethodno pomenula.
Melodija je više nego važna komponenta psihološkog doživljaja molitve. Muzički izrazi raznih podneblja, naroda i vremena u kojima živimo su raznovrsni te nas upravo ova činjenica poziva da stvaramo u svakom kontekstu.
Crkvu ne čini specifičnom i naročitom u ovom svetu to što u odnosu na ponuđene muzičke žanrove ona ima neki svoj poseban žanr. Drugim rečima, na tome nije dobro temeljiti identitet, jer ćemo onda pored poklonika ove i one grupacije ili organizacije imati i one koji će se za Crkvu opredeljivati prema ličnoj modi i ličnom ukusu, te će postojati poklonici crkvenog stila koji se shvata kao jednoobrazan. Takav pristup mislim da promašuje poentu. Zapravo, stil odevanja, ishrane, kao i muzički, likovni i književni žanr (ponegde je i ples važna komponenta) – sve to skupa za hrišćane ima smisla kao drugostepeno, kao sredstvo koje koristimo i koje nam osmišljava i ulepšava put ka cilju na kom se nalazimo.
Psihološka istraživanja govore da sputavanje kreativnosti dovodi do porasta agresivnosti. Stvaralaštvo je imanentna potreba svakog ljudskog bića. Možda u ovom pravcu valja posmatrati ne mala trvenja i zaoštrenosti među crkvenim zajednicama raznih tipova: ziloti, starokalendarci, antiekumenisti koji se bore sa nekim zamišenim protivnicima – svi oni predstavljaju školske primere svojevrsnih fenomena religiozne frustracije. Čovek koji sebe izražava kroz stvaralaštvo ne zapada u ovakve ekstreme. Zato bi pastirski smisleno bilo ohrabrivati stvaralačku delatnost. Ukoliko je kreacija motivisana slavljenjem Boga, a ne egoističnim porivima stvaraoca, od toga imamo samo dobro i korist.
Potrebno je čuvati stvaralačko nasleđe u Crkvi koje sija kao blistavi biser, ali poenta je da nas to izvrsno nasleđe obodri da i sami u tom duhu pokušavamo da stvaramo nove umetničke izraze, adekvatne vremenu u kome živimo. Sve novo bi u tom smislu bilo ujedno i nadogradnja i izgradnja postojećeg stvaralaštva. To postojeće bi organski i prirodno bilo ugrađivano u građevinu crkvenog stvaralaštva. Da bismo to uspeli, valja autentičnu poruku Jevanđelja provesti kroz sebe, što je veoma ozbiljan i nimalo jednostavan poduhvat.
