Oko duše (Matej 6, 22–33)

Svetiljka [lampa] telu je oko. Ako, dakle, tvoje oko bude zdravo, celo će tvoje telo biti svetlo. Ako li tvoje oko bude pokvareno, celo će tvoje telo biti tamno. Ako je, dakle, svetlost koja je u tebi [u stvari] tama, kolika [li] je tek tama! Niko ne može služiti dva gospodara: jer ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti; ili će se jednoga držati a drugoga prezirati. Ne možete služiti i Bogu i mamonu. Zato vam kažem: Ne brinite se svojom dušom šta ćete jesti ili šta ćete piti; ni svojim telom u šta ćete se odenuti. Nije li duša važnija od hrane, a telo od odela? Pogledajte na ptice nebeske kako niti seju niti žanju, niti sabiraju u žitnice; pa vaš Otac nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo važniji od njih? A ko od vas brinući se može svom rastu pridodati jedan lakat? I zašto se brinete za odelo? Pogledajte na krinove u polju kako rastu: ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da se ni Solomon u svoj svojoj slavi kao jedan od njih. Pa kada travu u polju, koja danas jeste a sutra se baca u peć, Bog tako odeva, kako neće vas maloverni? Ne brinite se, dakle, govoreći: Šta ćemo jesti ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? Jer sve ovo ištu neznabošci; a zna i vaš nebeski Otac da vama sve ovo treba. Nego tražite najpre Carstvo Božije i njegovu pravdu, i sve ovo će vam se dodati.

Da bismo pravilno razumeli šta Isus želi da nam poruči, treba obratiti malo pažnje na specifičnosti onovremene terminologije i celokupnog idioma. Konkretno u ovoj perikopi „oko“ nije fizički organ vida (to misli i sv. Jovan Zlatoust i gotovo svi tumači ovog jevanđelja), nego je ono metafora za duhovnu viziju, za ono što su u antici zvali „oko duše“, dakle „ne spoljašnje, nego unutrašnje oko“ (Zlatoust). Sv. Avgustin misli da ono ovde označava još i „svrhu“  ili „nameru“. Videćemo kako. Pridev koji je u ovom prevodu naveden kao „zdravo“ (ἁπλοῦς) (oko) u stvari znači jednostavno, pošteno, bezazleno, prostodušno i iskreno. Naravno fizičko oko ne može biti ništa od toga. A pridev „pokvareno“ (πoνηρός) (oko) znači nepodobno i neprikladno pa još i opasno i škodljivo. Ni takvo ne može biti fizičko oko. Možda bi moglo biti pokvareno u smislu da ne funkcioniše ispravno, i tu bi bio kraj doslovnom tumačenju. Jer cela perikopa mnogo bolji smisao dobija ako se svi ovi termini shvate nedoslovno. Tako je ovde „oko“ iskvareno kao što je „čovek pokvaren“, a to onda znači i da je lukavo i zlobno (što ovaj termin inače i znači). Zato sv. Grigorije Čudotvorac to „nezdravo oko [duše]“ shvata kao licemerje koje celog čoveka čini mračnim. I na kraju, „telo“ (σῶμα) je u biblijskom smislu najčešće isto što i ceo čovek, čovek u celini.

Ako sve ove distinkcije imamo u vidu, onda Isusove reči: „Ako, dakle, tvoje oko bude zdravo, celo će tvoje telo biti svetlo. Ako li tvoje oko bude pokvareno, celo će tvoje telo biti tamno“, treba shvatiti tako da nam on u stvari poručuje da ako je naše poimanje stvari onakvo kakvo treba da bude, jednostavno, iskreno i ispravno, onda ćemo biti (pr)osvetljeni, a ako je iskrivljeno ili čak pokvareno (tj. ako smo se iskvarili i pokvarili) onda ćemo umesto u svetlosti živeti i hoditi u tami. Drugim rečima, pošto „svetlost označava razumevanje [i to] ono kojim duša vidi Boga“ (Zlatoust), onda ako je naša duhovna vizija usmerena ka božanskom, ako je bogocentrična, bićemo svetli, bićemo sinovi i kćeri svetlosti. A ako je pokvarena, izopačena, lukava, licemerna i zla bićemo deca tame. A ako je svetlost koja treba da je u nama u stvari tama, kolika [li] je tek tama, pita retorički Isus. Što znači – ako su nam namere pokvarene i zle, koliko li su tek naša dela takva. A to je zato jer je, veli Isus, „oko svetiljka [celom] telu“. Šta to znači? Znači da je naše „oko duše“, tj. da su naši nazori, naša temeljna uverenja i razumevanje sveta oni koji nas čine ili prosvetljenima ili zatucanima, bezazlenima ili zluradima, iskrenima ili lažljivima i potuljenima, neporočnima ili ogrezlima u ovom ili onom poroku. Ili–ili. Ali nikako i–i. Jer, rečeno Isusovim slikovitim jezikom, „služiti dva gospodara“ prosto nije moguće.

Tezu da „niko ne može služiti dva gospodara“ Isus ne izriče kao upozorenje, nego kao činjenicu koju ne treba gubiti iz vida. Dakle, ne samo da ne treba da služimo dva gospodara, nego čak i kada bismo hteli to ne bi bilo moguće. Onaj ko to pokuša završiće u frustracijama i protraćenom vremenu. Nikada neće biti zadovoljan samim sobom niti izmiren sa sobom. Uvek će bit razapet između oprečnih zahteva koje pred njega stavljaju oprečna načela: jednih koje sam odabira i drugih koje mu se nameću. Jer ako zaista volimo jednog gospodara i odani smo mu, onda ćemo negodovati na svaki zahtev koji nam upućuje onaj drugi i počećemo da ga mrzimo. A opet nije moguće ne služiti nijednom gospodaru, jer gospodar ovde nije nužno ljudsko biće nego npr. životni princip koji (svesno ili nesvesno) sledimo. Izbor načela našeg postupanja određuje kojim će pravcem krenuti i kako će se odvijati naš celokupni život. A pošto najčešće (iz ovih ili onih razloga) nismo usklađeni sa svojim najdubljim stremljenjima, onda mi de facto često „služimo dva gospodara“ (jer iako je duh srčan, telo ostaje slabo – Mt 26, 41), tj. ostajemo neprincipijelni. Zato bi se Isusovo upozorenje moralo čitati sa dodatkom koji on očigledno implicira – niko ne može služiti dva gospodara i pritom biti sasvim uravnotežen, bez neuroza, bez neprestanih sumnji u samoga sebe (a i u druge). Ne može biti izmiren sa samim sobom.

Jer, nastavlja Isus, „ne možete služiti i Bogu i mamonu“, što sv. Avgustin prevodi u „Bogu i đavolu“. Mamon označava bogatstvo, posed. Doduše u Isusovo vreme nije postojalo božanstvo koje bi se zvalo Mamon i kome bi ljudi prinosili žrtve. Ali u suštini ljudi svih vremena prinose žrtve na Mamonov oltar. Samo što se on npr. danas zove Novac, Uspeh, Promovisanje, Prosperitet, Blagostanje ili jednostavno Dobar život. I funkcioniše poput sunca prema kojem se svi okreću kao suncokreti. Isus nas sada upozorava da zvezda prema kojoj ćemo se mi kao suncokreti okretati ne može istovremeno biti i Bog i bogatstvo. Jer, Bog nas poziva da budemo skromni a bogatstvo nas čini oholima. Bog – da pogled uzdižemo prema nebeskim stvarima, bogatstvo – da pazimo na stvari ovozemaljske, tj. samo na one koje se mogu kupovati i prodavati. Bog nas upravlja ka stvarima nevidljivim i večnim. Bogatstvo – ka vidljivim, privremenim i prolaznim. A ako pokušamo da zadovoljimo oba, samozavaravajući se da u stvari vešto balansiramo između njih, propašćemo u ambis.

I Isus nastavlja: „Zato vam kažem: ne brinite se svojom dušom šta ćete jesti ili šta ćete piti; ni svojim telom u šta ćete se odenuti.“ Šta znači ovo „zato“? To znači – zato što sam vam objasnio da briga za novac odvlači čoveka od Boga. Budete li odabrali Boga, Bog će se pobrinuti da imate sve što vam je neophodno. Ovo zvuči naivno. Ali, kao što ćemo videti, Isus ne tvrdi da treba da čekamo da nam sve što nam je za život neophodno padne s neba: samo veruj i očekuj pečene ševe sa nebesa. On želi da nas prodrma, da nas osvesti da ćemo mnogo lakše nego što to mislimo dopustiti da novac i njegova pravila ovladaju našim ponašanjem, a možda i našim celokupnim životom. Želi da nas uveri da nismo baš tako otporni na iskušenje novca kao što sebi laskamo da jesmo. Zato on zaoštrava svoj diskurs u binarnu formulu: ili–ili koja je dovoljno isključiva da ne može biti deskripcija realno postojećeg, ali i dovoljno opominjuća da nas podseti po kom će se obrascu svoditi konačni račun.

Isus time ovde ne poziva na neposedovanje ili negomilanje bogatstva, ali to čini u ovom jevanđelju neposredno pre današnjeg odlomka kad kaže: „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lopovi potkopavaju i kradu. Nego sabirajte sebi blaga na nebu, gde moljac i rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu“ (Mt 6, 19–21). Iz svega ovoga se čini da je manji problem imati mamona (= novac), nego služiti mu, pokloniti mu svoje srce, dopustiti mu da ovlada našim životima, načiniti od njega ono najvažnije, dopustiti mu da se ispreči između nas i Boga. Zato se čini da je u tim stvarima najmudrije poslušati Davida kada kaže: „Kad raste bogatstvo, ne dajte da vam srce prione za nj“ (Ps 62, 10).

Bogatstvo nas vuče u sebičnost. Ali nije nemoguće, mada nije ni često, bogatstvo upotrebiti nesebično. Zato apostol Pavle savetuje bogate da „se ne preuznose, niti da se uzdaju u [to] nesigurno bogatstvo, nego u živoga Boga, koji nam daje sve(ga) izobilno na upotrebu. Neka [bogati] čine dobro, neka se bogate u dobrim delima, neka budu darežljivi, društveni. Spremajući [time] sebi dobar temelj za budućnost, da (za)dobiju večni život.“ I zaista su tokom istorije brojni bogataši sledili ovaj Pavlov savet tako da je njihov život bio blagoslov za korisnike njihovih dobrih dela.

Isus nas sada poziva da ne živimo u večitoj strepnji i zabrinutosti i nespokoju za svoj život (ili: za svoju dušu) zbog toga šta ćemo jesti ili piti ili pak za svoje telo čime ćemo ga odenuti. Jer su duša ili život s jedne i telo s druge strane mnogo važniji od onoga čime ih održavamo (hrana, piće, odela). Ljudski život, duša i telo su cilj, a hrana, piće i odela samo sredstva. Mnogo je bitnije starati se o ciljevima nego o sredstvima. Um (ono „oko duše“) treba da okupiraju ciljevi, a ne sredstva. Jer nije Bogu nepoznato da su nama i ova sredstva potrebna, da moramo i jesti i piti i odevati se. Ne brani nama Isus ništa od ovoga. Kao ni da radimo svakovrsne poslove da bismo do toga došli. (Apostol Pavle je to dobro razumeo kada se decenijama izdržavao praveći šatore.) Nije dakle zabranjen rad, nego zabrinutost, tj. neprestana strepnja za održanjem koja ne doprinosi ništa. I koja, ako nije umerena ili trezvena, nego ako se uveća preko mere postaje bolesna. I koja onda naš um ispuni brigama oko novca čime ugasi onu svetiljku zvanu „oko duše“ i zamrači nam dušu. Našem životu takva briga ne može dodati ništa. Ni kvalitetom (jer smo u stalnoj brizi i nespokoju misleći o ovim sredstvima, pa nam se život često pretvara u puko preživljavanje bez ikakve dublje vrednosti). Ali ni kvantitetom, jer ona život ne može produžiti. Naprotiv, može ga skratiti.

Isus ovim ne širi neodgovorni optimizam, nego samo hoće da stvari stavi u pravi poredak. Hrana, piće i odelo su ljudima važni. On to ne poriče. Ali ljudski život, duša i telo su još važniji. I zato treba da imaju prvenstvo (ne vremensko, nego vrednosno). A prvenstvo će imati onda kada pre svega ostalog počnemo da tražimo Carstvo Božije i Božiju pravdu. Kada nam do njih bude stalo više nego do svega drugog. I samo tada. Dakle, pre svih drugih stvari treba da ištemo samoga Boga. A sve ovo drugo („sve ostalo“) će nam Bog pridati. A Boga treba držati za reč, jer on od svoje reči neće odstupiti, kako god se mi ponašali. Prema tome, sva sredstva neophodna za život on će nam pridati, jer on zna (i pre nego što mi to od njega tražimo) da dok smo u ovom životu treba da jedemo i pijemo i da se odevamo. Ali ne i da svoj um i smisao svog života iscrpimo u pribavljanju tih dobara. Jer život čiji je smisao u tome ne vredi življenja.

Zanimljivo je i to da takva opsesija može obuzeti kako siromašne tako i bogate. Jer njeno poreklo nije (samo) u posedovanju odnosno neposedovanju, nego pre svega u čovekovom umu i nastrojenju. Bogati su u stalnoj brizi i strepnji da postanu još bogatiji. Da zgrnu još više novca, još kuća, još auta, još odela i čega sve ne. Čime će druge impresionirati i učiniti ih ljubomornima. Iako Isus od njih ne traži da ih impresioniraju, nego da ih vole. No, njima to nije lako između ostalog upravo zato što su bogati. A što su bogatiji to više mogu eventualno i da izgube, što ih čini još zabrinutijima i još sebičnijima. Srednja klasa strepi za svoje nesigurno radno mesto, zdravstveno osiguranje, troškove za stan i auto, školarinu za svoju decu i još mnogo šta. I ako je opravdano prezauzeta svojim poslovima koji im oduzimaju najveći deo vremena, ono što ne bi smeli da im oduzmu je njihov uvid da se u tome ne sme sastojati svrha njihovog života. Možda im ovi poslovi sa brigama koje sa sobom nose uzimaju veći deo njihovih života, ali ne bi zbog toga smeli da im se nametnu kao ono jedino za šta valja živeti. A siromašni sa svoje strane strepe za krov nad glavom, i bar jedan obrok na dan. Sa takvim statusom nije lako proceniti da li su oni dalje ili bliže ispunjenju ovog Isusovog saveta. Na kraju, ništa od toga Bogu nije nepoznato. Ali, ako bismo hteli da budemo surovo iskreni, mogli bismo pitati: ko od svih njih zaista traga za Bogom? Za onim ko nam u Isusu svedoči da strepnja i briga ne lišavaju budućnost njenih iskušenja, ali lišavaju sadašnjost njene snage. Jer briga ne lišava sutrašnji dan njegove tuge, ali lišava današnji dan njegove radosti. Zaista je dosta svakom danu zla svojega.

Iz svega ovoga je jasno da briga za materijalno nije samo razorna, ona je nepotrebna. Ovo je velika Isusova lekcija. Naizgled laka, mada je u nju izuzetno teško poverovati. Zato one kojima se obraća podučavajući ih ovome Isus naziva „malovernima“. Zna on dobro da ljudima nije lako poverovati da se ne treba brinuti o jelu i odelu. Samo nekoliko godina kasnije neki će hrišćani u Solunu ove njegove reči potpuno pogrešno razumeti, pa će rešiti da „ne rade ništa“ nego samo da čekaju Isusov Drugi dolazak. Ovo nerazumevanje je toliko razljutilo apostola Pavla da im je poručio da ako neće da rade, onda ne treba ni da jedu (2Sol 3, 10). A onda ih je ipak posavetovao da im je bolje da kao i ostali rade i da jedu svoj sopstveni (zarađeni) hleb (2Sol 3, 12).

Jasno je, dakle, da se u ovim Isusovim rečima krije barem mala suptilnost. Ali neophodna da bismo ga pravilno shvatili. Naime, on nigde ne tvrdi da ljudi o životnim potrebama ne treba da brinu pa će sve to ipak nekako imati. Ne. On tvrdi nešto sasvim drugo. A to je da ljudi nadasve treba da tragaju za živim Bogom i da to treba da im bude ponajviše na srcu. To traganje treba da upravlja njihovim životima i da im daje (naj)dublji smisao. A briga za svakodnevne životne potrepštine, iako u svetu u kakvom živimo neizbežna, ne bi smela da prevlada, ne bi smela da odnese prevagu. Da naraste do te mere da svojom metastazom potpuno zakloni ili na margine otera napor za smislom, želju za pravdom, žeđ za istinom, čežnju za živim Bogom. Ako, slušajući Isusa, uspeju da taj odnos preokrenu, tada i samo tada oni ne moraju brinuti o ovim stvarima. Jer će taj živi Bog za kojim oni iskreno tragaju, kao brižni Otac pronaći načina da njihov trud ne bude uzaludan tako da i njihove ostale potrebe budu zadovoljene. To je suština Isusove poruke. Voleo bih da se ovog uslova o istinskom davanju prvenstva traganju za Bogom prisetimo uvek kada posumnjamo u opravdanost Isusovih reči o nepotrebnosti brige za jelom i odelom. Amin!