Određena ne silovanjem, nego verom. Ovo je jedna od onih priča, životnih priča, o kojima se plašim da pričam. Ne zato što se plašim da bi to moglo nekako uticati na mene, već zato što se plašim da ćemo propustiti poentu. Ovde se ne radi o silovanju, ne radi se o nasilju u porodici, ne radi se o porođaju ili pobačaju, ne radi se o samohranom roditeljstvu. Ne radi se ni o čemu od toga, a opet je o svemu, o svakoj od ovih tema, ali je i mnogo više. Život Svete Tanaj [proslavlja se 18. jula po novom kalendaru], majke Svetog Kentigerna – ili Svetog Monga, kao što nam je poznat – otprilike je mnogo više od bilo koje od ovih strašnih, ali tako relevantnih tema koje sam upravo spomenuo. Još jednom, imamo isti problem koji imamo čak i u međusobnom razgovoru, obraćanju i razumevanju onoga što govorimo osobi ispred sebe i onome što nam se govori: mi primenjujemo ove savremene, političke filtere na reči koje izgovaramo i na reči koje čujemo, i onda u potpunosti propuštamo poentu.
Priča o Svetoj Tanaj započinje paklom, priča o njenom životu započinje pričom o njenom silovanju. Verovatno nije imala više od 11 ili 12 godina, jer je bila toliko mlada da nije mogla da prepozna silovanje po onome što jeste. Nasilnik joj se predstavio obučen kao žena. A nakon što joj se nametnuo i iskoristio je, objasnio joj je da su razlike između njenog tela i njegovog tela zapravo ono što se dešava kada se devojka pretvori u ženu. Pa je, stoga, tvrdio da ono što joj je učinio jesu bili upravo načini na koje odrasla žena iskazuje ljubav prema detetu, prema mladoj devojčici. I uprkos bolu i uprkos patnji, to malo dete je učinilo ono što većina zlostavljanih nauči da radi iz straha da bi, ukoliko progovore, ako potraže pomoć, u stvari mogli naići na još veću mržnju, na još veću štetu prema sopstvenim mladim životima, pa nije ništa rekla, ništa nije rekla dok njeni roditelji nisu otkrili trudnoću, rezultat tog silovanja. Ovo je priča iz petstotih, ovo je priča na koju možemo gledati sa nekom vrstom smirenosti. Jer uvek mislimo da su naša društva evoluirala u odnosu na šesti vek; toliko smo bolji, toliko više civilizovani, toliko humaniji od tih praljudi [protohumans]. Ali realno je da se nije mnogo toga promenilo. Zlostavljanje koje vidimo u životu ove svetiteljke i danas vidimo – pogledajte samo sve priče o zlostavljanju koje su se dogodile samo tokom ove pandemije. Realno je da se ista stvar koja se dogodila Svetoj Tanaj kada je konačno morala da se poveri roditeljima i dan danas događa mnogim zlostavljanim osobama: njima ne veruju, odbacuju ih i osuđuju kao lagalice; one su te koje se smatraju krivim za zlostavljanje koje im se dogodilo. Samo porazgovarajte sa bilo kim, od dece koja su zlostavljana, do ljudi koji pate od rasizma ili ksenofobije, nema razlike. Skloni smo da omalovažimo žrtvu, jer je to lakši, udobniji način da se suprotstavimo zlostavljanju nego da se stvarno potvrdi nasilnik, a često se to događa jer smo negde u prošlosti i sami spoznali (doživeli) zlostavljanje i nismo imali hrabrosti, snage, odlučnosti da se suprotstavimo sopstvenim zlostavljačima, pa mislimo da isključivanjem novih žrtava štitimo sami sebe.
Nakon silovanja. Kada su roditelji deteta saznali da je silovano i da je sada trudno sa detetom koje je proisteklo iz tog silovanja, oni su ga, naravno, osudili. Kažem „naravno“, jer je to bilo društvo tog vremena. Ali u stvari, opet, ako pogledate šta se dešava u društvima u kojima danas živimo, primetićete isti obrazac: obično je žena kriva za zlostavljanje, bez obzira na kontekst, bez obzira koliko god mlada bila i ma koliko to zlostavljanje bilo nevoljno. Tako su njeni roditelji odlučili da je treba kazniti, a kazna je bila smrt. Pa je ovo dete sa samo 12 ili 13 godina prošlo kroz silovanje, zatrudnela je dok je i sama još uvek bila dete; potom su je sopstveni roditelji odbacili i osudili na smrt; a potom i odneli i gurnuli sa litice kako bi je pogubili. Ali Bog je imao druge planove, kao što je to često slučaj. I Bog je blagovoleo da malo dete preživi pad. A takođe je blagovoleo da se malo dete snađe i pronađe korekel[1] (splav) i samo otplovi sve do malog manastira gde je srelo Svetog Serfa, jednog od divnih, ali tako malo znanih svetitelja Škotske. Sveti Serf je učinio nešto što je bilo nečuveno za kanonski zakon i pravila monaškog života: primio je ovo malo dete, trudno, odbijeno od roditelja, osuđeno na smrt od strane društva; primio je ovo mlado, trudno dete u svoj manastir i upravo je u njegovom manastiru ono rodilo ono prelepo dete koje su nazvali Kentigern, koje je kasnije potom postalo ponajveći svetitelj za koga ovaj narod zna. Zapravo je sam sveti Serf oslovio svetog Kentigerna sa Mongo, „dragi“, onaj koji je srcu drag.
Preživljavanje dubine zlostavljanja. Sećam se onog prvog i-mejla o porudžbini prve ikone Svete Tanaj. Ta ikona je upravo ovde. Obično uključujemo znak božanskog prisustva u životu tog određenog svetitelja, bez obzira na kontekst – malu ruku koja upućuje blagoslov sa neba, simbol Svete Trojice, silazak Svetog Duha, sliku svetlosti koja se prosipa – nešto, bilo šta da se pošalje preko ove ideje da, uprkos tami našeg života, negde tamo ima svetlosti; ima svetlosti koja nas čeka u nekom trenutku u budućnosti. Ali za ovu konkretnu ikonu, nada, molitva je bila da prikažemo ženu u samoj dubini traume, da uhvatimo taj trenutak kada prolazimo kroz iskustvo koje je tako mračno, toliko obuzimajuće u svojoj mračnosti da nema svetlosti, nade, ničega osim smrti koja okružuje dušu. I kada neko nastavi ići dalje izvan inercije, inercije preživljavanja, mišići vere nastavljaju funkcionisati čak i kada duša ništa drugo ne doživljava do oduzetosti i smrti. To je ta ikona, ikona ljudskog bića, ikona ljudske duše koja je zlostavljana preko granica onoga što bi čoveštvo trebalo da može da podnese; duše okružene mrakom, ali koja nastavlja da ide napred zahvaljujući tim mišićima vere i zahvaljujući tom instinktu za preživljavanje koji može, blagodaću Božijom, da obuzme nečije srce kada sve drugo zakaže. Tu imate ljudsko biće kako luta rekom uprkos tome što to ne vodi nikud. Na tom ostrvu nema ničega, nema ruke, nema blagoslova, nema Trojice koja bi je usmerila. Ali ona nastavlja da gleda uvis u taj mrak; nastavlja da gleda u to nebo koje izgleda prazno (zatvoreno)[2], jer to je iskustvo zlostavljanja, to je iskustvo traume: osećaj da je nebo prazno (zatvoreno). Ali ona nastavlja da ide napred, jer ima veru iznad vere, ima veru koja spasava čak i od iskustva pakla.
Kada Hristos pristupi. A onda, otprilike godinu ili dve kasnije, dobili smo drugu porudžbinu za Svetu Tanaj. Ovoga puta mi je osoba koja je to naručila dala potpunu slobodu da osmislim ikonu, da se opredelim za kompoziciju i elemente koji se podrazumevaju u ikoni, a želeo sam da živopišem komplementarnu ikonu ovoj priči o bespomoćnosti i ostavljenosti; želeo sam da predstavim duhovno značenje, duhovnu vrednost preživljavanja i neodustajanja, nepredavanja onda kada vam sve oko vas govori da treba da se predate. I tako je nastala druga ikona Svete Tanaj. Ista ta Svetiteljka, isti jezivi početak životne priče, a opet sasvim drugačija perspektiva, sasvim drugačiji pogled na svet. Ovoga puta nema tame, mada se stvari i dalje dešavaju istovremeno, tokom noći, ona i dalje putuje da pobegne od zlostavljanja i da se sretne sa životom; i dalje putuje da bi pobegla iz pakla i pronašla nebo (raj); tu je linija kao i na prvoj ikoni: Sveta Tanaj trudna u koreklu koji upravo plovi prema ostrvu; ali ovog puta na ostrvu se nalazi crkva; tu je manastir; Sveti Serf je već čeka; Svetog Serfa je u njegovom srcu Hristos već uputio da dočeka ovo dete i njeno dete i da se brine o njima. Ova horizontalna linija na prvoj ikoni predstavlja pakao njenog duhovnog života; slika je kakav je doživljaj tog zlostavljanja, kako se to odražava u stvarnosti nečijeg života ovde tokom ovog života, fizičkog života njenog tela i njene duše. Ali ovog puta, na drugoj ikoni, horizontalna linija, podeljena je ovom drugom vertikalnom linijom duhovnog značaja, duhovne vrednosti njenog života. Vidite, za ljudsko biće kome nedostaje vera, priča o Svetoj Tanaj bila bi samo ova linija: užasna priča o zlostavljanju, strašna priča o mraku, strašna priča o neuspehu svih oko nje i nje same kao rezultata zlostavljanja kroz koje je prošla. Ali zato što joj ne nedostaje vera, jer njeno duhovno preživljavanje počinje, jer je mišići njene vere uspevaju da odnesu dalje, ovo nije cela priča njenog života. Ona je prava hrišćanka, pa se ova horizontalna linija pakla koji ona ovde doživljava podudara sa vertikalnom linijom duhovnog značaja, duhovnog značenja zlostavljanja kroz koje prolazi, i što je još važnije, njenog odgovora na to zlostavljanje.
Krst koji otvara nebo (raj). Ovde, na ovoj liniji, ona je sama, napuštena; na vertikalnoj liniji svog duhovnog života ona gleda prema Majci Božijoj koja drži Hrista, a između ove dve linije predstavljen je krst njenog života: krst koji je mogao da je ubije postaje krst koji otvara kapije spasenja za nju, za njeno dete i za sve one koji su im se molili od njihove generacije do danas. Jer, na ovoj drugoj liniji krsta imate jednu majku koja se moli Drugoj; imate jednu majku koja nosi, prigrljuje, miluje svoju trudnoću, svoje dete, moleći se gledajući uvis sa nadom ka drugoj Majci koja u svojoj utrobi nosi jedno drugo Dete, bogočovečansko Dete – Hrista našeg Spasitelja. Odabrali smo ovu ikonu Bogorodice, drevnu predstavu zvanu Oranta, u kojoj se Hristos nalazi u utrobi Bogorodice. Namerno smo je odabrali tako da imamo sličnost dve majke: Jedna majka se moli Drugoj; jedno dete povereno na čuvanje drugog Deteta; jedno ljudsko biće uzdignuto na ovom krstu sve do neba; i upravo zbog ovog krsta nebo i zemlja se ponovo susreću.
Meso prožeto (infuzirano) [infused with] blagodaću. Pogledajte kako se nebo i zemlja ponovo sreću. Pogledajte kako Bogorodica, kroz trudnoću, kroz Hristovo ovaploćenje, omogućava nebu i zemlji da se sastanu u Ovaploćenju. Pogledajte kako iskustvo blagodati, božanske blagodati, božanske svetlosti koja se s neba spušta na zemlju, menja boju tela svete Tanaj. Pogledajte kako ovde niže ima boju mesa, boju koje ljudsko biće ima pri prolaženju kroz traumatično iskustvo; dok se gore, na njenu glavu, na njeno lice, na njena ramena, spušta blagodat i ova trauma se preobražava u duhovno iskustvo i ovo iskorišteno meso postaje duhovno telo istinskog hrišćanina, svetitelja. Obratite pažnju i na to kako ovo iskustvo blagodati, ovaj mehur blagodati između trudnoće Svete Tanaj, Svetog Kentigerna u njenoj utrobi i trudnoće Majke Božije, Hrista u Njenoj utrobi, ovog mehurića blagodati, vidite kako preobražava ne samo životnu priču, krst Svete Tanaj, ne samo nju njenim produhovljivanjem, ne samo samog Svetog Kentigerna, koji je, ako obratite pažnju, produhovljen iskustvom blagodati, već i samu prirodu; vidite kako vazduh dobija drugačiju, belju, duhovniju boju od vazduha izvan ovog iskustva koje stvara Svetiteljka; pogledajte kako su okean i sama voda drukčiji izvan ovog veličanstvenog duhovnog iskustva. Kada prihvatimo pakao koji svet baca na nas i pretvorimo ga u raj, poveravajući se u potpunosti Hristu, postajemo spasitelji, sa-spasitelji sa Hristom, ne samo samih sebe, ne samo samih sebe i onih koji su usko povezani sa nama, već i svih oko nas i prirode, ovog stvorenog sveta. Krst formiran između duhovnog života i ljudskog života svete Tanaj postaje kapija za spasenje ne samo za nju, već i za svet, za svako ljudsko biće koje joj se moli, koje se moli njenom sinu, ali i za svet u svojoj fizikalnosti (telesnosti), za vazduh, za vodu, za drveće i životinje oko njih.
Nastavite da se molite praznom (zatvorenom) nebu. Nastavite da se nadate u izostajućeg Hrista. Nismo pozvani da napustimo nadu; nismo pozvani da pokleknemo kad đavo, i svet obrušen njegovom moći, na nas nabacuju užasno zlostavljanje. Pozvani smo da nastavimo dalje, da se držimo vere, čak i kada se vera čini mrtvom; pozvani smo da i dalje tražimo Hrista, nadajući se u Hrista čak i kad se čini da nas je sam Hristos napustio. Jer taj osećaj sam po sebi nije ništa drugo nego dodatno zlostavljanje koje svet, đavo, na vas baca; jer ako slušate glas koji vam govori da vas Hristos ne voli, Hristos ne postoji, Hristos vas je napustio, tada ćete pasti i pašćete toliko jako da će vaš pad biti potpun. Ali ako se nadate protiv nade, ako nastavite da se održavate u životu i idete posred tog pakla, usred te traume, ne samo da postajete sa-spasitelj sa Hristom svoje duše, već na aktivan, značajan način doprinosite spasenju toliko mnogo ljudi koje možda znate ili možda ne znate, uključujući spasenje ljudi koji su vas zlostavljali. I znam da je ovo osetljivo reći, ali tako često nasilnici su ljudi koje volimo, često ljudi koji su nam bliski , ljudi kojima smo verovali i koji su trebali da se brinu o nama; i na čudan način, iako su postali naši zlostavljači, ne možemo odustati od ljubavi koju imamo prema njima. Ako padnete, i oni padaju, jer su vas gurnuli; ali ako nađete snage da nastavite dalje i da se održavate na tom krstu u nadi da će Hristos uskočiti i uneti svetlost u vaš život, vi – voljeni moga srca – vi ćete biti spašeni, pa tako i svi oko vas, uključujući vašeg zlostavljača, zbog vaše ljubavi, zbog vaše vere; a kada ste postigli taj nivo molitve, taj nivo oproštaja, taj nivo neosuđivanja onda ste jedno sa Hristom. Molim se da stignete dotle, molim se da ja stignem dotle, molim se da ceo svet stigne dotle jednog dana u ime Hrista.
Neka nas Bog blagoslovi do srži naših kostiju i naših duša. Amin.
Izvor: Saint Thaney. From rape and abuse to love and holiness, Mull Monastery (Orthodox Monastery of all Celtic saints), 17.07.2020.
Preveo: Zoran Matić
[1] Korekel [coracle] je mali okrugli čamac napravljen od pruća i obložen vodonepropusnim materijalom (tipičan za Veliku Britaniju), a kojim se plovi uz pomoć vesla [prim. prev].
[2] Sv. Sofronije iz Eseksa bogoostavljenost opisuje kao zatvoreno nebo (videti u Starac Siluan, Hilandarski prevodi, treće izdanje, Manastir Hilandar, 1998, str. 181) [prim. prev].