Obrisi zdravog razuma (Distribucionizam G. K. Čestertona)

Nemogućnost firme Vorldkom [WorldCom]  da servisira svoje dugove, čiji obim dostiže oko 4 milijarde američkih dolara (uz dodatnih 3.3 milijarde koji su tek otkriveni), samo je najnoviji primer i zaveštanje virtuelne stvarnosti koja je postala zamena za ekonomski sistem u kome stvarni ljudi poseduju stvarnu imovinu i pomoću te stvarne imovine vode stvarne poslove stvarajući stvarne proizvode, koji će zauzvrat stvoriti stvarne profite. Kao što je to objasnio Gilbert Kit Česterton, „ono što je po sredi u svetu finansija je to da je on u velikoj meri prepun fantazija, u smislu izmišljotina.“ A ono što je najneverovatnije u vezi sa ovakvim stanjem stvari nije toliko rizično stanje u koje su korporativna i finansijska klasa Amerike doveli porodice koje žive od svojih plata širom sveta, nego pre to što tako malo ljudi postavlja očigledno pitanje u vezi teoretske baze sistema u kome su toliki ljudi dovedeni u ogromnu opasnost zbog sebičnih postupaka jedne takve manjine.

Pored kolapsa korporacija kao što su Enron [Enron], Vorldkom [WorldCom] i Kimart [Enron], pored nemogućnosti država kao što su Rusija i Argentina, a uskoro i Brazil, da servisiraju bankarske kredite kakvi nikada nisu viđeni u ljudskoj istoriji, zar neće ponovna procena osnova liberalno-kapitalističkog sistema, koji je svuda pobedio, bar u teoriji, od raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, biti ono prvo što je na umu svakom mislećem čoveku, naročito mislećem čoveku koji baštini verske i intelektualne tradicije Čestertona, Beloka, pape Lava XIII i pape Pija XI?

Razlog iz koga ovo pitanje ne postavlja svaki misleći hrišćanin je, čini mi se, jednostavan. Previše hrišćana, koji bi trebalo da bolje razmisle, odbacuju ili ignorišu upozorenja i opomene koje su izgovarali pape, od Lava XIII do Pija XII, a takođe ništa ne znaju ni o kritikama liberalno-kapitalističkog sistema koje su izricali hrišćanski intelektualci kao što su Gilbert K. Česterton i Hilari Belok. Pošto smo ovo rekli, moramo takođe reći i da ima onih koji uviđaju problem, poznaju crkvena socijalna učenja, a ipak odbacuju rešenja koja crkva predlaže za ekonomsku situaciju našeg doba.

Takve poletne pristalice liberalno-kapitalističkog sistema u zadnje vreme su objavile više članaka u tom smislu u raznim američkim rimokatoličkim novinama. Njihovo potpuno odbijanje ekonomskih učenja i praktičnog plana za hrišćansku socijalnu i ekonomsku rekonstrukciju, kakvu su nam ponudili pape Lav XIII u Rerum Novarum i Pije XI u Quadragesimo Anno, često je pritajeno opterećeno nagoveštajem ozlojeđenosti što uopšte iko pokušava da ospori sistem koji, tako očigledno, „radi.“

Postoje i oni koji idu u drugu krajnost, koji se identifikuju sa socijalnim učenjima crkve, ali koje zanima jedino trenutačna primena tih učenja u njihovim sopstvenim životima, ali ne i bilo kakva teoretska odbrana potrebe da se pribegne tim socijalnim učenjima. Ako većina nas ne može to da „uradi“ odmah, čemu trošenje vremena na čitanje ili raspravu o tom pitanju.

Gilbert K. Česterton, u svojoj knjizi iz 1926. godine, koja nosi naslov Obris zdravog razuma, odgovara prigovaračima koji pitaju: „Zašto se uopšte baviti ovom temom?“, izvođenjem sledeće analogije: „Čoveka je budalasti vodič ili samozadovoljni saputnik doveo do ivice provalije, u koju je sasvim lako mogao da upadne u mraku. S dobrim razlogom bi se moglo reći da se ne može uraditi ništa osim da se sedne i sačeka svetlost. Ipak, moglo bi da bude dobro provesti sate mraka u nekoj diskusiji kako bi za njih bilo najbolje da se vrate nazad do bezbednijeg tla; a prizivanje u pamćenje svih činjenica i formulisanje bilo kakvog smislenog putnog plana ne bi bilo traćenje vremena, pogotovo ako nema šta drugo da se radi.“

Pomoću već samo ove jedne misli, Česterton opravdava svoj „niz eseja“ koji je 1926. godine objavljen pod pomenutim naslovom Obris zdravog razuma, i koji služi „opravdano bi se moglo reći, kao priručnik distribucionizma, pošto ocrtava suštinske principe distribucionizma kao široke zahvate koje je neophodno napraviti kako bi se društvo vratilo razumu.“

Distribucionizam je ekonomski i socijalni program, zasnovan na socijalnim učenjima Rimokatoličke crkve i vrlo blisko povezan sa evropskim korporativizmom iz perioda pre Drugog svetskog rata, koji je nastojao da pruži alternativnu viziju u odnosu na onu koju su svetu nudili liberalni kapitalizam i socijalizam. Suštinski uvid ovog alternativnog sistema, koji je takođe unapredio i Hilari Belok u knjigama kao što su Servilna država [The Servile State] i Ekonomija za Helen [Economics for Helen] jeste to da kapitalizam i socijalizam, nasuprot većinskim uverenjima američkih rimokatolika tokom razdoblja posle Drugog svetskog rata, imaju istu unutrašnju dinamiku u kojoj se ekonomsko bogatstvo, sastavljeno od „kapitala“ i „imovine“, sve više koncentriše u rukama sve uže manjine, bile to ruke birokrata iz federalne vlade ili 500 najbogatijih akcionara sa liste časopisa Forčn [Fortune] i korporacijskih direktora.

Ova suštinska teza distribucionizma je često iznenađujuća za one koji su razmišljali o ekonomskim pitanjima na osnovu zamisli da je kapitalizam, naročito onakav kakav se primenjuje u Sjedinjenim Državama, zasnovan na „individualnoj slobodi izbora“ i lakom sticanju privatne imovine. Nasuprot ovom uobičajenom doživljaju kapitalizma, Česterton definiše kapitalizam kao, „one ekonomske uslove u kojima postoji klasa kapitalista, prepoznatljiva u grubim crtama i srazmerno mala, u čijem posedu je skoncentrisano toliko kapitala da primorava ogromnu većinu građana da služe tim kapitalistima za nadnicu.“

Kada na umu imamo Čestertonovu definiciju kapitalizma, ne iznenađuje što su direktori „IHS Presa“ odlučili da na početak reizdanja Obrisa zdravog razuma stave citat Ričarda Vivera u kome on kaže, „poštovaoci privatnog vlasništva su zaista u obavezi da se usprotive mnogo čemu što je urađeno u ime privatnog preduzetništva, pošto su korpororativne organizacije i monopoli upravo ona sredstva pomoću kojih se od vlasništva oduzima njegova privatnost.“

Ne radi se prosto samo o tome da je kapitalizam svom silom usmeren ka konsolidaciji kapitala i preduzetništva u ruke sve manje i manje ljudi, što bi trebalo da brine hrišćane koji žele da vide socijalno carstvo našeg Gospoda Isusa Hristosa kako se širi na ekonomsko carstvo porodice, društvene zajednice i, konačno, čitave nacije. Ekonomski slomovi iz poslednjih nekoliko godina ukazali su na lažnu pretpostavku na koju se u osnovi oslanja sam sistem. Ova lažna pretpostavka je tvrdnja da ako imate sistem u kome svi ljudi nastoje, i čak su podsticani u tom nastojanju, da ostvare sopstveno i privatno ekonomsko blagostanje, zajednica i nacija u celini će imati koristi od tog ekonomskog samoostvarenja.

Najveće zlo je, po ideologiji liberalnog kapitalizma, bilo kakva vrsta državnog uplitanja u privatne ugovore između zaposlenog i poslodavca, i međunarodnih finansijskih institucija i lokalnog korisnika zajma. Ovo je izrazito različito od Čestertonovog stava prema neophodnoj ulozi koju vlada ima u usmeravanju ekonomskih aktivnosti nacije tako da monopol ne postoji.

Česterton ide tako daleko da izjavljuje, u vezi sa svojim uverenjem u potrebu za delovanjem vlade zarad ekonomskog opšteg dobra, „sadašnji problem koncentracije kapitala nije samo pitanje zakona, nego pitanje zakona o kriminalu, da ne pominjemo kriminalno ludilo.“ Oni koji su i dalje usredsređeni isključivo na potencijalnu pretnju oživljavanja komunizma u Istočnoj Evropi, a naročito u Rusiji kojom vlada KGB, često previđaju monopol koji zajmodavci imaju nad kapitalom u zapadnim nacijama. U odgovor na ovo, možemo citirati Čestertona koji kaže: „’Kuda mi to idemo, sa svim tim boljševizmom?’, podjednako je važno i dodati: ’Kuda mi to idemo, čak i bez boljševizma?’.“ U ovom smislu, Čestertonovu osudu zemalja u kojim nema boljševizma moraju ozbiljno da razmotre oni koji su postali neosetljivi na odlučujući prodor liberalizma u svim njegovim formama u našu sopstvenu zemlju. Čestertonova osuda uključuje i sledeće:

„Velika nacija i civilizacija [tj. Britanija] je stotinu godina ili duže pratila formu progresa koji je sebe smatrao nezavisnim od izvesnih starih komunikacija, u vidu drevnih tradicija o zemlji, ognjištu ili oltaru. Ona je napredovala pod vođama koji su bili samopouzdani, da ne kažemo nadmeni. Oni su bili sasvim sigurni da su njihova ekonomska pravila stroga, da je njihova politička teorija ispravna, da je njihova trgovina korisna, da su njihovi parlamenti popularni, da je njihova štampa prosvećena, da je njihova nauka humana. U ovom samopouzdanju oni su usmerili svoje ljude u određene nove eksperimente ogromnih razmera; da čine svoju nezavisnu naciju večnim dužnikom nekolicini bogatih ljudi; da zgrću privatno vlasništvo na gomile na osnovu vere u finansijere; da prekrivaju svoju zemlju gvožđem i kamenom i uklanjaju sa nje travu i useve; da izvoze hranu iz sopstvene zemlje u nadi da će je ponovo kupiti sa krajeva sveta; da pune svoje malo ostrvo gvožđem i zlatom dok ne bude preopterećeno poput broda koji tone; da puštaju bogate da postaju sve bogatiji i malobrojniji a siromašne da postaju sve siromašniji i mnogobrojniji; da puštaju čitav svet da bude rascepljen na dva dela u ratu jasno odvojenih gospodara i slugu; da gube svaku vrstu umerenog prosperiteta i iskrenog patriotizma, dok nije preostalo nezavisnosti bez luksuza i nije preostalo rada koji nije ružan; da prepuštaju milione ljudi da zavise od posredne i daleke discipline i posrednih i dalekih sredstava za opstanak, radeći do smrti ne znajući za koga i dobijajući sredstva za život neznano odakle.“

Oni koji Obris zdravog razuma nazivaju „priručnikom distibucionizma“ su u pravu, ali su još bliži suštini stvari kada kažu da „ova knjiga oslikava suštinske principe distribucionizma kao i široke zahvate neophodne da se društvo vrati razumu.“ Propustićemo poentu ovog teksta ako ne shvatimo ozbiljno pojam „zdrav razum“ iz njegovog naslova. Savremenog konzumenta ludila u tehnikoloru Česterton nastoji da suoči sa „razumnošću distribucionističke ravnoteže“. Ova „ravnoteža“ podrazumeva mnoge različite aspekte. Najočiglednija je „ravnoteža“ između društvene i privatne prirode kapitala, suprotstavljena liberalnom individualisti i levičarskom kolektivisti. Druga „ravnoteža“ koju Česterton zastupa u ovom tekstu je ravnoteža između tehnoloških sredstava za upravljanje prirodom i sredstava koja su u skladu sa osnovnom fizičkom, psihološkom i duhovnom strukturom čoveka.

Jedan od primarnih ciljeva Obrisa zdravog razuma je osporavanje opšte pretpostavke, isto onoliko moderne 1926. kao i danas, da je tehnološki „napredak“ „trajna konstanta“ i da ništa, a svakako ne neka knjiga ili pokret koji promoviše idealistički agrarni utopizam, neće osujetiti to napredovanje. Čovek jednostavno mora da prihvati ono što je neizbežno i prihvati da tehnologija, sama po sebi, nije ni dobra ni loša, nego je takvom čini naše mišljenje. Suprotstavljajući se ovakvom determinisitičkom i mehanicističkom pogledu na istoriju i ljudski život (koji se navodno savršeno uklapa u ideju da čovek mora da bude apsolutno slobodan na tržištu), Česterton ukazuje da je ono što je toliko samo po sebi jasno zaboravljeno kada se razmatra ovo pitanje:

„Cilj organizovane ljudske zajednice je ljudska sreća. Za one koji se drže određenih uverenja ona je uslovljena nadom u veću sreću, koju ona ne sme da ugrožava. Ali sreća, izazivanje radosti u ljudskim srcima, je sekularni ispit i jedini realističan ispit. Do sad je ovaj ispit, zasnovan na simbolu srca, pošto je on čisto sentimentalan, jedini ispit ili provera koja je uopšte praktična. Nema zakona u logici ili u prirodi ili u bilo čemu drugom koji nas primorava da radije odaberemo bilo šta drugo. Nemamo obavezu da budemo bogatiji, ili zauzetiji, ili efikasniji, ili produktivniji, ili napredniji ili na bilo koji način prizemniji ili bogatiji, ako nas to ne čini srećnijim.“

Uz ove reči, pronalazimo najsnažniju poruku ovog teksta:

„Vreme je da čovek primeni svoju slobodnu volju i odluči da povrati punoću svog ličnog, porodičnog i društvenog života, obustavom ili ublažavanjem svoje uključenosti u ekonomski sistem i njegov tehnološke podstrukture, koji mu oduzimaju njegova dva najdragocenija sredstva, njegov sopstveni rad i plodove tog rada. Kako čovek može da bude srećan, da oseća istinsku ljudsku sreću, ako ne kontroliše sopstveni rad sopstvenom voljom a ne potčinjava ga zahtevima za sticanje profita koje mu upućuju vlasnici kapitala i sredstava za proizvodnju? Kako će Bogom uspostavljena priroda rada biti ostvarena ako ni njegove ruke ni njegov um ne upravljaju materijalima koje mu je dala neposredno ruka Boga Svemogućeg u skladu sa oblicima proizašlim, preko sredstava ljudskog intelekta i mašte, iz prirodno stvorene strukture sveta?“

Dakle, šta možemo da uradimo da povratimo dragocena sredstva našeg sopstvenog rada i našeg stvarnog vlasništva? Kakav je plan i vizija distribucionizma za budućnost? Ovde su nam izdavači ovog teksta bili na usluzi. Nasuprot onima koji tvrde da je svaka zamisao o vođenju poslova, koja je u izrazitoj suprotnosti u odnosu na sadašnje stanje, samo čežnjiva maštarija ili ono što bi Sv. Toma Akvinski nazvao pukom željom, Česterton kaže: „U našem pokretu, kao i bilo kom drugom, mora postojati određena mera ovog romantičnog stvaranja slika. Ljudi nikada na svetu ništa nisu uradili bez toga.“

Moramo imati na umu ovo shvatanje kada razmišljamo o jednostavnijem životu, životu sa vlasništvom i samodovoljnošću, koji distribucionisti iznose kao rešenje za savremene ekonomske i socijalne probleme kapitalističke ere. Njihov plan je postepen, kao što moraju biti svi planovi koje ne podržavaju ljudi sa velikom moći ili velikim finansijskim sredstvima. Pre nego što budućnost bude mogla da donese bilo šta tim ljudima koji traže pravdu, socijalnu kao i ekonomsku, budućnost se mora zamisliti u svim svojim jasnim pojedinostima i ukupnoj celini. Bez ove vrste „romantičnog stvaranja slika“, budućnost će neizostavno podsećati više na pogled na svet naših protivnika nego na naš sopstveni pogled na svet. Ovakve „nove zamisli“ mogu dopreti do mlađih naraštaja samo kroz proces obrazovanja.

U ovom smislu, Česterton vidi problem zato što, „mi trenutno imamo obrazovni sistem, ne za anđele, nego za avijatičare. Oni ne razumeju želju čoveka da ostane vezan za tlo. U njihovom idealu ima ludila koje bi se istinski moglo nazvati nezemaljskim… Ono što nije u redu sa čovekom u savremenom gradu je to što on ne zna uzroke stvari; i zbog toga, kako pesnik kaže, može da bude previše podložan vladavini despota i demagoga. On ne zna odakle stvari potiču.“

Zdravorazumski pogled na svet čije je obrise Česterton oslikao u Obrisu zdravog razuma, svet vlasnika zemlje, malih farmera koji obrađuju svoju zemlju, i nezavisnih, na selo oslonjenih zanatlija, predstavlja izraziti odmak od sveta u kome trenutno opstajemo, jer za one koje imaju veru i stvarni, konkretan osećaj civilizacije koju je vera stvorila za sebe i svoje pripadnike, „opstanak“, pre nego razvijen život na zemlji u skladu sa našim sopstvenim željama, jeste naš trenutni usud. Ono što Obris zdravog razuma može da ostvari je da nam da i viziju ekonomskog poretka u skladu sa našom istinskom prirodnom i natprirodnom sudbinom, kao i da nas pouči kako da stvorimo taj „društveni krug“, krug „ljudi koji znaju početak i kraj i međutok naših malih života“. Hajde da prihvatimo viziju i bacimo se na posao! Stvarni posao.

Izvor: G. K. Česterton, Obris zdravog razuma, prev. M. Bižić, Stari Banovci: Bernar, 2014, str. 181–188.