3. Nastanak ideje univerziteta – nostalgija
Razumijevanje obrazovnih ustanova (njihove prirode i istorije) izuzetno je važno ne samo za poimanje kulturnog samooblikovanja čovjeka u procesu učenja, ili pak za procjenjivanje zajednice iz njenog odnosa prema obrazovanju, nego i za dokučivanje smisla i uloge ljudskog znanja uopšte. Jedinstven i eminentan izum kad je riječ o obrazovnim institucijama je univerzitet. Sigurnu osnovu za izgradnju univerziteta u evropskom srednjovjekovlju predstavljalo je helensko i hrišćansko duhovno, naučno i kulturno-obrazovno nasleđe. Od XIII vijeka pojam universitas kao korporativna zajednica onih koji poučavaju i onih koji uče (universitas magistrorum et scholarium/studentium) oznaka je univerziteta kao obrazovne ustanove. Ovo slobodno udruženje koje bi se u određenom gradu bavilo studijama imalo je na raspolaganju libertas scholastica, jednu zadružnu autonomiju koja se kasnije razvila u slobodu poučavanja. Kao korporacija privilegovana od strane pape i/ili cara, srednjovjekovni univerzitet je nastao kao jasno hrišćanska i prilično autonomna institucija.[1]
Pojavi univerziteta prethodile su manastirske škole (neki univerziteti, npr. Kembridž, razvili su se upravo iz njih, kao posebno odjeljenje za svjetovne đake: schola externa). U ovim školama je njegovano opšte (enciklopedijsko) obrazovanje (ἐγκύκλιος παιδεία) naslijeđeno iz pozne antike u vidu sedam slobodnih vještina (septem artes liberales) razvrstanih u niži trivium (gramatika, retorika i dijalektika kao artes sermocinales) i viši quadrivium (aritmetika, geometrija, astronomija i muzika kao artes reales).[2] Slobodne vještine, taj podrazumijevajući opšteobrazovni sadržaj, ušle su u strukturu ranih univerziteta kao najniži i pripremni fakultet, nazvan otuda artistički (facultas artium). Naime, raščlanjenje unutrašnje univerzitetske naučne strukture na četiri strukovna fakulteta (termin ‘fakultet’ u smislu kolegijuma nastavnika i učenika jedne struke upotrebljen je izgleda već 1219) izvršio je najprije Univerzitet u Parizu (početkom XIII vijeka), i to tako da je teološki fakultet imao najviši rang, potom slijede pravni pa medicinski i najzad artistički. (Ovaj modus Parisiensis, pariski model, važio je prilično dugo kao uzoran.) Podjela na fakultete izražava ujedno vrednovanje naukâ kojim su svekolika znanja strukturisana prvi put u tolikom stepenu potpuno i sistematično. Pritom, ne samo da su teološki fakulteti zauzimali počasno mjesto po rangu svog predmeta (kao scientia rerum divinarum), nego je značaj velikog broja starih univerziteta u dužem periodu njihovog istorijskog razvoja bio zasnivan na njihovim teološkim fakultetima. Pored ove istorijske važnosti i organizmički shvaćenog odnosa četiri univerzitetske struke (adekvatno društvenim staležima: duhovnički, sudijski, ljekarski i kasnije nastavnički), teološke nauke su i suštinski bile povezane s filosofskim, filološkim, istorijskim, pravnim i medicinskim naukama na ostalim fakultetima.
Kasnije izmjene u rangu fakultetâ upućivale su na promjene u strukturisanju cjelokupnog znanja i u poimanju samog znanja, posebno naučnog. Univerzitet u Haleu, osnovan 1694, ustupio je prvo mjesto Pravnom fakultetu, pa je Artistički fakultet trebalo da bude priprema za studije prava a ne više teologije. Bio je to izraz novog, prosvjetiteljskog shvatanja nauke – orijentisane na praksu, na svjetovne stvari i korisnost. Ubrzo su posvećenost svih nauka svjetovnim problemima i statutarno jemstvo univerzitetske slobode mišljenja (slobode od cenzure i slobode poučavanja) pomogli Artističkom fakultetu (od poznog XVII vijeka on se naziva Filosofski fakultet) ne samo da se izjednači s višim fakultetima nego i da uspostavi prvenstvo, da mu se naime prizna sposobnost da prosuđuje sve ostale, kako je to istakao Imanuel Kant (1724–1804) u raspravi Spor među fakultetima (1798): filosofski fakultet se mora zamisliti kao slobodan i da stoji samo pod zakonodavstvom uma (kao sposobnosti da se slobodno sudi shodno principima mišljenja); on služi da kontroliše tri viša fakulteta, koji moraju podnositi njegove prigovore i sumnje; njegov interes je istina, koju stavlja na upotrebu višim fakultetima; on se pruža na sve djelove ljudskog znanja čineći ih predmetom ispitivanja i kritike radi dobiti za nauke.[3] Ovim su takoreći položeni programski temelji novohumanističko-idealističke ideje univerziteta, koja je osnivanjem Univerziteta u Berlinu 1810. dobila svoje ostvarenje uzorno do duboko u XX vijek. U tom duhu Johan Gotlib Fihte (1762–1814), inače prvi izabrani rektor berlinskog Univerziteta (1811/12), smatra da više učilište treba da bude „škola vještine naučne upotrebe razuma“ (eine Schule der Kunst des wissenschaftlichen Verstandesgebrauches)[4], a za Šlajermahera (1768–1834) se „naučni duh“ sastoji u tome što: „Univerzitet mora dakle da obuhvati sve znanje (alles Wissen), i na taj način, kao što brine za svaku pojedinu granu, da izrazi svoj prirodan unutrašnji odnos prema cjelokupnosti znanja (Gesammtheit des Wissens)“[5]. Vilhelm fon Humbolt (1767–1835), koji čitavu spoljašnju organizaciju univerziteta izvodi iz samo slobodom uslovljenog uvida u čistu nauku (die reine Wissenschaft), prilikom osnivanja Univerziteta u Berlinu dodijelio je ovome sveobuhvatnu nadležnost za nauke i uz to odredio univerzitet kao instituciju za koju je istraživanje (Forschung) uslov nastavničke djelatnosti (dok nas škola uči samo gotovim znanjima).[6] Sveukupnost i jedinstvo svih nauka kao novo univerzitetsko utemeljenje pojma znanja sada se sve češće imenuje i kao universitas litterarum.
Dugo važenje ovih predstava učinilo je da još Karl Jaspers (1883–1969), nakon katastrofe koju je priredio nacionalsocijalizam, ima snage da vjeruje da budućnost univerzitetâ počiva na obnovi njihovog izvornog duha, u povratku našim najboljim tradicijama.[7] Ovo očekivanje je ubrzo iznevjereno studentskim protestima 1960-ih, nakon kojih je univerzitet – kao korporacija u čijem upravljanju učestvuju studenti, asistenti i profesori zastupajući svoje posebne interese – trebalo da bude saobražen „duhu vremena“, potom da odgovori „potrebama društva“ i najzad da „izađe na tržište“ i da se komercijalizuje,[8] – ali sve vrijeme i još uvijek bez jednog ozbiljnog novog pojma univerziteta. Utoliko je Jaspersovo nastojanje da rehabilituje tradicionalnu ideju univerziteta važnije, ne samo kao samosvijest o prošlosti poduprta nadom za budućnost, nego i kao opomena na sadašnje stanje. Jaspers sažima univerzitetsko predanje: Institucija univerziteta je slobodna zajednica istraživača posvećena bezuslovnom traganju za istinom kroz služenje nauci kao obliku duhovnog života u kom se očituje istina[9]; uprkos naučnoj disciplinarnosti, omogućavajući saradnju nauka univerzitet ostvaruje jedinstvo svih nauka kao jedan kosmos znanja (10-11) a ne njihov agregat (79-80); jedinstvo nauka kao zadatak oblikovanja cjeline znanja proizlazi iz jedne filosofske ideje (94); skup nauka uređenih u jednu cjelinu oličen je u skupu fakulteta na univerzitetu; fakulteti reprezentuju cjelinu znanja i treba ih razumjeti pod idejom realnog predstavljanja kosmosa nauka (99); dakle, univerzitet treba da bude obuhvatna cjelina a ne agregat stručnih škola i specijalnosti[10]. Ukoliko Jaspersovo rekapitulisanje novohumanističko-idealističke ideje univerziteta može da obnovi pitanje o istini, o smislu znanja, o ciljevima nauke, o smislu života, onda ono treba da ima obavezujući karakter. Jaspers zna da je istina više od nauke (11), jer nauka nije kadra da odgovori na pitanje o svom sopstvenom smislu niti da pruži životne ciljeve (22); otuda naučno znanje treba da ima svijest o granicama znanja (174), a i sam čovjek je vazda više nego što se o njemu sazna, – i nema istinske slike čovjeka bez Boga (176). Ovdje se otvara prostor za filosofiju, koja nauci daje utemeljenje, i teologiju, koja daje svrhu i smisao. No univerzitetski prostor za teologiju Jaspers (doduše donekle inspirisan Kantom) jasno vidi i sa stanovišta uma, makar što teologija (kao uostalom i jurisprudencija i medicina) ima jednu svrhu izvan nauke, koja je međutim takva da postaje predmet nauke; naime: u teologiji se pomoću uma dodiruje granica nadumnog (100).
Nostalgija za humanističkom idejom univerziteta, kojoj tradiciji Jaspers želi da udahne obnovljeni smisao, ne treba da bude tek čežnja za nepovratno minulim idealom, već motivacija za odbranu univerziteta kao jedne važne civilizacijske vrijednosti. Svrha univerziteta je da bude univerzitet, a ne da se bolje proda na tržištu, kao što zdravlje i dobrota imaju svrhu po sebi a ne da bismo bili uspješniji u stvaranju profita. Bezinteresno traganje za istinom, dobrom i ljepotom, čemu bi trebalo da je posvećen univerzitet, jeste vrijednost po sebi.
4. Ponovo emancipatorska uloga obrazovanja?
Današnji obrazovni reformatori, promoteri beskrajnih i besciljnih reformi, imaju neskrivenu netrpeljivost prema tradicionalnoj ideji univerziteta, a s tim u vezi je frapantni deficit obrazovanosti u „društvu znanja“. Univerzitet postaje institucija za tehnologiju obučavanja u zgotovljenim znanjima podobnima za interesnu pragmatiku, kao neka viša politehnička škola u kojoj se podražavanjem majstorskih vještina stiče zanat („stručno usavršavanje“). Umjesto naučnog izučavanja i umjetničkog stvaranja dobili smo podučavanje koje čovjeka svodi na robu: obrazujemo se da bismo bili objekt eksploatacije i subjekt u povećanju profita egoističnih vlasnika kapitala. Nostalgija za humanističkim obrazovnim idealima treba da nas podstakne da ponovo aktuelizujemo pitanje o suštini znanja i obrazovanja kao vrijednostima, da u novim vremenima postavimo stari problem.
Istorijska morfologija obrazovanja ima svoj utemeljujući početak u antičkom helenskom idealu obrazovanja – paideia (παιδεία: kulturni ideal, najviše vrijednosti i norme, čovjekovo samooblikovanje u čovjeka)[11]. Pritom je ovaj ideal obrazovanja uvijek podrazumijevao čovjekovo samoobrazovanje – samooblikovanje slobodne i misleće ličnosti u zajednici. Prvi takav zahtjev formulisao je niko drugi do delfski Apolon: „Poznaj samog sebe!“ (γνῶθι σεαυτόν).[12] Na ovaj izazov odgovorio je Heraklit izjavom „istražih/ispitah samog sebe“ (fr. 101: ἐδιζησάμην ἐμεωυτόν), a potom su se Sokrat i Platon založili da obrazovanje odbrane kao „brigu za dušu“ (ψυχῆς ἐπιμελεῖσθαι)[13] i kao „njegovanje duše“ (ψυχῆς θεραπεία)[14], jer: „neistražen/neispitan život nije čovjeku vrijedan življenja“ (ὁ δέ ἀνεξέταστος βίος οὐ βιωτός ἀνθρώπῳ)[15]. Ovi uzori guraju se danas u zaborav.
Danas u doba epohalne i globalne krize obrazovanja[16], kada se „univerzitet više ne temelji na ideji univerziteta već na čistom funkcionalizmu i spremnosti da se uklopi u administrativne potrebe države ili potrebe tržišta“[17], ponovo bi trebalo insistirati na emancipatorskoj ulozi obrazovanja, naime na tome da obrazovanje zapravo oblikuje autonomnu kulturnu ličnost, koja je sposobna da kritički misli i da vrednuje svoje i tuđe postupke, kao i da nam pomogne da život ispunimo smislom.[18] Hans-Georg Gadamer (1900–2002), autoritet koji sabira iskustvo tradicije, reaguje na izazove neizvjesne budućnosti univerziteta i opominjući podsjeća da je vaspitanje zapravo vaspitati sebe a obrazovanje odomaćivanje u svijetu[19] (koji je za nas stran i u kom postajemo stranci jedni drugima).
Ako nas primijenjena naučna znanja i tehnika ne čine slobodnijima već nas posredstvom logike profita zarobljavaju, onda je tim važnije da iznova promislimo naše obrazovne institucije i posebno univerzitet[20], njegovu tradicionalnu sposobnost da razvija kritičko i kreativno mišljenje autonomnog subjekta znanja i kulture u ljudskom socijalnom kontekstu, da istrajno traga za istinom (bez koje često nema ni pravde, kao uslova za mir), da bismo razumjeli svijet i istoriju, što znači da bismo razumjeli sebe u svijetu i istoriji, da bismo se zaštitili od manipulacije i odbranili od marketinga. Ako bi savremeno rehabilitovanje emancipatorske i prosvjetiteljske uloge obrazovanja probudilo makar skeptičku nadu, koja razloge za sumnju sučeljava s radikalizacijom nade u doba beznađa i indiferentnosti, bio bi to važan impuls da sebe bolje razumijemo i učinimo slobodnijima i pametnijima u našem mišljenju i djelanju.
Izvor: Bogoljub Šijaković, Otpor zaboravu: Nekoliko [p]ogleda, Foča: Pravoslavni bogoslovski fakultet Svetog Vasilija Ostroškog, Beograd: Hrišćanski kulturni centar dr Radovan Bigović, 2016, 31-40.
[1] O nastanku i razvoju srednjovjekovnih univerziteta: Heinrich Denifle, Die Entstehung der Universitäten des Mittelalters bis 1400, Berlin 1885 = Graz: Akademische Druck- und Verlagsanstalt 1956; episkop dr Vikentije Vujić, „Evropski univerziteti od postanka im do humanističkih pokreta“, Bogoslovski glasnik, god. XI, knj. 21 (1912) 26-31, 145-152, 236-246, 344-353, 425-443; Jacques Verger, Les universités au Moyen Âge, Paris 1973; Alan B. Cobban, The Medieval Universities: Their Development and Organization, London: Methuen 1975; Jacques Le Goff, Pour un autre Moyen Âge, Paris: Gallimard 1977 = Žak Le Gof, Za jedan drugi srednji vek: Vreme, rad i kultura Zapada, prev. M. Radović, Novi Sad: Svetovi 1997, 171-193: „Kakvu svest ima srednjovekovni univerzitet o sebi?“; 194-220: „Univerziteti i državne vlasti u srednjem veku i renesansi“; Walter Rüegg, Hg., Geschichte der Universität in Europa, Bd. I: Mittelalter, München 1993; M. J. F. M. Hoenen, J. H. J. Schneider, G. Wieland, eds., Philosophy and Learning: Universities in the Middle Ages, Leiden, New York: E. J. Brill 1995; J. Verger, „Universität“, Lexikon des Mittelalters, Stuttgart, Weimar: Metzler, Bd. VIII (1997) 1249-1255; Zoran Dimić, Rađanje ideje univerziteta, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 2013 (diss. Zagreb 2010).
[2] Vidjeti: „Artes liberales“, Lexikon des Mittelalters, Bd. I (1977–1980), Stuttgart, Weimar: Metzler 1999, 1058-1061 (G. Bernt), 1061-1062 (L. Hödl), 1062-1063 (H. Schipperges); Oleg Georgiev, „Svobodnite izkustva i Srednovekovieto“, Arhiv za srednovekovna filosofiя i kultura XIII (Sofiя 2007) 139-161.
[3] Immanuel Kant, Der Streit der Facultäten in drey Abschnitten, Königsberg: Friedrich Nicolovius 1798 = Kant’s gesammelte Schriften, hg. von der Königlich Preußischen Akademie der Wissenschaften, Bd. VII, Berlin: Georg Reimer 1907, 1917 (= Kants Werke, Akademie-Textausgabe, Berlin: Walter de Gruyter 1968, Bd. VII), 1-116: 27-29 = I. Kant, F. W. J. v. Schelling, F. Nietzsche, Ideja univerziteta, izabrao, preveo i predgovor napisao Branko Despot, Zagreb: Globus 1991, 19-122: I. Kant, Spor fakulteta u tri odsjeka, 41-43. – Uz ovaj spis, važan za konstituisanje modernih univerziteta, vidjeti: Ernst Cassirer, Kants Leben und Lehre, Berlin 1918, 21921 = Gesammelte Werke, Bd. 8, Hamburg: Meiner 2001 = E. Kasirer, Kant: Život i učenje, prev. A. Buha, Beograd: Hinaki 2006, 400-406; G. Söhngen, Die Einheit in der Theologie: Gesammelte Abhandlungen, Aufsätze, Vorträge, München 1952, 2-21: „Die Theologie im Streit der Fakultäten“; Ralf Selbach, Staat, Universität und Kirche: Die Institutionen in der Systemtheorie Kants, Frankfurt/M 1993; Gerd Irrlitz, Kant-Handbuch: Leben und Werk, Stuttgart, Weimar: Metzler 2002, 435-440. – Kontekstualizaciju Kantovog detronizovanja teološkog fakulteta i problematizaciju njegovog shvatanja teologije podrobno i odmjereno izlaže Walter Sparn, „Die öffentliche Aufgabe der Theologie: Pro und Contra Immanuel Kants Entthronung der ‘Ersten Fakultät’“, Philotheos 5 (2005) 294-311; upor. Ivan Vuković, „Um u istoriji: Kantovska ideja univerziteta“, Theoria 57.4 (2014) 51-62.
[4] Johann Gottlieb Fichte, „Deducirter Plan einer zu Berlin zu errichtenden höhern Lehranstalt“ (1807) § 5, Gesamtausgabe der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, Reihe II, Bd. 11: Nachgelassene Schriften 1807–1810, Stuttgart (Bad Cannstatt): frommann-holzboog 1998, 87.
[5] Friedrich Ernst Daniel Schleiermacher, „Gelegentliche Gedanken über Universitäten in deutschem Sinn“ (1808), Kritische Gesamtausgabe, Bd. 6, Berlin, New York: de Gruyter 1998, 43.
[6] Wilhelm von Humboldt, „Über die innere und äussere Organisation der höheren wissenschaftlichen Anstalten in Berlin“ (1810), Gesammelte Schriften, Königlich Preußische Akademie der Wissenschaften, Bd. 10, Berlin 1903, 251, 256. – O krizi humboltovske ideje univerziteta piše Nebojša Grubor, „Univerzitet – ideja u krizi: Analiza institucije polazeći od J. Habermasa“, Theoria 51.4 (2008) 43-57.
[7] Karl Jaspers, Die Idee der Universität, Berlin: Springer 1946, 6 = K. Jaspers, Ideja univerziteta, prev. D. Basta, Beograd: Plato 2003, 7.
[8] Vidjeti: Derek Bok, Universities in the Marketplace: The Commercialization of Higher Education, Princeton 2003 = Univerzitet na tržištu: Komercijalizacija visokog školstva, prev. J. Popovic, Beograd: Clio 2005; Reinhard Brandt, Wozu noch Universitäten?, Hamburg: Meiner 2011.
[9] Jaspers, Ideja univerziteta, 9-10, 47. – Nadalje se u samom tekstu upućuje na stranice srpskog izdanja.
[10] K. Jaspers, Philosophische Aufsätze, Frankfurt am Main, Hamburg: Fischer 1967, 9-17 = Jaspers, Ideja univerziteta, 168-179: „Obnova univerziteta“ (1945), 179. – Na raspad univerzitetskog jedinstva naučnih znanja kao izraz krize univerziteta i uopšte mišljenja upozorio je Martin Hajdeger (1889–1976) u rezonantnom predavanju „Šta je metafizika?“ (Was ist Metaphysik?, Bonn: Friedrich Cohen 1929): „Naučne oblasti potpuno su razdvojene. Načini na koje nauke obrađuju svoj predmet sasvim se razlikuju. To razbijeno mnoštvo naučnih disciplina danas se drži na okupu samo posredstvom tehničke organizacije univerzitetâ i fakultetâ i ima nekog značaja jedino zahvaljujući praktičnom cilju koji sebi postavljaju struke. Pa ipak, atrofirala je ukorenjenost nauka u njihovom suštinskom tlu.“ (M. Heidegger, Wegmarken, Frankfurt am Main: Vittorio Klostermann 21978, 103-121: 104 = M. Hajdeger, Putni znakovi, prev. B. Zec, Beograd: Plato 2003, 96-112: 97.)
[11] Temeljno o tome Werner Jaeger, Paideia: Die Formung des griechischen Menschen I-III, Berlin 1934-1944-1947; Berlin: Walter de Gruyter 1973, 1989 = Verner Jeger, Paideia: Oblikovanje grčkog čoveka, prev. O. Kostrešević i D. Gojković, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada 1991, naročito str. 7-14: „Uvod: Položaj Grka u povesti ljudskog vaspitanja“.
[12] O ovom nalogu i njegovim duhovno-istorijskim i problemskim implikacijama pisao sam u članku „Antropološki smisao samopoznanja: Uz apolonski zahtjev ‘Poznaj samog sebe!’“ (1985/1994), u: B. Šijaković, Prisutnost transcendencije: Helenstvo, Hrišćanstvo, Filosofija istorije, Beograd: Službeni glasnik, PBF 2013, 79-95.
[13] Platon, Apologia Socratis 30ab.
[14] Platon, Laches 185e; uz ovo i Gorgias 464c, 513d.
[15] Platon, Apologia Socratis 38a.
[16] Upor. Vladimir S. Kostić, „Globalizacija i obrazovanje“, u: Obrazovanje – razvojni potencijal Srbije, 177-189.
[17] Kako zaključuje u podrobnoj studiji Zoran Dimić, Rađanje ideje univerziteta, 257.
[18] Upor. humanistički inspirisane formulacije u Martha C. Nussbaum, Not for Profit: Why Democracy Needs the Humanities, Princeton University Press 2010 = Marta Nusbaum, Ne za profit: Zašto je demokratiji potrebna humanistika?, prev. A. Jovanović, R. Dinić, Beograd: Fabrika knjiga 2012, 11-22.
[19] U predavanju održanom 19. maja 1999. u jednoj njemačkoj gimnaziji: Hans-Georg Gadamer, Erziehung ist sich erziehen, Heidelberg: Kurpfälzer Verlag 2000 = „Vaspitanje, to je vaspitati sebe“, Književni list 19 (mart 2004) 2-3 i Pedagogija 60.3 (2005) 305-314; zasebno izdanje: Vaspitanje, to je vaspitati sebe, prev. D. N. Basta, Beograd: Dosije 2010. Upor. J. Cleary, P. Hogan, „The Reciprocal Character of Self-Education: Introductory Comments of Hans-Georg Gadamer’s Address ‘Education is Self-Education’“, The Journal of the Philosophy of Education 35.4 (2001) 519-527; Saša Radojčić, „Obrazovanje kao oblik hermeneutičkog iskustva“, Norma XV 1 (Sombor 2010) 9-16.
[20] Vidjeti veoma obaviješteno i promišljeno izlaganje u Vladimir Gvozden, „Savremeni univerzitet: Fragmenti kritičkog rečnika“, Letopis Matice srpske, g. 190, knj. 493, sv. 5 (2014) 628-649, naročito 633-643. Upućujem na još dva vrijedna priloga na istom mjestu: Zoran Dimić, „O ideji univerziteta – extra muros“, 597-608; Dragan Prole, „Ideal izvrsnosti i ideja filozofskog fakulteta“, 609-627.
