Ep. Maksim, Vapijući u pustinji, 2020.
Ne mogu da verujem da razgovaram sa mojim kompjuterom. (Teodor, Her [režirao Spajk Džonz])
U naučno-fantastičnoj filmskoj drami Her (2014) na temu upoznavanja preko kompjutera, glavni junak po imenu Teodor razvija nešto što će se na kraju završiti kao tragičan odnos sa Samantom, inteligentnim kompjuterskim operacionim sistemom, koji je personifikovan pomoću ženskog glasa. Fenomen formiranja ega kroz psihološko ogledalo postoji još od dubina ljudske istorije. No sada, kao što je dramatično oslikano u filmu, ljubav čoveka prema izmišljenom biću potkrepljuje moderna tehnologija. Ona na takav način režira stvarnost da se egzistencijalna praznina koju čovek veštački substancijalizuje projavljuje na mnogo dramatičniji način.
Rastući poduhvati olakšavanja života tehnološkim sredstvima digitalne kulture (koja dopušta da tehnologija ulazi u naš život i kontroliše ga) u konačnom ishodu mogu dovesti do gubitka razboritosti i unikatnosti ličnosti. Rizik je ozbiljan: u eri trans-humane tehnologije svako od nas je na putu da postane „pleme od samo jednog pripadnika“. Glamurizovanje sopstvenog života putem današnjih društvenih medija jedan je od simptoma idolizacije o kojoj u svom Velikom kanonu govori Sv. Andrej Kritski iz 7. veka. No, da li tu asketizam može biti od velike pomoći?
Askeza i etos blagodati
Podvižništvo (ili asketizam) na Istoku poteklo je od jasnog antropološkog stava da je čovekovo biće dar od Boga za koji je čovek odgovoran: da ga trezveno čuva i uznosi Bogu kao slovesno uzdarje ili evharistiju. Borba da ljubav prevlada i da smrt bude pobeđena predstavlja glavni erminevtički ključ za razumevanje svakog podviga. Ova dva čina postižu se prevashodno blagodaću Božijom. U zapadnoj tradiciji, jedan autor je govorio da je spasenje potpuno u domenu ljudskog napora, a drugi ugledni otac je isticao potpunu nemoć ljudske volje a svemoć Božije blagodati. Oba učenja su odbačena kao jednostrana.
Prožimanje (perihoreze) blagodati i slobode oživotvorava celo biće i karakter hrišćanina. Vera u čovekove snage na putu podviga, ne dolazi od vizije čoveka kao takvog, nego od čoveka u Hristu. Rast u meru rasta visine Hristove (Ef. 4, 13), moguć je, ali to treba zahvaliti kako blagodati Božijoj tako i čovekovoj slobodi. Dokle onda čovek, kao takav, može da dospe? Antiohijsko teološko predanje je doprinelo da se spasenje shvati u dinamičkom smislu čovekovog slobodnog odmeravanja sa sobom, sa naglaskom na voljnom podvigu. Nije čudo što se upravo od IV veka pa nadalje javljaju teme vrlinskog napora, pa i ekstremnog podviga, poput npr. stolpništva. U svakoj vrsti podviga posebno je naglašena vrlina nepsis (νήψις, trezvenost, pažnja, duhovna budnost). Za semitsko-sirijsko predanje, istina se otkriva kroz njeno tvorenje (πράττειν – činiti nosi prevagu nad εἶναι – biti), te otuda dela krajnjeg podviga koja su uživala poseban ugled u stara vremena. Hristološke rasprave iz šestog i sedmog veka su ovo pitanje osvetlile ukazavši na Hrista kao Bogočoveka koji ipostasno vozglavljuje božansko i čovečansko u neslivenom jedinstvu. Tu je prevladana jedna slabost antiohijskog predanja: verovanje da je u Hristu bio izvesni etički progres. Može se reći da većina protestanata, od Lutera do Bultmana i Barta, ima snažan „antiohijski“ element.
No, zašto je vrlina trezvenosti bitna u novoj kulturi „kratke (ili rasute) pažnje“ i simuliranih, virtuelnih odnosa? Pogledajmo to na jednom sinajskom primeru.
Nepsis i doba interneta
U podvižničkoj atmosferi Sinajske pustinje 7-8. veka, prezviter Isihije, iguman Bogorodičinog manastira Nesagorive kupine, kasnije poznatijeg kao manastir Svete Katarine na Sinajskoj gori, tumačio je Sveto Pismo kroz sočivo asketskog života. To učenje je izložio u spisu „Slovo dušekorisno i spasonosno o osnovnoj vrlini – trezvenosti“, a starac Emilijan Simonopetritski ga je podrobno objasnio (izdanje Manastir Žiča, 2017). Za razliku od Evagrijevog poznatog insistiranja na ljudskom znanju i kontemplaciji, Isihije pripada onoj tradiciji koja se okreće volji i ljubavi, koje on smešta u centar i zenit ljudskog iskustva Boga. Ova ljubav je temelj ukupnih međuljudskih odnosa, a Isihije to na jednom mestu ovako ilustruje: „Kada me neko posmatra sa mnogo ljubavi, a ja gledam na drugu stranu i ne ostvarujem nikakvu zajednicu sa njim, on ne može da me učini učesnikom svoje ljubavi.“
Današnja internet adikcija ne dopušta da nastupi noć ili odmor, niti da se prekine bilo koji proces. Sve mora da bude u trajnoj konekciji, bez nekog predaha ili poštovanja prirodnih ciklusa. Da pitajući parafraziram Bodrijara: da li je to besmisleni luksuz konektovanog društva koje strepi od gašenja baterije isto onoliko koliko i preistorijski lovac od gašenja vatre u noći? No bilo da pritisci na nas dolaze od digitalne ili od prirodne „memorije“, mi smo, budući da smo ljudi, pozvani da se borimo sa strastima u nama. To podrazumeva budnost ili trezvenost. Od neiscrpnih rezervi duhovne energije skrivene u čovekovom biću, jedna od najznačajnijih je volja.
Isihije ne prenebregava značaj napora, upornosti i postojanog truda. To se odvija u unutrašnjem mučeništvu savesti u podvigu slobode, koji je jedna drama. Podvižnik se ne zadovoljava sazercanjem idealnog sveta, nego voljno dela da Carstvo dođe, i to najpre kroz borbu sa egoizmom. Umrtvljenje selfa, sebične volje i egoizma – sve ovo su izvori biološke smrti i svake vrste zavisnosti – vodi ka novom rođenju kroz krštenje i pokajanje za život Carstva. U tom smislu, podvig je okrenut napred, ka budućnosti: „Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije“ (Lk. 9, 62).
Izreke pustinjskih otaca drevnog Egipta imaju posebnu vrednost i u tome što se, za razliku od suvih Evagrijevih monaških uputstava, u njima iznose psihološka raspoloženja, ushićenja i tenzije u dnevnom životu monaha, pokazujući ih kao bića od krvi i mesa. Tu je temeljna korelacija ljubavi i volje. „Jevanđeljska ljubav kreće i prema drugima i nas sjedinjuje sa njima, a celomudrenost je ravnoteža uma, srca, duše i tela. Sila koja sad sve to postiže jeste hrabrost, snaga volje.“ Emilijan objašnjava da je reč „problem“ (πρόβλημα) izvedena od glagola „(samo)isticati se“, kao posledica našeg ega. Otuda njegovo vitalno reagovanje: „blistanje Božanske blagodati dolazi odozgo, a ne od tebe; božansko prosvetljenje će samo doći, i (sa njim) otkrivenje, radost, sozercanje“.
Zadobijanje ljubavi i pobeda nad smrću javljaju se kao glavni kriterijum podviga. Kakve veze takav podvig ima sa današnjim životom čoveka gledano kroz prizmu iskustva pandemije? Stekao sam utisak da taj metod može da ima značaja najpre za psihologiju čoveka 21. veka, koja je psihologija instant komunikacije. Mnogi će prepoznati tačke dodira između etapa duhovne borbe iz drevnosti sa nekim novijim fenomenima virtuelne stvarnosti. Ako uporedimo različite stepene nastanka neke strasti po Isihiju, Isaku Sirinu, Lestvičniku i drugim asketskim piscima, sa neurobiološkim prikazom stanja čoveka našeg vremena, dobićemo dovoljno zanimljivu sliku da je vredi pogledati.
Genealogija strasti i vrline
Poput drugih duhovnih autora klasične starine, Isihije i Emilijan izlažu genealogiju strasti kao važnu temu askeze. Pridev „strastan“ (ἐμπαθής), po njima, „ukazuje na postojanje unutrašnjeg delanja, pokreta, naklonosti i života“. No, strast nije nužno negativan pojam, na iznenađenje nekih čistunaca. No, tu temu ću sada ostaviti po strani. Podvižnički pisci jasno određuju genealogiju „strasti“, prepoznajući u njoj sledeće momente: atak (προσβολή), spajanje (συνδυασμός), zatim borbu (πάλη), saglasnost (συγκατάθεσις), robovanje (αἰχμαλωσία), i konačno strast (πάθος) duše. Ove faze, uz sve razlike i finese, mogu da imaju svoje neurobiološke analogije i ekvivalencije. Starac Emilijan daje jedno moderno tumačenje ovih tema te je, stoga, relevantan u kontekstu mnogih psiholoških problema savremenog čoveka.
Prvi stepen duhovne borbe se naziva napad (προσβολή). Atak može da dođe od neke suptilne reči ili slike nekog predmeta koja iznenađuje srce. Προσβολὴ je prvi hitac (βολή), početak greha, najmanji pokret koji se pojavljuje u čovekovom umu, sve ono što čoveku isprva ulazi u um. Svakako, ova draž može biti diferentna ili indiferentna pošto je ona ravnoznačna osećaju kao elementarnoj psihičkoj funkciji. Zanimljivo je da crkveni Oci opisuju grehe i strasti kao „čulna misao“, „strasne misli“ itd. (Po)misao (νόημα) uvek je posledica nekog umnog pokreta (u grčkom jeziku nastavak -μα ukazuje na posledicu radnje). Dakle, princip i uzrok strasti je zloupotreba određene pomisli. Uzrok zloupotrebe je promena (τροπή), a uzrok promene je nagon (ὁρμὴ) volje. Kao što se da primetiti, volja igra odlučujuću ulogu budući da je ona sve vreme stavljena na proveru. Prvo sredstvo za isprobavanje volje je napad. Svaki nadražaj deluje na sistem senzornih završetaka koji prenose u centralni nervni sistem poseban modalitet osećaja. Slika ili odraz (ἔμφασις) nekog oseta je, dakle, trenutak kada pokazujemo da li volimo Boga ili se vraćamo sebi i vodimo ljudsku bitku između napada i naših pomisli, naših „izdanaka“. Prema tome, ne postoji neutralni doživljaj. „Svaki doživljaj je objektivan, čak i tada kada padamo u halucinaciju i predajemo se na volju nemirnoj igri svojih sopstvenih maštanja i sanjarenja“, rekao bi Florovski..
Na ovom mestu, kao i u sledećoj fazi, čovekova volja ili sloboda igra presudnu ulogu. Ta faza se karakteriše kao saglasnost, a posredi je jedan dijalog ili „razgovor“ sa predmetom koji se pojavio, sa strašću ili bestrasno. U ovoj etapi nadražaj će biti „provučen“ kroz emociju. Starac Emilijan prepoznaje dve stvari: prvo dolazi početni hitac, stvaranje mislene predstave u umu, i odmah zatim imamo pomisao kao saglašavanje. U složenom procesu neposrednog (čulnog) saznanja osećaj (senzacija) je prvi proces. Sve ovo je bitno u kontekstu čovekovog voljnog odmeravanja sa impulsima prirode. Stoga askete ne prestaju da nas uporno savetuju da ne zloupotrebljavamo pojmove (o stvarima) kako ne bismo zloupotrebili i stvari. Zvuči gotovo kao recept: onaj ko najpre ne sagreši u srcu, nikada neće sagrešiti na delu. Pustinjski oci nas, dakle, upozoravaju na grešku koju činimo na stepenu dijaloga. Umesto da odbacimo pomisao i odbijemo njen ulazak u um i njeno razmatranje, mi po pravilu krećemo pogrešnim putem, koji će uvesti u „kovitlac“ učinjenog greha. Sada moje pomisli već ostrašćeno sa njim (napadom) pregovaraju. Emilijan veli da „dijalog koji vodimo sa pomisli koja je u nas ušla, skoro sasvim sigurno vodi u pad, u greh“. Ne zaboravimo kao važno da sveti Oci, od začetka greha sve do njegovog izvršenja, pretpostavljaju i ulogu lukavog demona. Starac Emilijan zanimljivo veli: „Demoni, međutim, vrlo malo mogu da nam naškode. Mogu samo da živopišu u našim pomislima maštarije, da nam ubacuju pomisli maštarske i živopisne.“
Prilika za digitalni asketizam?
Modernom svetu marketinga i digitalne stvarnosti, ova problematika može da bude vrlo bliska, i to posebno na sledećoj tački duhovne borbe koju prezviter Isihije naziva „pristajanje“. To je pozitivan i sladostrastan znak koji je duša dala onome što se pojavilo kao pomisao, suptilna ili agresivna. Ovo je faza u kojoj se nadražaj susreo sa nagonom – sa nekom od urođenih potreba našeg organizma. U tom elementarnom čulnom delu vrši se transformacija nadražaja u osećaj. Signal zadovoljstva sada počinje da deluje, te mašta, spojena sa objektom želje, gotovo da postaje strasna pomisao. To je još evidentnije u svetlu iskustva današnje onlajn-euforije. Svet je naviknut na spontani spektakl digitalne informacije. Neprestano kolektivno šerovanje neobuzdane mašte odvija se u režiji cele planete. Emilijan podseća na dve stvari. Prvo, mašta hrani našu pomisao i čini da postane življa i izražajnija, stvarajući potpunu sliku koju vidim i u kojoj uživam. Drugo, u ovoj ravni se vodi borba, jer snaga volje je još uvek izjednačena sa snagom protivnika (to je snaga koja dobrovoljno pobeđuje ili biva pobeđena). Međutim, ukoliko je navika „izgrađena“, proces borbe je otežan.
U doba digitalizovane svakodnevice važno je napomenuti da je ovde još uvek slobodi data mogućnost da se ispolji te da po potrebi podigne branu kako svojim impulsima tako i signalima sa telefonskih aplikacija. Međutim, kada naša psiha prepozna „upotrebne vrednosti informacije“ (usled prethodnog iskustva konzumiranja), ona „pristaje“ na ulazak znaka. Ovo odgovara pohoti ili želji očiju, tj. želji za posedovanjem, ili kako kažu Oci, pohlepnosti. Ova strast nije telesna više nego psihička, jer je ona sadržana u čovekovoj želji da poseduje za sebe, da uvek ima više dobara, ne samo za zadovoljstvo tela (uživanje i komfor) već i duše, koja uživa u gledanju svojih dobara i koja uvek želi da ih ima više (up. nerazumnog bogataša iz Jevanđelja, Lk. 12, 16–21). Na prethodnim stupnjevima na proveri je bila volja kao sposobnost da se zakoče unutrašnji podsticaji (naročito oni nagonske i afektivne prirode, kao energija svesnog ja).
U ovoj novoj, pre finalnoj fazi dolazi do hipobulije (slabosti volje) ili čak i abulije (gašenje volje). To vodi ka „robovanju“: prekinuta je volja a draž je još uvek tu. Da ove faze korespondiraju sa savremenim iskustvom, vidimo na primeru kada čovek upada u porobljenost ili adikciju. Robovanje je nevoljno, s tim što je srce nasilno uvučeno u strast. Prosto govoreći, istrajno misaono druženje srca sa predmetom koji se pojavio počinje da razara najbolje ustrojstvo čoveka. To je ono stanje u kome slovesni um (korteks) preko limbičkog dela „pada u nepristojna dela“, kako ih opisuje sveti Jovan Lestvičnik. U svakom sličaju, nastupila je strast kao delo i čovekov „self“ (id, ego i super-ego) potpuno je zahvaćen (samo)zadovoljstvom, tim stavom da je biće čovekovo vlasništvo i sredstvo za uživanje. U ovoj fazi pomisao je u potpunosti postala delo.
Strast (πάθος) rezultat je nečeg što se dugo, postojano i strpljivo gnezdilo u duši tako da je čovek povlači za sobom iz navike. Samoljublje je sada u stanju zadovoljavanja „rđavog ja“ lažnim supstitucijama i parazitima čovekovih snaga. Strasti su označivači čovekove potčinjenosti, a time i patnje. Neslobodan čovek strada jer je izgubio imunitet. Jer, strast ili patos je isto što i patnja (πάσχω, patim, trpim). Strasti do te mere ranjavaju i izopačavaju čoveka da on u takvom stanju ne može da živi životom za koji je stvoren. Egoističko-hedonistička orijentacija odnosi prevagu i stvara „ostrašćenost“, što je stanje u kome čovek postoji i deluje kao individua. Zato slike ljudi zagledanih u ekran neodoljivo podsećaju na Platonovu alegoriju pećine, zapisanu oko 375. godina pre Hrista. U apoteozi instantne informacije, vidokrug se sužava i ljudi vide samo ono što je na ekranu. Stanje individualizma u digitalnom dobu je isto ono patološko stanje koje je vladalo i pre, s tim što u niz nezdravih, bolesnih sindroma treba dodati i nezainteresovanost. Naviknut na trenutne promene reklamnog efekta, na brzinu trenutne ekscentričnosti, čovek je zaglibljen u utopiji. Izbrisana je granica između realnosti i imaginarnosti. Nešto poput političke irealnosti u kojoj živimo.
U digitalnoj kulturi koja prednost daje virtuelnoj realnosti sve više se oseća potreba za jednim „informacionim asketizmom“ ili „digitalnim apofatizmom“ koji podrazumeva uzdržanost u odnosu na vladajuću onlajn-fatamorganu. Kao što postoji „religioznost“ teksta, sa istom verskom posvećenošću se danas gleda na mobilni telefon i u elektronsku poštu u zanosu misterije. Stoga izazov koji asketska duhovnost upućuje našoj „fotografskoj logici“ leži u zahtevu vere, podviga vere, vere u jedno Prisustvo bez smrti, što je sasvim nepojmljivo našem tehnološkom svetu instant i „apsolutne“ komunikacije. Podvig ne odlaže, nego radije priziva i anticipira budućnost odnoseći se prema njoj lično, epikletički i ontološki. Podvigom čovek kliče Maranata Dolazećem i izlazi i savremene digitalne pećine.
Upućeni na odnos
Putanja od prvobitnog buntovništva, koje je prvosazdanog čoveka dovelo do neznanja Boga, imala je samoljublje (φιλαυτία) kao svoj početak i svoj kraj. To je naposletku dovelo do toga da egoizam postane pravilo odnosa među ljudima. I dok je stvoren da svetom vlada samovlasnošću datom od Tvorca, čovek je zloupotrebio datu mu mogućnost okrenuvši je protiv prirode i uvodeći u svet pometnju i smrt. U aktuelnim patološkim uslovima, orkestar nervnih ćelija čoveka nije u stanju da skladno i pravilno izvede simfoniju svog organizma, upravo kao što čak ni jedan Jo Jo Ma na raštimovanom violončelu ne može skladno odsvirati Morikoneovu kompoziciju.
Dinamično rešenje za problem strasti nalazi se u podvigu očišćenja odnosa ljubavi prema Bogu i bližnjem, u molitvi i katarzi srca. Patologija greha i strasti se nadilazi od momenta kada se individua prestane odupirati životnoj zajednici sa Drugim. Tada autonomija i samodovoljnost postaju bespredmetni. Tako pročišćeni naši odnosi razbijaju iluziju da realnost živimo samo ako je idealizujemo uz pomoć inteligentnih kompjutera.
Starac Emilijan je uspeo da na organski način poveže Svete tajne i podvig i ubedljivo pokazao da se bogotvoreća blagodat lično usvaja. Time je ocrtao jasne crkvene predispozicije života u Hristu. „Sve možemo da iskoristimo; sve što nam Bog daje, sve što nam drugi daju, sve što se u nama i oko nas dešava, sve su to ’provodnici’ ka Bogu“. Daru ljubavi Božije kao jedina prepreka stoji čovekovo samoljublje („samo prljavština našeg ega nije spasenje; ona nas udaljuje od Boga“). Zaista, sve nam je dozvoljeno, ali ne dajmo da išta ovlada nama (up. 1 Kor 7, 12).
U novije vreme i moderna nauka konstatuje da je čovek nezamisliv bez težnje ka relaciji i samonadilaženju. Naučna evidencija, ponajviše iz polja neurologije (koja se tiče osnovne biologije i načina na koji se razvija mozak), pokazuje da je još kao dete čovek upućen da bude u odnosu (hardwired to connect). Zahvaljujući bogolikosti (koja sadrži transcendentni poriv), mi smo „konektovani“ sa drugim ljudima i upućeni na Boga. Pravo tumačenje ove konekcije, kakvo nalazimo u „Slovu o trezvenoumlju“ prezvitera Isihija, suštinsko je za čovekovo zdravlje i napredak čovečanstva. Asketski oci nas uče neobičnom iskustvu po kome što se više opijamo ljubavlju Božijom, to više bdimo u trezvenosti.
Sve ovo nas vodi zaključku da ljubav i sloboda, kao pokretači podviga samoprevazilaženja, imaju ključne posledice po večni život. One već sada čoveka čine sasvim sličnim Bogu. Crkva je relevantna samo zato što je mesto življenja ove eshatološke istine. Podvig na koji nas ona podstiče vodi nadilaženju strasti i smrti i poistovećuje se sa iskustvom Vaskrsenja kao cilja života. Ovaj svet će zaista ostati lažan ukoliko ga Vaskrsenje ne učini istinitim. Taj istiniti svet je nada (za) svakog od nas, uključujući i Teodora sa početka ovog eseja.
