Vl. Maksim, Moj Anđeo me pozdravlja, 2015.
Šta se zbilo sa ženama mironosicama kada su čule vest da je Gospod vaskrsao iz mrtvih? Prema najstarijem Jevanđelju, anđeo koga su zatekle kraj praznog groba, rekao im je da je Gospod ustao, te da idu i o tome kažu Njegovim učenicima i Petru. No, jevanđelist karakteristično beleži da one tada, „izišavši pobegoše od groba, jer ih uhvati strah i trepet, i nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu“ (Mk. 16, 8).
Ove proste Jevrejke odlaze da bi apostolima prenele nesvakidašnju vest, ali, na prvi pogled, one to ne čine. Razlog za to je obuzetost strahom (Mt 28, 8, doduše, uz strah dodaje i „radost veliku”). No, ako bolje pogledamo, shvatićemo da su taj zadatak ipak ispunile. Naime, imajući istinito iskustvo onog što su videle, svojim držanjem, treptajem bića sve su rekle što se imalo reći. Međutim, apostoli, kako svedoče jevanđelisti, nisu odmah shvatili njihovu poruku, za šta ih je Gospod kasnije i prekoreo (Mk 16, 14: „i prekori ih za njihovo neverovanje i okorelost srca, što ne verovaše onima koji ga videše vaskrsloga”).
Mironosice, dakle, prvobitno nisu govorom saopštile istinu koju su doživele. Pa ipak, ne kazujući ništa verbalno, kazale su sve egzistencijalno. Svedok Vaskrsenja i bez govora ne prestaje da sa-opštava. Ne zna se da li je rečitije njeno ćutanje ili kazivanje.
Na ovaj način, mironosice daju prvi primer životne apofatike u postvaskrsenjskom dobu. Vaskrsna apofatika, kao teološki argumentum ex silentio, znači da ćutanjem odašilješ životnu poruku; poruku da je sušti život sada sa nama ukoliko smo mi sa Hristom. Apofatika se javila sa eksperimentalnim znanjem onog što nadilazi svaki pojam i znano iskustvo. Ona iskrsava onda kada ne možeš da (ne) saopštiš ono što znaš i što si video. U toj nemoći krije se moć poruke.
Poenta apofatike u teologiji nije u neznanju (agnosticizmu) nego o znanju koje se ne može iskazati. Apofatika pokazuje da granice ljudskog jezika nisu i granice ljudskog sveta, budući da ljudsko iskustvo nije zavisno od granica ljudskog čulnog opita, od psiholoških efekata koje ono proizvodi, od stvaralačkog (sintaktičkog) proizvoda uma, mašte i intuicije. Primer je svedočenje Apostola Pavla o iskustvu Budućeg veka. „Znam čoveka u Hristu koji pre četrnaest godina – da li u telu, ne znam, da li izvan tela, ne znam, Bog zna – bi odnesen do trećega neba. I znam da taj čovek – da li u telu, da li izvan tela, ne znam, Bog zna, – bi odnesen u raj i ču neiskazane reči koje čoveku nije dopušteno govoriti“ (2Kor. 12, 2–4).
„Znam, ali ne mogu da iskažem“, bila bi deviza apofatičara. Jezikom možemo samo relativno i figurativno (kao „u ogledalu i zagonetki“) označiti realnost živoga Boga, koga je hrišćansko iskustvo otpočetka definisalo kao neiskazivog, nepojmljivog, nedostižnog, neuhvatljivog (reči iz liturgijske anafore Sv. Jovana Zlatousta). Ipak, jezik jeste ograničen, ali iskustvo nije. Prema tome, „znam, ali ne mogu da iskažem“, govori i Ap. Pavle posle iskustva trećega neba, jer oseća da su mu jezička sredstva sasvim bleda da bi izrazila dubinu viđene tajne i opitovane stvarnosti Budućeg veka.
Kako ne imenujući nešto izričito ipak možete o tome svedočiti? Taj put je jedno vreme sledovao Sv. Vasilije Veliki dok je branio učenje o Duhu Svetome u polemici protiv Evnomija i duhoboraca. U toj polemici, Sv. Vasilije je „skrenuo sa glavnog puta“, kako se na trenutak učinilo Grigoriju Bogoslovu, i izbegao da Duha otvoreno imenuje kao Boga. O božanstvu Duha svedočio je opisno, navodima iz Svetoga Pisma. Mnogi su ga zbog toga osuđivali, ali njegovo ćutanje (tačnije, odsustvo eksplicitnog pismenog iskaza) o božanstvu Duha je, međutim, bilo jedno privremeno sredstvo kojim je, kako kaže Florovski, privukao one koji tu formulaciju nisu još uvek mogli da prihvate iako su verovali u ravnočasnost Duha. To je Vasiliju, između ostalog, omogućilo i da zadrži svoju episkopsku službu.
Međutim, Sv. Vasilije je božanstvo Duha isticao liturgijski, jer ga je u doksološkim vozglasima navodio uz Oca i Sina. On je, naime, naizmenično koristio dve vrste vozglasa u čast Svete Trojice: „Slava Ocu kroz Sina u Svetome Duhu“, i „Slava Ocu sa Sinom i sa Svetim Duhom“. O ovome saznajemo u njegovom spisu O Duhu Svetome, u kome on za Svetog Duha svesno izbegava filosofski izraz ὁμοούσιος (jednosuštni), opredeljujući se za liturgijski izraz ὁμότιμος (jednočastni). Duh je jedne i iste časti sa Ocem i Sinom, „koji izraz u istoj meri posvedočava Božansko dostojanstvo Svetoga Duha, ali i posebnost Njegove Ipostasi”, kako beleži episkop Atanasije.
Sve ovo nam govori da je apofatika nezamisliva bez katafatike, a svakako važi i obratno. A obe one svoju primenu nalaze u Božanskoj Liturgiji.
Misli žena mironosica se nisu spuštale na sveštene zapise zato što ih je obasjavala neopisiva svetlost sa životvornog Groba. I desilo im se da ih je vaskrsenje Bogočoveka, u koje su se uverile na Grobu, učinilo svežijim od novorođenčeta.
Prema jednom drevnom tumačenju Svete Liturgije, amvon pokazuje oblik kamena svetoga Groba, kojega je anđeo odvalio sa vrata Groba, i sedeo je na njemu kraj tih vrata, objavljujući Vaskrsenje Gospodnje mironosicama. Ćutanje praznog Groba postaje povod za najmoćniju propoved Crkve – koja se svetu pruža Liturgijom. A tu moćnu vest svetu su najpre propovedale svete žene mironosice kao prvi svedoci Vaskrsenja.
