© Saša Ristić Kriger [kriegerman.artstation.com]
Đogo je prema RPC izuzetno blag, dok SPC potpuno izuzima iz problematike, stavljajući njene teologe u povlašćen položaj u odnosu na Moskvu i Carigrad: „Da smo ranije sugerisali Moskvi da grubi kozmetički imperijalizam nije jedini način, Carigradu da ideologija u službi drugog imperijalizma nije teologija – možda danas ne bismo bili u ovoj mučnoj situaciji.“ Zašto do ovih sugestija nije došlo? Možda zato što bi dijalog tekao otprilike ovako: – A šta je sa vašom svetosavsko-kosovskom zavetnom ideologijom? – Nije to nikakva ideologija, nego živo pravoslavno predanje! – Onda je ovo naše isto to. Odgovorili bi Rusi i Grci, i tu bi se bratski međupravoslavni dijalog verovatno i završio.
U tekstu se pojam ideologije koristi u negativnom značenju i to je sasvim opravdano (u literaturi, istini za volju, imamo i neutralnu upotrebu ovog pojma kao skupa političkih ideja). Iskrivljenu ili pogrešnu ideološku svest obično mnogo lakše prepoznajemo kod društvenih grupa ili nacija kojima lično ne pripadamo. Ideologija po pravilu ne služi tome da nešto racionalno objasni, već da pruži smisao postojanja nacijama, socijalim slojevima ili pojedincima, prikrivajući stvarne odnose moći. Đogo je u tekstu ispravno primetio da problem u Ukrajini nije isključivo crkveno-kanonski, već politički, pa i geopolitički, a da u svemu tome igra veliku ulogu i specifična ideologija, kao način da strane u sukobu opravdaju svoje postupke. Nažalost, o nekim osnovnim pojmovima ideologije RPC, kao što su ruski duhovni prostor, Sveta Rusija i pravoslavna civilizacija, nema ni rečenice.
Međutim, svakome ko je pratio izjave ruskih crkvenih zvaničnika i desnu (pseudo)pravoslavnu publicistiku (postoji li uopšte neka druga?) moglo je biti jasno da politička situacija u Ukrajini neće izaći na dobro. Pre četiri i kusur zime, decembra 2014. godine, na osnovu prethodne analize zaključio sam ovo: „Preterano je za sada reći da u Ukrajini prisustvujemo prvim koracima pravoslavnog ruskog imperijalizma u pokušaju, ili početnim fazama ratne kampanje za stvaranje Svete Rusije, odnosno pravoslavne civilizacije. Ali ako bi došlo do nepovratne eskalacije sukoba između Rusije i Zapada zbog Ukrajine, ideologija Svete Rusije ima više nego dovoljno potencijala da na ruskoj strani takvom ratu da smisao. Trenutna funkcija ideologije Svete Rusije je da negira posebnost Ukrajine, pružajući potpuno opravdanje za rat na istoku te zemlje i pripajanje Krima Rusiji.“ Koga zanima kako sam do ovog stava došao, može pročitati i ceo tekst „Sveta Rusija“.
Zaključak je bio formalan, ali sam izneo i jedan suštinski: „Ideologija Svete Rusije zahteva političku, tj. spoljašnju vlast nad ljudima i zbog toga ispunjava osnovni kriterijum na osnovu kojeg bi mogli da je prepoznamo kao bezuspešno Satanino kušanje Hrista u pustinji.“ Hristos je odoleo iskušenju da ljudima zavlada služeći se državnom silom, pravoslavlje, bar za sada, očigledno nije. Voleo bih da se ispostavilo da je argument bio preteran i prejak, ali posle nekoliko godina sukoba u Ukrajini, vidimo to mnogo bolje, situacija je sasvim izmakla kontroli i postala neuporedivo gora po jedinstvo celokupne Pravoslavne Crkve – s obzirom da je stigla i definitivna nekanonska reakcija od strane udruženih ukrajinskih raskolnika i Carigrada.
Ne čudi me što su Đogovi neistomišljenici praktično nevidljivi u našem javnom prostoru, iznoseći svoje stavove u korist Carigrada „uglavnom u usmenom razgovoru i tek u ponekom pisanom tekstu“. Smatram da su oprezni i suzdržani da otvoreno iznesu svoje mišljenje, pa makar bilo i pogrešno, iz razloga što delovi SPC u velikoj meri računaju sa Rusijom u kontekstu Kosova. Proteklih godina, na primer, učinjeni su ozbiljni koraci na promociji poštovanja Svetog cara Nikolaja II Romanova kod nas: izložba o dinastiji Romanov u Hramu Svetog Save, spomenik ruskom caru u Beogradu i Banja Luci, njegove ikone koje sa ruskim organizacijama pohode naše parohijske crkve itd. I sve to samo zato što je car Nikolaj navodno ušao u Prvi svetski rat isključivo zbog Srbije, a ne, razume se, zbog imperijalnih interesa tadašnje Rusije, tako da će valjda Rusi na isti način i sada brinuti o nama. (Cara Nikolaja treba poštovati zbog toga što je hrišćanski odustao od svoje imperijalne vlasti i nakon toga stradao, a ne zato što je tu vlast koristio, šaljući ljude u rat i pogibiju.)
Putinova autoritarna politička moć i ruska vojna snaga izazivaju kod nas neskriveno idolopokloničko obožavanje. Ako ne računamo srbijanske režimske tabloide koji nas svakodnevno zasipaju proruskom propagandom, jedan vladika je nedavno izjavio i ovo: „Sreća je po savremenu civilizaciju što današnja Rusija, po Promislu Božijem, zasniva svoj razvoj na duhovno-moralnim osnovama, konkretno na vrednostima i tradicijama Pravoslavlja. Stoga ona nije više minorni ’igrač’ koji samo prati moćne transformacije i dinamični razvoj Zapada nego je ponovo svetska sila i moćan pokretač takvih promena“ (Pečat br. 551, 28. decembar 2018). Pravoslavlje u funkciji svetske moći i sve to nadgledano Božijim promislom? I gde se prvo pokazala na delu ta imperijalna ruska zemaljska svemoć, praćena Božijim blagoslovom? Nije li upravo u agresiji na pravoslavne zemlje Gruziju i Ukrajinu!
Mističnu vezu savreme ruske imperije i Kosova objasnio je drugi srpski vladika: „Ako se prisetimo da je upravo u vreme bombardovanja i zbog bombardovanja došlo do promene na vrhu Ruske Federacije i da je to označilo radikalnu promenu odnosa u svetu, shvatamo da nikakvog rešenja pitanja Kosova i Metohije ne može biti a da se njim ne bavi politički vrh sveta. Taj vrh, sa svoje strane, nikakav mir neće doneti niti bilo kakav problem rešiti ako nije svestan duboke duhovne prirode Kosova i Metohije“ (Kurir, 6-7. januar 2019). Putin će odbraniti Kosovo i Metohiju za Srbiju, pošto je jedini on od svetskih silnika svestan duhovne prirode Kosova, ali ako u tome ne uspe mirnim putem: mira neće ni biti. Primećuje se isti model razmišljanja kao i kada su u pitanju razlozi za poštovanje Svetog cara Nikolaja.
Vidimo da u SPC pojedinci nisu gadljivi na imperijalizam, ali samo ako je ruski i u prilog Srba. Postavka je sledeća: Božiji promisao – ruska imperija – odbrana Kosova. Pa vi sada, poštovani srpski pravoslavci, recite nešto, ako smete, u korist Carigrada, ili bar objektivno sagledavajte situaciju u Ukrajini.
Pozdravljam pisanje oca Darka R. Đoga i smatram da je otvorio važno pitanje upotrebe i uloge ideologije u Crkvi. Ali mislim da greši – a to sam, nadam se, i pokazao – kada ne uviđa da se ta problematika ne može ograničiti samo na ponašanje Carigradske Patrijaršije. Pogrešna svest je uhvatila duboke korene gotovo svuda.
