Текст који се налази пред вама је скраћена и прерађена верзија рада „Јесмо ли нечији? Перцепција и рецепција трауме из перспективе слушаоца“, који је објавњен у зборнику 80 година од погрома у великој Рацији. Ауторка је професорка Универзитета у Београду и системска породична психотерапеуткиња.
Снимање Остоје Слијепчевића
Савремени свијет је, мада би се очекивало да ствари стоје другачије с обзиром на готово универзалну опредијељеност држава ка заштити права човјека, и данас, као и прије 80 година, суочен са колективним страдањима људи. Нашу реалност описује обесхрабрујућа процјена изнесена у извјештају Amnesty International[1] која гласи овако: владе (неких?) земаља улажу више новца у порицање тортуре него што настоје да истраже потенцијалне злочине и процесуирају могуће кривце (по: Hernandez-Wolfe, 2018). На мјесту је извести трагичан закључак да се учестало подржава селективно препознавање или се отворено игнорише страдање људи које је због неког личног или приписаног својста (расне, националне, класне припадности) као небитне жртве означила владајућа већина.
Да илуструјемо ову тезу, биће нам довољан један примјер скоријег датума проживљен у личном искуству. Ријеч је о етничком чишћењу Срба у бившој Социјалистичкој Републици Хрватској. Маја и аугуста 1995. са Баније, Лике, Кордуна, Славоније и Далмације протјерано је преко 250.000 жена, дјеце и мушкараца, а бројни су изгубили животе због тога што су по нечем другачији. Ипак, масовни егзодус народа који се десио у централној Европи пред крај XX вијека и који је у потпуности промијенио демографски састав једне државе остао је непримјећен и без адекватног вриједносног сагледавања на глобалном нивоу.
Но, ту се трагедија не завршава – она има моћ да и надаље обликује будућност како страдалих, тако и њихових џелата (Caterini, Aragona, 2020). Залога је мир: како је прошлост тешко бреме, уколико се не препозна вриједност и достојанство оних који су жртве и ако се колективи кроз суочавање с прошлошћу не измире, њихова је и садашњост и будућност неизвјесна (Франовић, 2013: 23). Једини начин да се такав исход избјегне је да се преживјелом дозволи да исприча „причу о својој несрећи” (Сирилник, 2002: 179) и да друштво уважи његово страдање. Нажалост, однос друштава према колективним страдањима се најчешће своди на негирање. Жртва је приморана на ћутање, а оно је „резултат завере културног окружења где сви налазе своју рачуницу” (Сирилник, 2002: 183).
Завјеру ћутања препознајемо и у нашем друштву које је само током посљедњих 100 година небројено пута било изложено колективним траумама. Но, и поред тога у домаћој литератури нећемо пронаћи много теоријских разматрања и емпиријских студија о преживјелима са искуством такве трауме (види: Љубичић, 2019б), као ни о томе како њихове приче утичу на слушаоце.
Да бисмо отворили потоњу тему: како свједочење људским страдањима утиче на реципијенте трауматичног садржаја, разговарали смо са Иваном Јовићем. За вођење оваквог разговора Ивана је квалификовало то што је иницирао и дужи низ година активно и непосредно учествовао у пројекту посвећеном дјеци из енклава, као и то што је режирао документарни филм о голготи кроз коју су прошла дјеца у логорима Независне Државе Хрватске (у даљем тексту НДХ). Током пет година (2011–2016) Иван је документовао приче људи који су као дјеца били изложени страхотама које је тешко привести свјесном уму. Укупно је снимљено 450 сати материјала које је овај човјек током монтаже изнова преслушавао. Можемо казати да се Иван заправо у дужем временском периоду неспосредно сусретао са траумом највулнерабилнијих – дјеце.
Наша је потреба била да заједно са Иваном покушамо да реконструишемо начине на које он перцепира и обрађује свједочанства о људским патњама. Причајући о свом искуству Иван је проговарао и сасвим искрено разоткрио што је свједочећи причама о страдању сазнао о самом себи, о жртвама и о друштвеном контексту који дијелимо, какве емоције су такве истине код њега пробудиле и какав смисао је дао свом искуству слушања. Тако су настале двије приче. Ми смо их назвали Прича прва и Прича друга. Прича прва говори о дјеци из енклава на Косову и Метохији (у даљем тексту КиМ), а Прича друга о дјеци која су преживјела страхоте усташких логора.
Прича прва
Иако је привобитна идеја била да са Иваном причамо искључиво о његовом раду на филму Завештање, самоиницијативно је отворио тему о страдању дјеце којем је и сам свједочио, током рада на пројекту којег је иницирао и спровео уз покровитељство задужбине једног значајног српског манастира. Његов мотив да се упусти у такву врсту друштвеног ангажмана био је да може и мора да помогне људима у енклавама, који су у вријеме трајања пројекта (2001–2004) били препуштени углавном сами себи. Сматрао је да мора „да сиђе доле”, иако на КиМ никад прије тога није био, да „извуче децу” и да их изведе на слободну територију – прве године у манастир Студеницу, а наредних у Београд и Бања Луку, гдје су проводили одређени временски период.
Први сусрет са енклавом и људима који у њој живе Ивану је остао јасно уцртан у сјећању. Како сам каже тамо га је дочекала нека паралелна стварност, у којој су важили другачији, њему спочетка несхватљиви закони. Да би то илустровао, прича о једној „анегдоти из оклопног возила“. У оклопном возилу КФОР-а[2] нашао је „бајате новине” које је неко заборавио. Када је стигао на одредиште на КиМ, хтио је да их баци. Међутим, његови домаћини су се и тим старим новинама обрадовали. Њима су оне биле драгоцјене – стигле из Србије, а то је имало симболичко значење, као уосталом и Иванов долазак.
За ове „људе у кавезу” Иван је у метафоричном смислу био посланик њихове државе: својеврстан доказ да нису заборављени. Иако се трудио да се дистанцира од такве слике о себи, и њих увјери да је истина ипак нешто другачија, Иван у том није успјевао. Коначно, та учитана му улога – улога спасиоца, налагала му је да издржи све физичке и емотивне напоре које је његов ангажман захтјевао. А изазова је било много. Иван је тако одмах примјетио одсуство радости и оптимизма у енклави – разумљив исход контекста у којем живе ови људи, и раширено осјећање страха, нарочито код дјеце. Због тога се осјећао пораженим. Резонујући даље да дјетињство иде руку под руку са другачијим осјећањима, Иван примјећује да су одрасли дјецу инфицирали страхом. „За дете ништа не значи што је тамо. Оно се плаши страха својих родитеља”, тачно каже.
Примјетио је да је страх стално пратио дјецу из енклава, чак и када су изашли на слободну територију. Плашили су се, неповјерљиви око тога куда иду и шта их тамо чека, а посебно их је узнемирио церемонијал дочека у манастиру Студеница. Било је много људи који су их сачекали, заједно са братијом манастира, оглашавала су се црквена звона, а сва та свечаност је дјецу изложила великој стрепњи. Млађа дјеца су питала гдје су то стигли: „да ли су оно српске или албанске куће”, и сви су наставили спавати на поду као и у енклави, „због пуцања и бомби”.
Ипак, Ивана је највише шокирало једно сазнање. Схватио је да су људи без искуства траума пред дјецу из енклава ставили сасвим одређена очекивања. То нису могла бити сасвим обична дјеца, већ „деца с Косова”. „Они су у неку руку били”, каже Иван, „егзотичне животиње” од којих се захтијевало да испуне своју улогу жртве. На примјер, када би неком дјетету пришли новинари, оно би одмах направило тужан израз лица и причало шта му се све догодило: како живи његова породица и како се на њих пуца. Дјеца су преузела „идентитет непрекидне жртве”, а на то их је подстицало окружење у које су стигли и које је било разочарано када би примјетило да се „деца радују” – односно, не уклапају у улогу виктимизованих.
Свједочење таквом третману дјеце Ивану је помогло да дође до јасног увида на који начин гледамо оне који живе у „кавезу“. Он то назива општом друштвеном небригом и током разговора учестало се враћа на чињеницу да је однос шире заједнице према људима из енклава игнорантски. Пита се: „Како је могуће да о Косову говоримо као о срцу Србије, а да немамо да нахранимо те људе”.
Веома храбро разоткрива и своје осјећање кривице јер није могао да испуни симболички задатак који су му импутирали становници енклава вјерујући да он представља њихову државу, с једне стране. С друге, посебно га је узнемирио неочекивани прекид пројекта. Пројекат је завршен[3] јер је постојало увјерење код финансијера да постоје друге, насушније потребе од помоћи дјеци са КиМ. Дуго времена се осјећао лоше: „Како да те не ухвати грижа савести кад упалиш светло и сетиш се Миљане која нема струју… Кад знаш да можеш више и да ниси урадио довољно?”, пита. Његов је доживљај да су дјеца изневјерена, и да су у том учествовали и он и неки неидентификовани други. Његов начин да изађе на крај био је радикалан и сасвим разумљив. Прекинуо је везе – потпуно се искључио и донио коначну одлуку да у енклаву „више не силази” јер су „ствари… непоправљиве”.
Ипак, Иван његује једну дозу оптимизма и учитава људима из енклава својеврсну животну мудрост и умјеће које он не посједује, а то је да знају боље до њега како да у свом контексту преживе. Они су „издржљивији и јачи, имају другачију кожу, психу од мене, и не смем да се љутим на било кога, да моралишем”. Даље преговарајући сам са собом, смисао патње ових људи и свог послања налази у вјери. За њега људи у енклавама носе Христов лик. Њихова христоликост се огледа у скромности и трпљењу, али их Иван одбија видјети као жртве. Осврће се и на то да је давање било узајамно и да је однос био храњив.
Прича друга
Друга прича тиче се Ивановог рада на документарном филму о дјеци која су преживјела страхоте усташких логора у НДХ. Започиње своје казивање констатацијом да „Немамо праве бриге, емпатије, само естрадизација, приказивање… Постоји потреба да се тема о Јасеновацу стави на црвени тепих, под рефлекторе. То је предмет политичког мешетарења, а на преживјеле се гледа као на егзотичне животње”. Говори о низу својих искустава која потврђују овакав његов став. Једно од њих је доживио одмах на почетку снимања филма. Идеја којом се руководио бирајући интервјуере је била да они припадају различитим идеолошким опцијама, под једним условом да се сложе да се у НДХ десио масовни организовани злочин над цивилима.
Како то нико од њих није довео у питање, започети су интревјуи са преживјелима, али је тај процес спочетка био незадовољавајући. Тако неки од оних који су се изјашњавали као припадници „друге Србије” нису испољили сензитивност према жртвама, нити им дозволили да спонтано испричају своје приче, већ су трагали за доказима злочина. „Где се то десило, где сте то видели?” Такво пропитивање није дјеловало подстицајно на људе који су о својим страдањима причали. Ријеч је о старим људима који су позвани да коначно кажу шта им се десило – о томе дотад нису говорили јер их нико није ни питао, нити су сами хтјели узнемиравати своје ближње, па су и они остали у незнању – а постали су предмет скоро па истраге. У даљем процесу рада тај принцип је морао бити промијењен и интервјуери су бирани по специфичнијим критеријумима.
Иваново је дубоко увјерење да однос према жртвама мора бити сакралан. То би требала да буде једна врста „меморијалног односа који долази у тишини” и који и јесте био један од мотива због којег се он упустио у овакав пројекат. Други разлози који су га опредијелили да се бави чувањем сјећања су страдања кроз која је прошла породица његове супруге (у НДХ, а потом и у држави Хрватској током 1990-их), као и то што „живе у избегличком насељу у којем нема ни једне куће без неке баке која има исту причу”. Свјестан тога да ће „они нестати кроз неко време” и става да „тако не иде” на себе је узео задатак да забиљежи њихове приче. „То морам ја, јер нема ко други”, исправно је резоновао.
О томе да ли, и како су приче преживјелих на њега утицале, Иван говори тек када је упитан. Вели да свједочење за њега није било трауматично, али да ове приче његова супруга није могла слушати. „За њу је то било језиво”, вјерујемо због тога што и сама има лично и породично искуство страдања које је дуго времена било чувано као породична тајна.
С друге стране, Иван није могао да ове приче до краја „разуме”. Нити се трудио јер: „би сишао с ума. Немаш механизам да схватиш како неко може да позива на клање детета”, каже, и вели да је као своје „послање” препознао нужност да буде ту: да документује страхоте и да пронађе одговор на питање како послије свега наћи смисао.
Посебно је важно истаћи како Иван перципира своје саговорнике. За њега то су људи који су имали испуњене животе и поред неописивих страдања кроз која су прошли. Он им се диви јер они и поред свега не желе да се свете. Задивљен је тиме што „Они не мрзе. Нема крви. Само ведрина. Лепи су, налик иконама, све је сабрано у том старачком лицу”.
Лична несрећа није једино што постоји у њиховим животима, већ они своје приче преду помоћу мноштва других нити. Причали су му о својој дјеци, о својим љубавницама, о својим успјесима и неуспјесима. Због тога за Ивана свједочење њиховим причама њиховој „посебности, христоликости“ представља „додир са небом”. Такво повлаштено сусретање Ивану се десило небројено пута, а он посебно издваја иконичност једног Остоје. Ивану је овај времешни човјек открио да би прије смрти волио да посјети једно посебно мјесто, и да га покаже и другим људима. На Иваново и моје изненађење, то мјесто није спаљена родитељска кућа, или родни крај, већ је то једна кота „које доказује да је ту некад било Панонско море!”
Као да је прастари Паратетис већи од његовог личног страдања!
Ипак, осим храњивог утицаја егзистенцијалне логике ових храбрих људи, Иван се суочио и са осјећањем дубоке личне повријеђености због начина на који су преживјели и њихове приче третиране у јавном простору. Услиједило је игнорисање и дезавуисање свједочанстава. На примјер, у Бања Луци пројекцију је напустила политичка гарнитура одмах на почетку филма. Заправо, њихово присуство је био само дио политичке презенатције. Да приче чују, да им посвједоче они нису ни имали намјеру, а то што нису дочекали крај нити су имали обзира према преживјелима који су изашли на позорницу када је филм завршен, за Ивана је било поражавајуће. Плакао је и када је филм приказиван на РТС и када је свједочење о трагедији једне жене и цијеле њене породице прекинуто рекламом. Све је то за њега доказ неуважавања и одсуства друштвене бриге и обзира према страдалницима. Његов је закључак да нечовјечне патње кроз које су прошли сада већ остарјели људи и њихова искуства заправо имају само употребну вриједност. Ипак, наша је кратковидост или намјерно сљепило толико да не видимо страдање Човјека.
Херојски чин – остати жив упркос свему, бити резилијентан и имати испуњен живот, и његов лични: снимити доказе ужаса и велике патње и ставити нам то на увид, није наишло на емпатију. „Ни једне новине нису објавиле текст о филму, а да ја нисам молио”, каже. Ивана је погодио и изостанак очекиване валидације значаја пројекта, који има шири друштвену важност. Наиме, током рада на филму, стручно је прикупљена највећа видео-архива усмене историје страдања цивила у НДХ[4]. Чини се као да је све то превиђено.
Због тога сада преиспитује има ли његов ангажман било каквог смисла. Констатује говорећи о себи и својим саговорницима да су „ничији”, и то га чини „преосетљивим”. Друштвени актери се нису ни потрудили да препознају суштину. Немар друштва, његова небрига, за Ивана су толико повријеђујући да га спријечавају да истраје на путу даљег свједочења: он одустаје од рада на наставку документарца о дјеци логорашима. „Сад не могу, нисам сигуран ни за будућност. Немам доживљај да сам потребан. Сувишан сам, не треба више. Нестала је сакралност, победила је естрада“, а једини начин да се заштити од личне немоћи да било шта промјени је да се повуче. Његову емоционалну исцрпљеност због одуства сваког интересовања за жртве, прати и осјећање кривице и усамљености, са којима Иван самопреговара. На крају констатује да себи не може приписати личну одговорност за неурађено, за „изневјерену децу”, јер колективна небрига надвисује његова настојања.
Његов је доживљај да су се сви поиграли са преживјелима и оставили их. Као да их никад није ни било, непризнати су. Иванов „је свет изгубио. Сви су изгубили”. Разумијемо о чему говори и како се осјећа: одсуство валидирања постојања Другог, слуха, вида и емпатије према страдањима ближњих, не води ка бољем сутра. Нити ка сутра уопште. С резигнацијом о томе говори користећи метафору брода који тоне: док се они у потпалубљу даве, ови се на палуби и даље сунчају. На крају приче нико неће изаћи сув, а неки ће се и подавити”.
Умјесто закључка
Иако постоји слагање да је свједочење причама о страдању предуслов исцјељења жртава и колектива – актера који су до патњи довели, неоспорна је чињеница да се наративи о масовним траумама, уз неке изузетке, настоје утишати и/или каналисати причање тако да оно не изазове нелагоду како у друштву тако и у личности слушаоца. Церемонијал свједочења је уподобљен друштвеним очекивањима, а онај чији наратив слушамо, унапријед би морао да се сложи са тиме да ћемо, када он заврши своје причање, прећи на друге теме, као и да ће његова прича добити политичку конотацију, уколико то буде потребно.
У прилог овим процесима свједочи и Иванова прича. С једне стране га запањује отпорност и умјеће преживјелих да пронађу смисао у свом страдању, а с друге трауматизује присуство друштвене небриге. Како једно храни, тако друго рањава, а Иван може једино да се одбрани искључивањем и његовањем резона да „више није потребан” јер зна да би његов напор да „ствари поправи”, био узалудан.
Закључићемо – у сусрету са људским патњама не бисмо смјели остати неутрални. Морали бисмо заузети став у вези са опресијом иако је сасвим могуће да ће нас свједочење причама о људском злу трауматизирати. Ипак, треба знати и то да ослобођени гласови преживјелих могу за нас да буду храњиви, нарочито када говоре о отпорности на невоље и о проналаску смисла постојања.
Није ли привилегија свједочити таквом „васкрсењу”, како то лијепо именује Иван?
Литература
Caterini, M., Aragona, V. (2020) Criminal protection of human dignity: Racist ideas, denialism and hate speech in Italian legal order. U: Pavlović, Z. (ed.). Yearbook Human Rights Protector. The Right to Human Dignity. Novi Sad, Belgrade: Provincial Protector of Citizens – Ombudsman Institute of Criminological and Sociological Research in Belgrade, str. 445-467.
Franović, I. (2013) Suočavanje s prošlošću u kontekstu etnonacionalizma. Beograd, Sarajevo: Centar za nenasilnu akciju.
Hernandez-Wolfe, P. (2018) Vicarious Resilience: A Comprehensive Review. Revista de Estudios Sociales, 66, str. 9-17.
Ljubičić, M. (2019a) Društveni kontekst kao okvir retraumatizacije i iscjeljenja žrtava kolektivne trauma. U: Kuburić, Z., Zotova, A., Ćumura, Lj. (prir.) Opraštanje i/ili zaboravljanje: zbornik radova. Novi Sad: CEIR, str. 225-244.
Sirilnik, B. (2002). Sreća u nesreći. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Интернет извори:
Четник М. (4.8.2022.) Убијање Срба у избегличким колонама 1995., страници приступљено 20.12.2022.
Torture: A global crisis, страници приступљено10.11.2021.
[1] Само у посљедњих пет година Amnesty International извјештава о присуству тортуре у три четвртине ˗ 141 држави свијета.
[2] Припадници КФОР-а су у то вријеме посјетиоце и житеље у енклаве довозили у оклопним возилима ради заштитите њихове безбједности. Иванова претпоставка је да је један од ових путника заборавио своје новине.
[3] Када је пројекат угашен, Иван је одлучио да заједно са својом супругом Моњом организује литерарне и ликовне конкурсе за дјецу из свих основних школа у енклавама. Као резултат тога настале су двије књиге (објављене 2005 и 2006): „Сањам, а шта ми се догађа” и „Писма из енклава – поздрав са Косова и Метохије”. Писма су писала дјеца својим вршњацима који живе слободније него они, и прилагала цртеже о свом животу. Њихови цртежи су потресна свједочанства о свакодневици коју су живјели – о спаљеним кућама, убијеним људима, о неслободи. Треба посебно подвући да је овај Иванов ангажман настао као посљедица немогућности да се емоционално удаљи од претходног искуства бивања у енлавама.
[4] Сав снимљени материјал је похрањен у Malach Centre for Visual History у Прагу. Иван и његова супруга су одлуку да се видео свједочанства архивирају у овој установи донијели, сматрајући да она обезбјеђује адекватне услове за чување, класификацију и обраду усмене историје о страдању.