Pre izvesnog vremena u srpski teološki rečnik ušunjao se pridev „crkven“ a onda i njegov antinom „necrkven“. Kao što to obično sa rečima biva, značenje je uobličavano i normirano njihovom upotrebom. Šta znači biti crkven ili necrkven učili smo kroz njegovu primenu. Po pravilu, on je korišćen da imenuje ne tek neku, nego nečiju realnost – lik pojedinca ili grupe, njegovo ili njihovo delo, ponašanje, vrlinu ili porok.
Pre nekog vremena, kada je ovaj pridev počeo da se koristi, često bi se govorilo o crkvenosti pojedinih naroda. Tako bi, recimo, episkopi, profesori i duhovnici koji su se obrazovali u Grčkoj znali govoriti o tome kako je, za razliku od srpskog, tamošnji narod izrazito „crkven“. Time se uspostavljao jedan standard o tome kako jedan narod treba da praktikuje i živi svoju veru, ali i donosio vrednosni sud o sopstvenom narodu. Pridev je često postajao deo jednog šireg „paketa“ koji je gradio sliku o srpskom i grčkom Pravoslavlju. Slavile su se različite grčke prakse a gotovo sa prezirom se govorilo o raznim srpskim običajima kojima je naš narod kroz svoju bolnu istoriju čuvao svoju pripadnost Crkvi.
Bilo je, i sada ima, mnogo čega lepog i plemenitog u našoj duhovnoj obnovi, odnosno insipiracije koju je ova imala u grčkom pravoslavlju i teologiji. Međutim, mora se priznati da je odveć često njome provejavao i jedan „necrkven“ duh samoporicanja. Grčko pravoslavlje je i te kako imalo čemu da nas nauči, ali nas nije moralo učiti tome da je ono naše, zajedno sa čitavim narodom, nekako „necrkveno“.
S druge strane, ovaj govor uveo je u priču i potrebu za neprestanim „ucrkovljavanjem“ srpskog naroda. To je podrazumevalo kako potrebu za stalnim podučavanjem (katihizacijom i evangelizacijom) naroda, koja je neophodna svakom pa i našem narodu, ali često i više od toga. Sve te pojave i manifestacije srpske vere trebalo je sada nekako „ucrkoviti“. Otuda su i krenuli pokušaji da se npr. slavski kolači lome isključivo u crkvi, kao i da se nalaganje badnjaka obavlja u crkvenoj porti. Ove običaje, koji su od vajkada praktikovala hrišćanska domaćinstva, tako je trebalo „privesti Crkvi“. Kao da oni od samog početka nisu bili izraz dubokog doživljaja Crkve, sabiranja, zajedništva, duhovnosti, koju svaki čovek želi da praktikuje, i time prenese i oživi veru u sopstvenom domu.
U nekoj narednoj fazi, ovaj termin počeo je da se koristi kao pohvala nekom pojedincu. Nije bilo ničeg lepšeg nego reći za nekoga da je „crkven“ čovek. Iako bi se retko objašnjavalo šta se pod tim podrazumeva, to je postalo sredstvo validacije nečije vere, držanja, učenja, mišljenja, ponašanja, i tome slično. „Crkven čovek“ bio je onaj koji „zna šta je Crkva“ – kako bi se često govorilo. Poput slučaja sa čitavim narodima, ova tautologija bila je način odavanja priznanja nečijem liku i delu.
U trećoj fazi, koju danas živimo, pored „crkvenosti“ u svakodnevnu upotrebu ušao je i njegov antinom – „necrkvenost“. Time bi se, opet neodređeno i samorazumljivo, tvrdilo da onaj koga svojim vrednosnim sudom targetiramo, „ne zna šta je Crkva“, da narušava njen duh, etos, ili nešto treće. Ova strategija po pravilu ima je za cilj da predupredi potrebu za kakvim ozbiljnijim razmatranjem nečijih argumenata, rezonovanja ili postupanja. Jednom označen kao „necrkven“, pogotovo od strane ljudi na pozicijama crkvene moći, pojedinac nije zavređivao niti imao pravo da se s njim razgovara ili njegov stav uzme u razmatranje. Jer, šta imamo mi „crkveni“ da u obzir da uzimamo one „necrkvene“? Ovo je postala savršena prečica sistema samoodbrane koji se grčevito odupire samoj pomisli da kritiku na svoj račun treba čak i da uzme u razmatranje. U drugom, opasnijem vidu, ovo je postao sistem ciljane diskreditacije, pa i dehumanizacije svakoga ko se u „naš“ koncept „crkvenosti“ ne uklapa.
Da li je, međutim, u istoriji crkvenog Predanja uopšte korišćen ovaj termin?
Ništa slično pojmu „(ne)crkvenosti“ ne nalazimo ni u jednom od svetopisamskih spisa. Pridev „crkveni“ se u srpskom prevodu Novog Zaveta isključivo koristi da imenuje nešto što pripada Crkvi (τὴν ἐκκλησίαν), poput npr. starešina (Dap 20, 17) ili prezvitera (Jak 5, 14). Njegov antonim „necrkveni“, ne može se nigde sresti.
U crkvenom Predanju, takođe, ne nalazimo nikakav spomen ovog termina. U nemalom broju moralnih i asketskih spisa, nikada nigde se u spisak vrlina koje je hrišćanin pozvan da praktikuje ili u njima uzrasta, ne spominje „crkvenost“, baš kao što se i među porocima ne spominje „necrkvenost“. S druge strane, u vokabularu otaca, koji je vrlo često obilovao teškim optužbama, osudama i prekoravanjima, niko, pa ni jeretici, nije optuživan za „necrkvenost“.
Šta nam to istorijsko iskustvo novozavetnih spisa i otačkog promišljanja govori?
Istoričari i teolozi bi verovatno mogli da izvedu razne zaključke. Zaključak koji se čini očiglednim jeste da iza prideva „necrkveni“ stoji strategija diskreditovanja i isključivanja drugoga koja je sasvim novog datuma.
Mnogo važnija od toga, verujem, jeste činjenica da iskustvo Crkve pokazuje – da se poslužimo pravnim rečnikom – da svaki pojedinac pripada Crkvi (a i Crkva njemu) sve dok se ne dokaže suprotno. Dakle, crkvenim se ima smatrati svaki član Crkve. Otuda je „crkven“ svaki onaj koji „pripada Crkvi“. Sa svim svojim vrlinama i porocima, dobrim i lošim stranima. Ali pripada Crkvi.
U čemu je onda problem sa tim da bilo koga kvalifikujemo kao „necrkvenog“?
Prvi problem sa upotrebom ovih prideva je već imenovan. Njime se često prikriva jedan stav, duh i ponašanje koje je prezrivo prema sopstvenom narodu i njegovoj tradiciji i jeste izraz duha samoporicanja. Time se navodno nastoje opravoslaviti običaji i prakse koji su već duboko pravoslavni. Srpski narod i predanje ni po čemu ne zahtevaju ponovno krštenje.
Drugi problem direktno se tiče crkvenog poretka. Naime, Crkva je kroz istoriju ustanovila različite institucije kojima je donosila odluke o „crkvenosti“ sopstvenih članova. Ako se „crkvenim“ ima smatrati svako ko je član Crkve, onda to znači da „necrkven“ može biti samo onaj ko je odlučen od Crkve.
Postoji pregršt nivoa i načina na koji su se kroz istoriju hrišćani odlučivali od Crkve. Od privremenog odlučenja laika od pričešća do trajnog svrgavanja episkopa, svođenja na red laika, pa i njihovog trajnog odlučenja. U našoj pomesnoj Crkvi, kanonsko predanje, ali i Ustav SPC, predviđa postupak za svaki od ovih nivoa i načina. Kada je reč o laicima, o tome može odlučivati episkop, eparhijski crkveni sud i Veliki crkveni sud. Kada je reč, na primer o episkopima, o tome može odlučivati isključivo Arhijerejski sabor.
Čuvari „crkvenosti“, brzi na optužbi za „necrkvenost“ kako laika tako i klirika, pa i episkopa, međutim, za ovaj crkveni poredak ne mare. Oni s ogromnom lakoćom sebi pridaju prerogative koji su oduvek pripadali isključivo Crkvi samoj, njenim institucijama i procedurama. I tako iz spiska članova Crkve brišu svakoga ko im nije po volji. Iako to ne čine formalno (makar ne za sada), to čine suštinski. Jer „necrkveni“ pripadnici Crkve su opasniji od onih koji uopšte crkvi i ne pripadaju. To su „petokolonaši“, „unutrašnji neprijatelji“ i svako drugo zlo iz rečnika komunističke partije (koje se navodno gnušamo), koji se upotrebljavaju kao sredstvo za razračunavanja sa svojim oponentima i „disidentima“.
Treći problem tiče se činjenice da trenutni crkveni položaj nikome ne garantuje status „crkvenosti“ – onako kako je shvataju oni koji vole ovim terminom da se služe. To što je neko istaknuti episkop ili patrijarh nije trajni garant njegove „crkvenosti“. Očuvanje poretka ne zahteva nužno od svih članova Crkve da mu budu bespogovorno poslušni i da se njegove procene, postupci, pa i ispravno učenje, ne smeju dovesti u pitanje. U tom pogledu, dovoljno je prisetiti se činjenice da su slavni jeretici, pa i rodonačelnici pogrešnih učenja, zauzimali istaknuta mesta u crkvenoj jerarhiji. Brojni patrijarsi koji su bili na prvom tronu Istoka – carigradskom – osuđeni su od Crkve kao jeretici. U takve spadaju recimo Jevsevije Nikomidijski, Evdoksije Antiohijski, Makedonije, Nestorije, Akakije, Sergije i Pir. Da li je u slučaju ovih ličnosti punoća Crkve bespogovorno slušala njihov sud, ili je možda „kritički“ promišljala o njima? Ako im položaj nije garantovao „crkvenost“, može se ispostaviti da će se upravo oni, u istorijskom sudu, pokazati istinski „necrkvenima“.
Četvrti problem jeste činjenica da je, kroz istoriju, Crkva često kažnjavala i isključivala one najbolje među svojim članovima. Sveti Atanasije Veliki je osuđen dva puta na saboru episkopa, a pet puta prognan iz Aleksandrije. Sveti Jovan Zlatousti je svrgnut i izgnan, takođe, odlukom episkopskog sabora. Sveti Maksim Ispovednik je polemisao direktno sa pomenutim carigradskim patrijarhom Pirom, zbog čega je bio osuđen i mučen – odsecanjem jezika i desne šake – i izgnan. Postoje i brojni drugi primeri. To nas uči makar toliko da znamo da Crkva može da pogreši u svom ovozemaljskom sudu. Ali i da može da se u svom istorijskom – ili, neko bi rekao, eshatološkom – sudu ispravi. I prizna da su oni koje je osudila i od sebe odlučila bili zapravo njen „najcrkveniji“ deo, onaj koji nas je naučio, i danas nas uči, istinskoj veri Crkve.
Peti problem tiče se činjenice da su rehabilitaciju po pravilu zadobijali mahom oni najveći među crkvenim jerarsima. Samo Bog zna, međutim, koliko je onih pravednika koji nisu imali taj blagoslov da zauzimaju visoka i istaknuta mesta poput mnogih svetih otaca, koji su umrli isključeni iz Crkve, a da nikada u nju nisu po smrti vraćeni. To zna samo Bog.
Konačno, problem je i u tome što je ovo presuđivanje tuđoj „crkvenosti“ znak ne samo neuvažavanja crkvenog, nego i poricanje duhovnog poretka. Time pojedinac preuzima na sebe ingerencije suda koji pripada bilo trenutnim crkvenim institucijama, bilo njenoj istorijskoj (i eshatološkoj) svesti, bilo Bogu samom. Možda će isti reći kako ovim nikoga ne isključuje iz Crkve, nego „samo“ sudi o tome kakav je on član Crkve. Lepo. Međutim, to se ne razlikuje od presuđivanja vere drugih, da li su hrišćani ili ne, i tome slično. Davati gordo sebi za pravo da budemo konačne sudije u ime Crkve ili Boga samog – pokazatelj je ozbiljnog duhovnog problema. Sam Hristos nas o tome jasno poučava govoreći „Ne sudite, da vam se ne sudi; Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti.“ (Mat 7, 1-2).
Dakle, ako zaista verujemo Crkvi i njenim „ovozemaljskim“ sudovima – onda moramo priznati da je „necrkven“ samo onaj ko je iz Crkve isključen kao njen član. Ako zaista verujemo Crkvi i njenom „nebeskom“ sudu – onda moramo priznati da je „necrkven“ samo onaj koji je iz Crkve isključen, a da nikada, pa ni po smrti, nije rehabilitovan. Ako zaista verujemo Bogu i da je njegov sud jedini istiniti, onda moramo priznati da su svi naši, pa i sudovi Crkve o tome privremeni i upitni, makar do Drugog dolaska. Svako proglašavanje ljudi „necrkvenima“ je, s jedne strane, ili nepoverenje u ovozemaljski ili u nebeski sud Crkve, ili u Božiji sud. Samim tim, takav govor par excellence predstavlja narušavanje crkvenog pa i Božjeg poretka. I ozbiljan je pokazatelj duhovnog problema.
Ako, dakle, uopšte postoji nešto što bismo mogli kategorisati kao „necrkveno“ ponašanje – onda je ono upravo to: lakomisleno, bezbrižno, a zapravo bezobrazno, bezobzirno i zlonamerno proglašavanje bilo kojih drugih članova Crkve – „necrkvenima“.
Stoga bi oci i braća koji svoj narod, sveštenike, veroučitelje, studente, i uopšte bilo koje članove Crkve s nepodnošljivom lakoćom proglašavaju „necrkvenima“ morali da budu daleko obazriviji. Ako je neko za Crkvu – u ime čije punoće se usuđujete da govorite i samostalno presuđujete – zaista „necrkven“, to ste isključivo vi sami.
A najbolje bi bilo da svi zajedno taj sud prepustimo Crkvi, njenoj punoći istorijskog i eshatološkog postojanja, i Bogu samom. Samo tako ćemo zaista i biti „crkveni“ i od sebe odagnati „necrkvenost“.
