„Књигом Епикуров атомизам (1927) Ксенија Атанасијевић прегледно је изложила дотадашња истраживања Епикурове физике у свету, при чему је изнела и неколико оригиналних истраживачких хипотеза, што су приметили поједини критичари у свету. Овим је уједно започело и философско истраживање Епикурове мисли код Срба. Њена књига код нас је још увек најсистематичније и најопширније излагање Епикурове физике, мада се у српском преводу појављује готово читаво столеће након изворног француског издања.“[1]
Тим поводом у данашњем Контрапункту разговарамо са филозофом Илијом Марићем.[2]
„Крајљи циљ Епикурове филозофије био је морал, али физика, која човеку даје истинито познавање природе и која, управо због тога, мора да чини основу морала, заузима изузетно значајно место у његовом систему. Јер материјалистички филозоф није само успоставио основе физике као неопходне за ослобађање људи од сујеверја него се страсно бавио њеним посебним питањима”,[3] истиче Ксенија Атанасијевић у својој студији Епикуров атомизам. А наш гост је филозоф Илија Марић.
Илија, Ви се годинама бавите историјом српске филозофије и приредили сте прилично обимну збирку текстова Ксеније Атанасијевић. Прво да кажемо нешто о томе па ћемо се затим фокусирати на студију Епикуров атомизам.
– Десило се тако да сам негде почетком 2000-тих година припремао сабрана или изабрана дела појединих наших философа из старијег и из новијег времена и учинило ми се да је једна од мислилаца или мислитељки која је некако неоправдано остала по страни била Ксенија Атанасијевић. У склопу проучавања њеног живота и рада већ 2004. објавио сам обимније истраживање „Уклањање Ксеније Атанасијевић са Београдског универзитета” (Годишњак града Београда, књ. LI, 2004, стр. 273–286) као и енциклопедијску одредницу о њој („Атанасијевић, Ксенија”, у: Српски биографски речник, 1, Матица српска, Нови Сад, 2004, стр. 297–298). Истовремено сам замислио да у едицији „На трагу“ издавачке куће ΠΛΑΤΩ из Београда објавимо Изабрана дела Ксеније Атанасијевић у осам књига (1. Филозофски фрагменти I–III, 2. Есеји, 3. Античка филозофија, 4. Епикуров атомизам, 5. Бруново метафизичко и геометријско учење, 6. Модерна филозофија, 7. Југословенски мислиоци, 8. Српски мислиоци). И доиста, припреме су кренуле одмах почетком 2005. године, када је објављена и моја нова студија „Ксенија Атанасијевић о српским мислиоцима” (Годишњак града Београда, књ. LII, 2005, стр. 333–349). И наредних година изашле су две њене књиге, то су Српски мислиоци (2006) и Античка филозофија (2007). Најпре сам сакупио све њене објављене чланке и студије о појединим српским мислиоцима (Руђер Бошковић, Доситеј Обрадовић, Његош, Божидар Кнежевић, Бранислав Петронијевић), затим главнину радова о философији у народним умотворинама и томе свему додао њене чланке о настави философије у средњој школи и на универзитету као и многобројне приказе и рецензије философских књига објављиваних између два светска рата, с једне стране, и десетак њених чланака о мишљењу код српских књижевника (од Стерије и Ђ. Јакшића, преко Љ. Недића и Ј. Скерлића, до М. Ракића, С. Пандурвића и М. Настасијевића), с друге стране, па сам од свега тога склопио књигу Српски мислиоци. У додатку те књиге Добрило Аранитовић је сачинио драгоцену и незаобилазну целокупну библиографију радова Ксеније Атанасијевић као и радова о њој, а као поговoр је послужио мој објављени текст „Ксенија Атанасијевић о српским мислиоцима”. Октобра 2005. на Филолошком факултету у Београду организован је научни скуп „Хеленске и неохеленске студије”, на коме сам имао излагање „Ксенија Атанасијевић и античка философија” (одмах предано редакцији, али објављено са великим закашњењем у часопису Хеленске свеске, 2/2008, стр. 61–76). Својевремено је Милош Н. Ђурић, управо пишући приказ књиге Епикуров атомизам, узгредно напоменуо 1928. године да Ксенија Атанасијевић припрема једну Историју грчке философије. Стицајем околности и њене личне судбине на Београдском универзитету, она то никад није завршила, будући да је тај посао прекинут негде око 1930-те. Ја сам онда, руковођен тим податком, сабрао све њене објављене текстове из античке философије и тако је настала истоимена књига, у коју су укључени не само грчки него и римски философи, а мој текст „Ксенија Атанасијевић и античка философија” је штампан као поговор. Нажалост, убрзо је издавачка кућа ΠΛΑΤΩ запала у извесне финансијске тешкоће тако да је тај пројекат био прекинут. Мој рад на припреми Изабраних дела наше философкиње прекинут је током приређивања њене књиге Југословенски мислиоци, састављене од истоимене француске књиге из 1937. и чланака на српском, словеначком, бугарском и немачком језику. Пошто нисам видео да ће се започети пројекат у догледно време наставити, ја сам већ написани поговор „Југословенски мислиоци Ксеније Атанасијевић” објавио у часопису Источник, 63-64/2007, стр. 199–211.
И прошло је петнаестак година, када су издавачке куће Библос и Отачник биле спремне да наставе издавање Ксенијиних дела, што нипошто није једноставно зато што то нису комерцијалне књиге. Тако да трећа књига – не трећа књига према списку планираних Изабраних дела, него трећа која је објављена – у првобитно замишљеном пројекту, којег се ја још увек држим, јесте Епикуров атомизам. Негде око 2016. замолио сам Александру Павловић, која иначе ради у Универзитетској библиотеци у Београду и већ се опробала у превођењу Ксенијиних текстова са француског, да преведе ову књигу, што је она после извесног времена прихватила тако да је прва рука њеног превода била готова 2017. и требало га је још само једном прећи и „упеглати”. Али је каснио мој поговор, зато што сам био окупиран другим, неодложним пословима па се тек ове године књига коначно појавила. Ваља додати да је у току приређивање и других Ксенијиних књига, а једна од њих – насловљена Југословенски мислиоци, у чијој основи је, као што је речено, њен истоимени француски спис Penseurs yougoslaves (1937) – близу је довршења, након дуге паузе од петнаестак година у раду на њој.
Само да напоменемо због наших слушалаца, због куриозитета да је ово дело [Епикуров атомизам] први пут преведено на српски језик после готово једног века.
– То је тачно. Ксенија Атанасијевић је с правом три своје књиге као и друге радове објављивала на страним језицима, на француском у првом реду. Прва таква књига је била њена докторска дисертација о Ђордану Бруну, La doctrine métaphisique et géométrique de Bruno exposée dans son ouvrage „De Triplici Minimo” која је 1923. године објављена у Београду, али која још није преведена на српски језик. Њен ментор Бранислав Петронијевић ће касније тврдити да је то њена најбоља књига. Друга је управо преведена књига (Xénia Atanassiévitch, L’atomisme d’Épicure, Les presses Universitaires de France, Paris 1927), а трећа је већ поменута Penseurs yougoslaves (Bureau central de presse, Belgrade 1937), чије превођење се приводи крају.
Он [Петронијевић] се чак изненадио да у свету постоје само три примерка студије [De Triplici Minimo] Ђордана Бруна.
– Да, то је било за обоје изненађење. Заправо, пошто се Петронијевић бавио проблемима дискретног простора, онда му је била потребна студија Ђордана Бруна О троструком минимуму из 1591. године и у ту сврху је наговорио своју студенткињу Ксенију Атанасијевић да се већ при крају студија посвети проучавању тог Бруновог списа. Стога је обезбедио да она добије стипендију Филозофског факултета и почетком 1920. проведе два и по месеца у Женеви, где је истовремено Петронијевић био гостујући професор. Тада су са изненађењем констатовали да у свету постоје само три примерка поменутог Бруновог списа, један је био у Цириху, други у Паризу, а трећи у Гетингену. Она је успела да преко међубиблиотечке позајмице добије тај циришки примерак, који је руком преписала – разуме се, тада није било фотокопирања – и дошла је у Београд са тим благом. На Бруновом тексту је радила те и наредне године да би почетком 1922. у Београду одбранила дисертацију Бруново учење о најмањем.
Ви у поговору наглашавате да пре истраживања Ксеније Атанасијевић код нас готово да није било засебних радова о Епикуру. Помињете књигу Зрцало науке Захарије Орфелина и белешке Арсенија Теофановића које је проучавао наш велики философ Слободан Жуњић, али кажете да је заправо Ксенија Атанасијевић први пут увела озбиљну расправу о Епикуру на нашим просторима.
– Да. Тако се десило. Из неког разлога Епикур није био у центру пажње, не само код нас. Таква је била традиција његове рецепције још од Цицерона, стоика, хришћана касније итд. Из разних разлога, сасвим неоправдано он је на неки начин био потцењиван и погрешно разумеван. Његово учење је нешто оживело после рецепције од стране Пјера Гасендија у Француској у првој половини XVII века и у XVIII веку, у добу просветитељства, када је почела једна озбиљнија рационалистичка критика религије, јер је Епикур доживљаван на неки начин као атеиста, што он заправо није био. Код нас је он тада ретко помињан, ето Ви сте навели једина два случаја у XVIII веку, Арсеније Теофановић и Орфелин га помињу, али заправо нешто слично се протегло и на XIX век. Додуше, почетком XIX века у књизи Нови Плутарх (1809) први заокруженији текст о Епикуру пише Јевтимије Ивановић. Реч је заправо о Ивановићевом слободнијем преводу с немачког књиге Бланшара и Шилера Нови Плутарх, где се налазила и кратка биографија Епикура, тако да то у основи није био Ивановићев текст. Узгред су га у истом веку помињали Његош (1845), Јован Филиповић (1863) и неки писци историја философије, као што су Михаило Христифор Ристић (1860) и Димитрије Матић (1865), или предавачи Философског факултета на Великој школи као што су били Алимпије Васиљевић (1868) и Михаило Шљивић (1892) итд. Међу наведеним написима наших историчара философије, нешто шири су они Димитрија Матића и Михаила Шљивића, а што се Епикурове физике тиче вредан помена је једино онај Михаила Шљивића с краја XIX века.
То су, дакле, све била узгредна напомињања и није било неких озбиљнијих, засебних радова о њему. Први засебни рад на нашем језику о њему заправо је превод текста „Epikurs Lehre vom Minimum” (1907) Ханса фон Арнима, што је било његово чувено предавање у Бечу исте године. Три године касније је Никола Поповић, тада већ свршени студент и предавач у гимназији а касније и докторанд Бранислава Петронијевића, превео Арнимов чланак на српски. На крају тог чланка аутор наводи први том Петронијевићеве књиге Принципи метафизике (1904) и каже да ето Епикур није мртав, јер његове идеје живе у Петронијевићевој метафизици. У том контексту Ксенија је слушала Петронијевићева предавања. Стицајем околности, десило се тако да је професор академске 1912/13. године, управо када је Ксенија уписала студије философије, држао предавање о грчкој философији, у оквиру којих ће говорити и о Епикуру, углавном се ослањајући на наведени чланак фон Арнима. Поновимо још једном да је Арнимов чланак био први засебни рад о Епикуру код нас и тицао се баш физике. Тај први универзитетски сусрет са Епикуром несумњиво је оставио утисак на младу студенткињу. Њена потоња француска књига Епикуров атомизам (1927) била је први засебан рад о Епикуру из пера домаћег аутора.
Интересантно је да Ксенија није била упозната са дисертацијом Карла Маркса…
– Превод Марксове дисертације О разлици између Демокритове и Епикурове философије природе објављен је код нас тек 1963. године. Али је занимљиво да је његова дисертација написана 1841. и да уопште није била штампана за живота Карла Маркса (1818–1883). Тек је Франц Меринг у Марксовој заоставштини нашао тај рукопис и објавио га 1902. године. Али је очигледно да је Ксенија, која је иначе била веома добро упућена у литературу о Епикуру – посебно о његовој философији природе, односно о физици – не помиње напросто стога што тада није знала за ту иначе сјајну књигу, у којој Карл Маркс такође, знатно пре ње, критикује поменуто неразумевање Епикура и традицију која га погрешно тумачи.
Кад сам писао поговор „Ксенија Атанасијевић о Епикуровој физици”, углавном сам се усредсређивао на контекст настанка књиге па сам приказао стање истраживања Епикурове физике у свету до 1927. године, желећи да покажем да је Ксенија углавном добро познавала постојећу литературу о овој теми, да је у том погледу мало шта превидела, како бисмо могли објективније проценити њен допринос. Навео сам само две књиге које из неког разлога није имала у виду. Једна је Марксова дисертација, а друга је књига Epicuro, opere, frammenti, testimonianze sulla sua vita, tradotti con introduzione e commento (Bari 1920) чији је аутор италијански класичар Еторе Бињоне, а која је значајна надопуна Узенерове збирке Епикурових текстова Epicurea (1887).
Заиста је невероватан број цитата, чак из данашње перспективе, када постоји интернет, број њених фуснота и цитата је…
– Она је један савестан и вредан научни радник која своје тврдње поткрепљује местима из литературе, како из извора тако и из секундарне литературе. Али ја нисам говорио о оним текстовима или радовима које она није консултовала. Нисам их помињао из простог разлога што се они не баве непосредно Епикуром него га се само индиректно тичу. Наиме, у њима је понешто казано о оснивачу атомизма Демокриту, што је од велике важности за Ксенијину тему, и утолико су онда релевантни. Ксенија их не наводи, а сасвим је вероватно да тада није ни знала за њих па их, следствено томе, није ни читала. Један је дводелни чланак данске класичарке Ингеборг Хамер-Јенсен (1880–1955) „Demokritos und Platon” (Archiv für Geschichte der Philosophie, 1910, SS. 92–105, 211–229), а други је, чини се још важнији рад, књига немачког философа Ериха Франка (1883–1949) Plato und die sogenannten Pythagoreer (Halle 1923). У наведеном чланку Хамер-Јенсен је, поред осталог, разматрала Демокритове аргументе о дељивости тела, што је релевантно за питање да ли је стари грчки атомиста признавао постојање минима у атому (најмањих недељивих делова атома), чиме се иначе и Ксенија бавила у својој књизи. Други рад је још релевантнији. Зашто је тај други рад важан, иако говори о Платону и питагоровцима? У својој књизи Ерих Франк је, према тврђењу совјетског класичара и историчара науке Соломона Лурјеа, први уочио постојање математичког атомизма код Демокрита. Лурје је такође (додуше, погрешно) рекао да је фон Арним први (1907) уочио постојање математичког атомизма код Епикура. Ксенија је у својој књизи показала да су за Епикурову теорију минима знали, и пре Арнима, Гедекемајер (1897) и Винденбергер (1899), што посредно указује да Лурје није имао у рукама Ксенијин рад. Ксенија је, насупрот већ успостављеној традицији од Гедекемајера до Арнима и Робена, у својој књизи бранила тезу да је Демокрит још пре Епикура заступао математички атомизам, у чему је била сагласна са четири године ранијим ставом Ериха Франка.
То сам баш хтео да Вас питам, јер Ксенија у књизи истиче да Епикурова физика зависи од Демокритове.
– Да Епикурова физика зависи од Демокритове јесте општеусвојени став историчара, истраживача Епикура, али је питање како и у којој мери. Зато што Епикур има и неке иновације у односу на Демокрита. Већина истраживача, по питању минима, до појаве Ксенијине књиге су сматрали да је теорија минима оригинални допринос Епикурове физике. Дакле, за разлику од те општеприхваћене или општезаступане тезе од стране истраживача, Ксенија тврди да управо то није тачно, доводи то у питање и сматра да се теорија минима у извесној форми налази већ код Демокрита. Ту тезу, да се теорија минима налази код Демокрита, Ксенија брани у својој књизи и претендује да је то њен најоригиналнији допринос у овом раду. Међутим, Соломон Лурје у свом раду „Die Infinitesimaltheorie der antiken Atomisten” (Quellen und Studien zur Geschichte der Mathematik, Abteilung B, Band 2, Heft 2, 1932, SS., 106–185) каже да је Ерих Франк први то тврдио у својој књизи Plato und die sogenannten Pythagoreer из 1923. И сад се намеће питање да ли је Ксенија знала за четири године ранију књигу Ериха Франка, другим речима, да ли је њена теза аутентична или је преузета. На то питање је тешко децидирано одговорити, али, по мом мишљењу, пре ће бити да није знала за Франкову књигу, тј. да је она своју тезу поставила независно од Франка. Кад се погледају њени остали радови из околних година о другим грчким философима, на пример они о питагоровцима, пада у очи да нигде не наводи књигу Ериха Франка. С друге стране, Ксенијину „јеретичку” тезу о математичким минимима код Демокрита не бележе потоњи истраживачи, не цитирају њен рад. Рецимо, Соломон Лурје пише навелико о математичком атомизму код Демокрита, али не помиње књигу Ксеније Атанасијевић L’Atomisme d’Épicure (Paris 1927), него цитира Франкову књигу. Један од разлога може бити и тај што у тој тврдњи Ерих Франк напросто има првенство, његов рад је ранији, мада, као што смо већ напоменули, разлог за то може бити знатно тривијалнији – совјетски истраживач можда, због отежане комуникације СССР-а са Западом, 1932. није ни знао за ту књигу. Тако се доиста испоставља да је врло тешко изнаћи у њеној књизи неке снажне оригиналне идеје у вези Епикурове физике – за које је она веровала да постоје, као што је веровала да је оригинална и њена теза о математичким минимима код Демокрита – на шта ју је 1928. године, не без малициозности, у својој критици упозорио Бранислав Петронијевић.
Ксенија говори да заправо Епикур каже да елементи свих ствари су атоми и празнина или етар у коме се атоми крећу, најмањи део атома је миним, и он, као што каже Епикур, не може да се дели до у бесконачност. Упоредила је Хајзенбергов принцип неодређености са неким античким атомизмом…
– Хајзенбергов индетерминизам… Реч је о следећем. Ако су атоми тела са величином, како је могуће да они не могу да се поделе, јер све што је велико може да се подели, рецимо, на два дела. У традицији су се наводили разни аргументи који то образлажу. Рецимо, то је тврдоћа или непостојање празнине у атомима који би раздвајали делове атома, атоми су у себи нешто једно и хомогено, попут Парменидовог Једног. Та замисао да нешто са величином може да се дели, барем геометријски, математички, иде ка следећој тешкоћи. Ако поделите до краја једну величину, доћићете до нечега што не може даље да се дели, што је дакле без величине. Или да деобом дођете до, хајде да тако кажемо, ништавила, до ничега. Онда имате проблем како може нешто што нема величину да изграђује нешто са величином. То је једна ствар. Епикур је очито био мишљења да је могућа деоба, али само до недељивих математичких делова. Е, ти недељиви математички делови се овде зову миними, то су дакле најмањи делови атома који сами за себе не могу стајати. Атом је физички недељив, дакле не можете атоме поделити на миниме па те миниме издвојити из атома као делиће, али они постоје као актуелни, стварни делови у атомима. По том својству они подсећају на нешто што је познато у савременој физици из друге половине XX века, то је теорија кваркова. Кваркови од којих су изграђени протони и неутрони, према теорији хромодинамике, такође не могу да егзистирају у слободном стању него само унутар тежих честица, хадрона, док реално постоје у оквиру њих, отприлике као миними у атому код Епикура. У сваком случају, у тој ретроспективи учења о атомима може се рећи да Епикур даје, да тако кажемо, прву теорију грађе атома, структуре атома. Атоми су изграђени од минима.
Када је реч о Епикуровом схватању атомизма, у поговору наглашавате да „слобода скретања упућује на неко унутрашње стање атома, што је иначе противно традиционалном материјализму”.[4] Изузетно занимљив увид јесте Епикурова прича о скретању атома. Говори о три узрока кретања атома: први је тежина, други су међусобни судари, и трећи је спонтано скретање као значајна иновација у односу на стари атомизам. То недетерминисано скретање прекида ланац нужности, односно говори о слободној вољи.
– Сви истраживачи су инсистирали на тој Епикуровој иновацији. То можете видети већ на предавањима из историје философије код Хегела, затим у Марксовој дисертацији итд. Сви истраживачи у XIX веку признају да је то нови моменат код Епикура у односу на стари Демокритов атомизам. Наиме, спорно је питање да ли је Демокрит признавао да ли атоми имају тежину. Питање је која су, да тако кажемо, примарна својства атома. Признаје се да атоми имају величину и облик, али да ли имају тежину? Већина њих сматра, а тако мисли и Ксенија, да је Епикур први који је тврдио да атоми имају тежину. Али то није једино гледиште по том питању. Сад, под дејством тежине атоми падају у простору, што би било, аристотеловски говорећи, нека врста природног кретања атома надоле, падање под дејством тежине. Изгледа да је Демокрит сматрао оно што је касније говорио и Аристотел, да тежа тела падају брже при слободном падању него лака тела. Ако је то тако, онда ће тежи атом у свом кретању стићи онај лакши и ступиће у некакву везу, у некакву интеракцију са њим и створиће већа тела, односно читаве нове светове. Ту Епикур уноси још једну иновацију, а то је, да, према његовом мишљењу – које је, у ствари, сагласно са потоњом модерном галилејевском физиком – сви атоми, без обзира на тежину, падају истом брзином. У том случају не би тежи атом стигао онај лаки и не би могло доћи до конституисања света у којем живимо. Зато он мора увести и трећи узрок кретања, поред тежине и судара, а то је спонтани отклон, скретање, деклинација од праволинијске путање како би дошло до интеракције и могућности стварања већих тела и нових светова, при чему је тај отклон, да тако кажемо, потпуно недетерминисан, слободан. Епикуру је било потребно да укључи индетерминизам, слободу, како би нашао рудимент слободне воље, опет у функцији његове етике. И то је нешто што је такође била тема бар неких спекулација и у вези савремене физике у оквиру квантне теорије итд. У том контексту Ксенија ће почетком седамдесетих година прошлог века поменути Хајзенберга.
Као што је Платон доста времена посветио да докаже да је душа бесмртна, имамо овај контроверзни сегмент код Епикура који је изузетно много времена посветио томе да покаже да је душа смртна, односно овде први пут можемо и системски да видимо Епикурово учење о смртности душе.
– Нажалост, десило се тако, иако је Епикур био врло плодан писац – кажу да је он оставио иза себе око 300 свитака или књига. Некад су текстови писани на ролнама, на свитцима, па пошто обимнија дела нису могла стати на један свитак, поједина од њих су запремала више свитака, рецимо Епикуров спис О природи имао је 38 свитака или књига. Не знамо, дакле, колико је у 300 свитака било укупно списа (наслова), али од свега тога сачувана су само три писма (Херодоту, Питоклу и Менекеју), неке Основне мисли и још пар фрагмената. Све друго је пропало, тако да заправо Епикурова учења не можемо сасвим прецизно да реконструишемо из ових сачуваних патрљака, из ових остатака који су до нас доспели. Али говорило се да су ученици Епикурови углавном понављали учитељеве ставове, да ту нема неких посебних иновација, то је став и Ксенијин. Е сад, она је читаву ову, да тако кажемо, аргументацију о смртности душе извела у ствари на основу књиге Лукреција Кара О природи ствари. То је један римски песник, епикуровац који је живео у првом веку пре н. е., дакле знатно касније од Епикура. Ксенија је такође веровала да је она прва међу истраживачима, посредством Лукрецијевог спева, систематисала све Епикурове аргументе у прилог тезе о смртности душе, да је и то њен оригинални допринос науци. Међутим, ја се тим аргументима које она наводи доиста у мом поговору „Ксенија Атанасијевић о Епикуровој физици” нисам посебно бавио, иако психологија у то време јесте била део физике, као уосталом што је и учење о боговима (теологија) било део Епикурове физике, па сам, сходно наслову мог поговора, био у обавези да то учиним. Ја сам се усредсредио само на учење о атомима, то значи на теорију минима и на скретање атома, тако да сам у поговору, који је ионако испао предугачак, оставио по страни психологију и учење о смртности душе као и теологију. Иначе је Епикурово учење о души, односно о смртности душе, веома важно за Епикура зато што је улога и значај физике за њега управо у томе што је физика претпоставка етике, она служи етици. То је било време када пропадају полиси, градови-државе у старој Грчкој, када се ствара велико царство Александра Македонског, ствара се империја, где су појединци угрожени, појединачни живот не вреди много, лако можете да изгубите не само имање него и живот, па је тема дана у философији била како сачувати мир, душевни мир, и стећи срећу у тим несигурним временима и тешким околностима. Тако да је епикуровска етика једна индивидуалистичка етика, једна етика која је усмерена на појединца. Епикур је мислио да физика може ту помоћи утолико што може да нас ослободи неких страхова. Он се није много уздао нити је полагао наде у логику, математику или астрономију…
Али у физику јесте…
– Али у физику јесте зато што је сматрао да она може нешто да нам каже о боговима и смрти. Јер, страх од богова је био знатан, страх од њихове освете итд. Међутим, према властитој теологији, Епикур је сматрао да су богови савршени епикуровци. А то значи да богове уопште не занима шта ради човек и други људи, као што се ни сами епикуровци углавном нису бавили политиком. Тако се ни богови нису занимали за људе, њихове заједнице и проблеме, они су живели далеко од људи, у неким међусветовима, интермундијама и није их било брига за људске невоље и потребе. Напросто, богови не би били савршена божанска бића кад би се бринули за људске проблеме.
Каже да Епикурова концепција о боговима има и ту врсту уметничке вредности, па чак можемо и да видимо и кореспонденцију у том неком, условно говорећи, песимизму кад Шопенхауер исто каже да ми живимо у најгорем од свих светова. И управо то што сте Ви поменули, богови су толико изван овог света да они чак нису утицали ни на његово стварање.
– Да, богови нису одговорни за стварање света. Лукреције, наиме, каже да „није моћ божанска природу света нама створила: толиких мана терет је на њој” (О природи ствари, Просвета, Београд 1951, књ. II, стр. 60, стихови 184–186, превод Анице Савић Ребац). Убрзо ће и гностици у раном хришћанству тврдити да је овај свет тако препун зла да га нипошто није могао створити добри бог, него неки зли бог или демијург. У Лукрецијевим стиховима уткани песимистички доживљај света Ксенију је подсетио на Шопенахауера, модерног утемељивача философског песимизма, а мене лично пре подсећа на гностике који су живели у првим вековима хришћанства, а које су хришћани осудили као јеретике. С друге стране, страх од смрти јесте страх од некакве казне и од некаквих замишљања шта ће нас задесити кад умремо, на оном свету. Међутим, Епикур каже да је и наша душа такође састављена од атома. И кад тело умире, онда се атоми тела разилазе, јер су спојени у тело само док смо живи. Али кад умиремо, они се раздвајају, разилазе. Истовремено, то се дешава и са атомима душе. Према томе, кад ми умремо, ни душе нема, а то значи да нема ни опажања. И у том смислу не треба се плашити смрти јер док нас има смрти нема, а кад смрт дође атоми нашег тела се раздвајају па ни нас више нема, нити више имамо душу, која је такође умрла, а без ње не можемо имати свести о нечему након смрти. Према томе, ми немамо ништа са смрћу. За Епикура, не постоји живот после смрти. Атоми, наравно, и даље настављају да живе, они су непропадљиви, бесмртни. Али они ће се након смрти једног тела састављати на неки други начин, сачињавће нека друга тела, али нема разлога да се плашимо таквог нечег као што је смрт.
Да ли бисте још нешто желели да кажете у вези књиге Епикуров атомизам, a што сам ja пропустио да Вас питам?
– Мада смо се ту и тамо дотицали питања судбине главне Ксенијине тезе о минимима као и односа Епикуровог учења према потоњим природнонаучним теоријама, желео бих да то још једном мало систематичније изложим. У свом поговору за Ксенијину књигу ја се доиста нисам подробније бавио даљом судбином (Франкове и) Ксенијине тезе. Дотакао сам се само питања да ли је њену књигу неко у свету цитирао. Показало се, колико сам ја могао да видим, да је готово нико у свету није цитирао – цитирана је, разуме се, књига Ериха Франка – једино што су њену књигу поједини истраживачи наводили у библиографијама уз своје радове, по свој прилици стога што је то био леп прегледни рад о Епикуровом атомизму до 1927. и ја сам (верујем) већину тих радова и навео. Превидео сам, међутим, да унесем у поговор једино књигу Die Philosophie der Antike, Band 4: Die hellenistische Philosophie, hrsg. Hellmut Flashar, Basel 1994, у којој се Ксенијина монографија наводи у библиографији на једном месту (S. 177, библиографска јединица 211), али се ни овде не цитира. Што се даље судбине Ксенијине тезе тиче, у поговору сам само додао да „у потоњој литератури истраживачи углавном нису држали њену страну” (стр. 123), што значи да су понеки од њих ипак били на њеној страни. Један од њих је био већ поменути Соломон Лурје (1891–1964) [који је најпознатији по ванредној књизи о Демокриту, објављеној постхумно 1970], чију тезу о постојању две врсте атома – физичких (ἄτομοι) и математичких (ἀμερῆ) – потом оспорава немачки истраживач Јирген Мау (Zum Problem des Infinitesimalen bei den antiken Atomisten, Berlin 1954, 21957). Проблемом минима и математичке дељивости атома бавили су се потом и други истраживачи. Шездесетих година о томе су писали Грегори Властос („Minimal parts in Epicurean atomism”, Isis, 56, 1965, pp. 121–147), Вилијам Гатри (A History of Greek Philosophy, Volume II: The Presocratic Tradition from Parmenides to Democritus, Cambridge 1965), Дејвид Ферли (Two Studies in the Greek Atomists, Princeton 1967), од којих је само овај потоњи био на страни тезе коју је бранила и Ксенија. Дискусија је настављена и наредне деценије: Ханс Кремер (Platonismus und Hellenistische Philosophie, Berlin-New York 1971), Дејвид Седли („Epicurus and the mathematicians of Cyzicus”, Cronache Ercolanesi 6, 1976, pp. 23–54), и касније: Дејвид Констан („Ancient atomism and its heritage: minimal parts”, Ancient Philosophy 2, 1982, pp. 60–75), Ричард Сорабџи (Time, Creation, and the Continuum, London 1983), Мајкл Вајт (The Continuous and the Discrete: Ancient Physical Theories from a Contemporarѕ Perspective, Oxford 1992), J. S. Purinton („Magnifying Epicurean minima”, Ancient Philosophy 14, 1994, pp. 115–146) итд.
При томе је ова дискусија држана за исувише специјалистичку па није ни помињана на страницама општих прегледа историје философије. Ако оставимо по стани наведену књигу Вилијама Гатрија The Presocratic Tradition from Parmenides to Democritus (1965) – у којој се кратки чланак „Недељивост и атоми” појављује заправо на крају књиге, као Додатак – први пут се у једном синтетичком прегледу философије проблем минима појављује на крају XX века, у књизи Die Philosophie der Antike, Band 4: Die hellenistische Philosophie, hrsg. Hellmut Flashar, Basel 1994. S. 141, а потом и у прегледу The Cambridge History of Hellenistic Philosophy, eds. K. Algra, J. Barnes, J. Mansfeld, M. Schofield, Cambridge 1999, pp. 374–379. Већ је речено да се у првој, немачкој књизи Ксенија само наводи у библиографији, док се у опширној (мада, ипак, селективној) библиографији ове потоње књиге не наводи монографија Ксеније Атанасијевић. За разлику од већине писаца синтетичких прегледа философске мисли у свету, наш философ Милош Н. Ђурић је у својој обимној синтези Историја хеленске етике (1961) још почетком шездесетих година XX века поменуо Епикурово учење о минимима, у првом реду стога што је о тој теми писала Ксенија Атанасијевић.
Наредна особеност рецепције Епикурове физике јесте питање њене релевантности за модерну науку. Као својеврстан пандан погрешног или малициозног разумевања Епикура од Цицераона до Хегела, кад је реч о философији, срећемо слично (Епикуру несклоно) читање и кад је реч о вези његове физике и модерне науке. Примера ради, Историја философије Алберта Швеглера (1819–1857), коју је 1865. превео Димитрије Матић, каже „Епикурова каноника и физика од малог су научног значења”, мислећи при томе да Епикурова физика „сасвим се придружава Демокритовој науци о атомима”,[5] па ту нема бог зна шта ново у односу на Демокритов атомизам. Овакав став је донекле разумљив пошто се у Швеглерово време није знало за Епикурову теорију минима, али се ипак знало за његово учење о спонтаном скретању атома са праволинијске путање (о чему је на својим предавањима из Историје философије говорио и Швеглеров учитељ Хегел) па се ни тада не би могло рећи да Епикур „сасвим” понавља Демокритове ставове о атомима.
Али је још необичније што сличан став заузима и познати поклоник науке Бертранд Расл у својој Историји западне филосфије, објављеној 1945. године. Он каже на једном месту, и то након значајних дискусија о Епикуровој теорији минима у првој половини XX века, да „епикурејци практично нису ништа допринели природним наукама”, изузев што су „корисно послужили својим протестом против све већег одавања магији, астрологији и прорицању код касних пагана”.[6] То ће поновити и у потоњој књизи Мудрост Запада (1959), рекавши да, за разлику од осталих хеленистичких философских школа, „епикурејска није развила знанствену традицију”.[7] Разуме се, ни у једној од поменутих својих књига Расл не помиње теорију минима. Међутим, из перспективе развоја савремене науке, с једне стране, и најновијих проучавања Епикурове физике, с друге стране, Епикурова физика изгледа нешто другачије, као што показује, на пример, студија Мајкла Вајта The Continuous and the Discrete: Ancient Physical Theories from a Contemporarѕ Perspective из 1992. Петнаестак година раније је француски философ Мишел Сере у својој књизи La naissance de la physique dans le texte de Lucrèce (Paris 1977) провокативно тврдио да је Лукрецијев спев О природи ствари, чије прве две књиге излажу епикуровску физику, заправо родно место физике. (Подсетимо овде да је физику као философску дисциплину конституисао Аристотел, који је иначе држао да су физику или истраживање природе инаугурисали пресократовци, почев од Талеса.)
Епикуров математички атомизам тиче се не само тела него и простора и времена, мислилац из врта је држао да су и простор и време дискретни. А поједини теоретичари у савременој квантној теорији бавили су се и питањима квантовања, односно дискретности простора и времена, у чему су, према томе, били на трагу свог античког антиципатора. Говорећи о атомима тела, Епикур је, с једне стране, следио свог претходника Демокрита и говорио да су атоми недељиви, из чега се види да атоми античких атомиста нису слични дељивим атомима савремене физике. С друге стране, Епикур је развио учење о најмањим недељивим деловима атомима, такозваним минимима. На тај начин је овај антички мислилац први почео да говори о структури атома и дао је његов први модел. Ти најмањи делови атома или миними, међутим, не само да не могу даље да се деле него не могу ни да самостално постоје, пошто су атоми недељиви. Они постоје само у склопу атома. По овоме својству миними наликују на кваркове савремене физике, од којих су изграђени хадрони (= бариони и мезони). Подсетимо да у барионе спадају протони и неутрони који конституишу језгро атома савремене физике. Наиме, кваркови улазе у састав хадрона, али не могу да егзистирају у слободном стању, самостално. Имајући ово у виду, може се рећи да Епикурови атоми личе више на хадроне него на атоме савремене физике, као што и Демокритови атоми више наликују елементарним честицама (= кварковима и лептонима) савремене физике, него њеним атомима. На овом ступњу развоја теорије елементарних честица узима се, наиме, да електрони и кваркови немају структуру, као што је није имао ни демокритовски атом. У овом поређењу, дакле, Епикуров атом је налик хадронима (= протонима, неутронима, мезонима), пошто хадрони имају структуру (= састављени су од кваркова) попут Епикуровог атома (= састављен је од минима).
Надаље, према Епикуру, атоми се крећу из три разлога: (1) услед тежине падају праволинијски у простору, (2) услед судара са другим атомима и (3) услед спонтаног, недетерминисаног скретања са праволинијске путање. У вези прве тачке, Епикур заступа један сасвим модеран став. Он сматра да сви атоми, без обзира на тежину, падају истом брзином у празнини, што ће почетком модерног доба говорити и Галилеј за тела у слободном паду. О сударању атома говориће и модерна физика, на пример у склопу кинетичке теорије гасова. О индетерминизму у атомском и субатомском свету говориће и савремена квантна теорија. Разуме се, ове аналогије између античког учења о атомима и учења модерне физике више су овлашне, пошто су савремене теорије неупоредиво сложеније и богатије, али је такође неоспорно да је модерно учење о атомима наставак античког, односно да су зачетници учења о атомима били Леукип и Демокрит, а њихов антички настављач био је Епикур који је уједно био и даљи иноватор на овом пољу.
„Књига Епикуров атомизам несумњиво представља успешан прегледни рад у којем су изложени резултати истраживања Епикурове физике у свету до 1927.”[8] Ксенија Атанасијевић „је темељно образложила тезу да је грчки мислилац не само имао дара за теоријско мишљење него да је тој врсти истраживања посветио знатан део свог времена и дао оригиналне доприносе.”[9] Филозоф Илија Марић о одјецима књиге Епикуров атомизам.
– Ви сте заправо цитирали моје реченице из Завршне речи у оквиру мог поговора, а не из претходног одељка где се говори о одјецима Ксенијине књиге. Ксенијина књига за нас je посебно важна, али не само из историјско-културолошких разлога што је то прва студија о Епикуру домаћег аутора и што је с тим започело истраживање једне постаристотеловске философије као што је Епикурова, него и стога што на ову тему код нас још увек немамо ништа целовитије и боље од ње. У томе је основни разлог, тако да она, што се нас тиче, још није застарела, иако је готово сто година прошло од њене појаве. При томе, наравно, философија има и ту особеност да се бави питањима која немају дефинитивна решења, што се једним делом преноси и на историју философије као философску дисциплину. Тако да Петронијевићево одбацивање ставова које заступа Ксенија, као што смо видели, не поништава потпуно Ксенијину тезу. Јер, видели смо да има неких аутора, као што су Соломон Лурје или Дејвид Ферли и други, који такође бране сличну ствар. У том смислу ова књига је задржава своју важност у нашој средини и сада, а у некој мери и у свету. У том смислу, ја сам у поговору напоменуо да је Ксенијина књига Епикуров атомизам поново објављена на француском језику 2018. године, у едицији „Classic Reprint”, односно „Forgotten Books”.
Како бисмо могли да дефинишемо учење Ксеније Атанасијевић у тој последњој фази. Она се приближила и словенској мисли.
– То је сад посебна тема. Она је заправо започела као ученица Бранислава Петронијевића који је код нас први (и колико знам, до сада и једини) изградио властити метафизички систем и неговао је један тип философирања који је он звао интелектуалистичким, логичким. И она је врло кратко била део његове школе у време писања и одбране доктората и непосредно након тога. Чини ми се да и књига Епикуров атомизам ту спада, штавише да је она последња која припада тој фази. Она већ 1928. чини окрет ка једном другом типу философирања који уважава и неке шире, душевне, ирационалистичке моменте. Наравно, она тиме не потире ову логичку страну ствари, али окреће се нечему још ширем и ту наводи као корифеје те врсте мишљења Његоша и Божидара Кнежевића. Тим окретом она приступа читавој групи наших мислилца у коју су спадали Владимир Вујић, Милош Н. Ђурић, Душан Стојановић, Павле Јевтић и други, који су трагали за словенском, односно југословенском оригиналном мишљу. И она је у том склопу тражила неке оригиналне и наше црте мишљења, па се чак окренула и изучавању народног стваралаштва, односно народних умотворина, извлачећи неке философеме, неке философске ставове из народних пословица, прича, поезије. И то је она тридесетих година највећим делом и радила. Након окрета она је написала своје најоригиналније дело Филозофски фрагменти I–II (1929–1930) као и књигу Југословенски мислиоци на француском (Penseurs yougoslaves, 1937), у коју је укључено и обимно поглавље „Запажања о животу и свету у народној књижевности Југословена” („Considérations sur le monde et la vie dans la littérature populaire des Yougoslaves”, pp. 199–276).
[1] Текст Илије Марића са корица књиге Ксеније Атанасијевић, Епикуров атомизам, превела Александра Павловић, Отачник, Biblos Books, Београд 2022.
[2] Разговор је сниман 1. августа 2022, а емитован је 3. августа 2022.
[3] Ксенија Атанасијевић, Епикуров атомизам, стр. 5.
[4] Илија Марић, „Ксенија Атанасијевић о Епикуровој физици“, у: Ксенија Атанасијевић, Епикуров атомизам, превела Александра Павловић, Отачник, Biblos Books, Београд 2022, стр. 116.
[5] Историја филозофије по Швеглеру, израдио Димитрије Матић, Државна штампарија, Београд 1865, први део, стр. 199.
[6] Расел, Б., Историја западне философије, Космос, Београд 1962, стр. 254.
[7] Russell, B., Mudrost Zapada, Mladost, Zagreb 1977, str. 109.
[8] Илија Марић, „Ксенија Атанасијевић о Епикуровој физици“, стр. 125.
[9] Ibid.