Nisam došao da donesem mir…

Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona – statistika. (J. V. Staljin)

Kolektivizam u ovoj jednoj rečenici pokazuje se slabim i nedostatnim da pokaže vrednost čoveka. Bliskost sa jednim čovekom, lično poznanstvo, čini da smrt jedne ličnosti za nas koji je poznajemo bude tragedija. Više od milion ljudi i dece umire svake godine u Africi od side. Ova cifra je samo vest i statistika za naše uši. Vrednost ličnosti sa kojom gradimo život za naše svakodnevno postojanje ima mnogo veći značaj nego mnoštvo nepoznatih. Ličnost kao subjekat istorije jeste vrednost kroz koju se odigrava zaplet života. 

Česta upotreba termina „naš narod“, „naši ljudi“, „naša kultura“, neophodna kada je potrebno zarad jednostavnosti izvršiti određena uopštavanja, postaje itekako opasna onda kada preti da podjarmi subjekte kolektivu, pretvarajući ih u impotentne objekte. 

Slična opasnost vreba i onda kada vršimo kolektivno posmatranje vere kao takve. Čini se da vera u takvom razmišljanju postaje deo kolektivnog duha, a ne deo ličnosti – njenog slobodnog izbora. Percipirana kao takva, ona se nalazi u opasnosti identifikovanja sa običajima, tradicionalizmom, zatvorenošću, suprotno od izbora pojedinca i shodno tome njegovog truda da živi svoju veru. Kolektivističko razumevanje pravoslavlja danas vodi u opasnost i samo pravoslavlje – neretko sprečavajući razvoj duha i razvoj vere na nivou Crkve kao institucije i Crkve kao zajednice vernih. Problem nije kolektiv po sebi, nego prvenstvo koje se daje kolektivu kao zaštitniku vere i njenom tumaču, što kao posledicu ima njeno zarobljavanje u retrogradne forme i povlašćenog subjekta.  

Već u jevanđeljima primetno je veoma jasno izbegavanje duha kolektivizma i snaženje ljudskog subjektiviteta – ličnosti. Izranjanje subjektiviteta možemo naći u Hristovim rečima: „Ne mislite da sam došao da donesem mir, nego mač“ (Mt 10, 34). Obično, ovako izvučena iz konteksta, ova misao biva tumačena onako kako se nekome dopada, pa često njen smisao postaje izvitoperen do neprepoznavanja. Ako je potrebno opravdati rat, podele, sukobe i nasilje onda ove reči dolaze kao izvrstan izgovor za bilo koju navedenu temu. U kontekstu nenasilja, kojim odiše celokupan Novi Zavet, velika se nepravda čini kada se ove reči tumače kao pravdanje nekakvog fizičkog obračuna. 

Nastavak Hristove rečenice glasi: „Došao sam da razdvojim čoveka od oca svoga, ćerku od majke, ženu od svekrve, i neprijatelji čoveku biće članovi njegove kuće (domaćinstva)“ (Mt 10, 35–36). Kakav je to onda mač koji Hristos donosi, da li je to etnički, religijski, polni, starosni? Šta je to što Hristos seče svojom porukom i što će čoveku praviti probleme u kontekstu njegove vere? Možemo li da pokušamo sa jednim drukčijim pogledom na ovu Hristovu misao?

U tradicionalnim društvima, Hristova vera najvećma ostaje samo poruka, nasleđe ili običajna tradicija. Njen smisao je zamagljen i utopljen u spletu porodičnih odnosa. Snažne porodične veze nisu omogućile značajnije širenje Hristove poruke među Jevrejima njegovog vremena. Tradicija, koja se uobličavala i čuvala u porodici (kući) i koja je omogućila opstanak naroda kao naroda Božijeg, postala je dvosekli mač. Ono što je trebalo da sačuva izabrani narod i da ga vodi Bogu, preokrenulo se u isključivost prema drugima kao i na podele unutar sopstvene zajednice. 

Tradicija koju je održavala porodica, sa svojim folklorom i ritualima, postala je sve više prepreka Hristovoj poruci. Duh kolektivizma je u svim svojim formama opisivao granice vere i utvrđivao njena pravila. Običaji jela, poštovanje Subote, obrezanje, samo su podržavali ideju o jevrejskoj izabranosti i kao cilj imali čuvanje njihove posebnosti. Duh kolektiva je delovao kao podsetnik pojedincu da brine o sopstvenoj tradiciji i otežavao labavljenje ili napuštanje običajnih normi. Tako se subjekat pojedinca svodio na objekat u sastavu kolektiva. 

Pravila koja štite kolektiv i pojedinca, kao deo tog kolektiva, Hristos izaziva svojim subjektivizmom. On jede sa grešnicima, krši pravila kultne čistoće, radi Subotom, i kao vrhunac svoje konfrontacije – umire na krstu (drvetu) kao prokletnik u skladu sa razumevanjem onog vremena (5Moj 21, 23). „Jer Njega, koji nije znao greha, učini grehom nas radi“ (2Kor 5, 21). 

U takvom kontekstu, kako je moguće prihvatiti Hristovu poruku koja je dotadašnju tradiciju „okrenula naopačke“?! Kako je moguće prihvatiti novost vere koja traži od subjekata ljubav kao osnovno merilo i meru života, a ne podjarmljivanje kolektivu i njegovom shvatanju religije?

Hristova poruka da ljubimo bližnjeg kao samog sebe bila je deo zapovesti iz Starog Zaveta (3Moj 19, 18). Ono što je bilo revolucionarno u Hristovoj poruci jeste, naprotiv, njeno integrativno tumačenje. Više nego jasno, kroz pripovest o milostivom Samarjaninu (Lk 10, 29–37), Hristos pokazuje da bližnji više nije samo pripadnik izabranog naroda, nego je bližnji postao svaki čovek. Njegova poruka o ljubavi prema bližnjima, bez obzira na njihovu etničku ili religijsku pripadnost, ukazivala je na jedno novo čovečanstvo i napuštanje dotadašnjeg sagledavanja sveta u vidu podele na „nas“ i „njih“ kao osnove kolektivnog narativa.

Hristos veru predstavlja kao subjektivnu stvar, pitanje lične odgovornosti i razumevanja. Kao lična akcija, vera stavlja ličnost ispred svega, nadilazi tradicionalno, uvreženo razumevanje vere i njenih pravila. Nije kolektiv taj koji odnosi prevagu u odnosu na ličnost, nego naprotiv on često sprečava potragu za autentičnom verom, usled naslaga verovanja koje kolektivistički duh religije nosi. 

Hristov život bio je poziv da se ugledamo na veru kao na akciju, radosnu vest koja zaista i donosi radost svojim plodovima (leči bolesne, siromašne, grešnicima daje nadu, napuštenima utehu). Tradicija čiji su nosioci članovi porodice (otac, majka, svekrva) donekle onemogućava Hristovu poruku svojim sopstvenim predstavama i (ne)razumevanjem, dok nam Hristos nudi izazov osvešćivanja subjekta. Hrišćanska vera, dakle, daleko prevazilazi pravila kolektivističkog duha religioznosti, kulta i provocira uobičajenost. 

Možda nam u tom smislu postaju sada jasnije reči: „Ne mislite da sam došao da donesem mir, nego mač. Došao sam da razdvojim čoveka od oca svoga, ćerku od majke, ženu od svekrve, i neprijatelji čoveku biće članovi njegove kuće (domaćinstva)“ (Mt 10, 34–36). Ono što Hristos nagoveštava jeste da na putu vere moramo proći kroz bolno izdvajanje iz grupe i ulazak u prostor subjekta. Hristov mač zapravo seče isključivost, izdvaja subjekta iz kandži kolektivizma, iz pripadnosti svetu u kome postojimo „mi“ i „oni“. 

Osvešćivanje subjekta otpočinje i sa Hristovom zapovešću: „Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe.“ Voleti bližnjeg podrazumeva da čovek voli sebe za početak, a to je svakako težak i otrežnjujući put odrastanja i razvoja samosvesti. Izdvajanje subjekta Hristos opisuje metaforom „mača“ koji je neophodan da izdvoji ličnost iz kolektiva, jer je ličnost pozvana na veru. Ovo je ujedno i oslobađajuća poruka jer nismo podjarmljeni verom kakvu nam porodica ili bilo koja druga zajednica katkad želi da nametne, nego smo pozvani da napravimo iskorak u svet ličnosti, da odrastemo u svakom pogledu. Takođe, rađanje subjekta ima značajne posledice i za jednu zajednicu. Zajednica sastavljena od slobodnih ličnosti, subjekata istorije, nije više kolektiv. Izranjanje subjekta, kao Hristov poziv za pravu veru, ima za posledicu poziv na izgradnju novog kvaliteta odnosa u okviru zajednice ljudi. „Ko danas seče svojim mačem veru?“