Nikolaj Berđajev
Pre pedeset godina, u bilo kojem pregledu ruskog pravoslavnog bogoslovlja u dijaspori, bilo je pomena o Berđajevu. U knjizi Ruska religijska renesansa dvadesetog veka, Nikolaja Zernova, koja je objavljena pre nešto više od pedeset godina, 1963. godine, i koja je prekretnica u izučavanju ruske religijske misli ranog dvadesetog veka, postoji poglavlje pod naslovom „Četiri značajna obraćenika“, od kojih je jedan Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (uz njega su još Petar Struve, otac Sergije Bulgakov i Sejmon Frank). U to vreme, kao i nekoliko decenija posle, on je bio jedan od najpoznatijih među hrišćanskim intelektualcima ruske emigracije: njegovi radovi su se mogli čitati u prevodima na francuski i engleski. Na svojoj polici imam 16 tomova njegovih dela prevedenih na engleski, mahom od strane R. M. Frenča, ali takođe i od Donalda Atvatera, Natalije Dadington i drugih, objavljenih najviše tridesetih i četrdesetih godina. Nikolaj Zernov je za Berđajeva rekao:
Od sva četiri obraćenika, Berđajev je imao najveći ugled na Zapadu. Studirao je i bio je poznat u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Americi. Znao je kako da intonira reči tako da odjekuju i u mislima onih koji nisu Rusi. On je bio najviše Evropljanin među predvodnicima renesanse, a u tome su najvećeg udela imali njegovi francuski preci i pravac njegove misli. Njegova odbrana „personalizma“, ugroženog usled uspona totalitarizma i porasta pritiska od strane nepersonalnih snaga pod okriljem naučnih otkrića, pokazala se kao poželjan odgovor među zapadnim intelektualcima. Kroz njegovu ličnost, ruska religijska misao se raširila i preko nacionalnih granica i uticala na sfere koje su prethodno odbacile pravoslavno predanje kao zaostali oblik hrišćanstva.[1]
Ovo objašnjava zašto ga je Zernov smatrao toliko važnim. Takođe, ove reči pokazuju zbog čega je njegov heroj bio, na neki način, odbačen u drugoj polovini XX veka. Sada se, bez sumnje, u manjoj meri uviđa koliko je bila važna misao Berđajeva. Ličnosti poput Florenskog, Bulgakova, Florovskog i Loskog danas, u svakom slučaju među bogoslovima, zavređuju više pažnje od Berđajeva. Pre pedeset godina, svi oni, izuzev Loskog, nisu u dovoljnoj meri prevođeni na engleski. To se sada promenilo i pažnja je usmerena i na druge Ruse. Možda je Berđajev bio previše ličnost svog vremena. Meni se čini da je mnogo lakše predstaviti Florenskog kao nekoga ko nam se može danas obratiti, nego Berđajeva. U svakom slučaju, on je bio centralna ličnost među emigrantima u Parizu i njegov glas je bio, ako ne najglasniji, onda bar najprijemčiviji za prihvatanje u intelektualnom svetu Evrope pre i nakon Drugog svetskog rata.
Štaviše, njegov glas se razlikuje na više načina. Najpre, iako pravoslavan, i zaista neko ko je bez sumnje izabrao pravoslavlje, govorio je pre kao ruski intelektualac nego pravoslavni mislilac. Ovo je, bar mislim, dalo njegovom glasu širi opseg prihvatanja u to vreme, nego što je to bio slučaj sa profesorima bogoslovlja poput Bulgakova i Florovskog, kakva god da je njihova zaleđina. Takođe, kao laik se lakše povezao sa drugim ličnostima ruske emigracije, koji nisu uopšte pravoslavni, poput Lava Šestova, čije je poreklo jevrejsko i čiji glas je verovatno dobio na značaju tokom dolazećih decenija, u poređenju sa Berđajevim. Njegova misao je, takođe, karakteristična po vodećim motivima koje mi, krajnje uopšteno, pribrajamo drugim ruskim emigrantima – motivi poput slobode, kreativnosti, ličnosti (teme koje sam naglasio u podnaslovu), zatim mesto lepote, ulogu etike, kao i filosofska pitanja, možda prepoznatljivija kod Berđajeva nego kod mislilaca čiji je pogled bio direktnije usmeren prema teologiji. Postoji još nešto vezano za Berđajeva što ga čini osobenim za svoju generaciju, a to je smisao za važnost Dostojevskog, kao istinskog ruskog tražitelja ljudskog postojanja. Već je bilo pomena da je tridesetih godina XX veka, ali i kasnije, pravoslavlje često Dostojevskog predstavljalo kao proroka: razgovori o pravoslavlju bili su, zapravo, razgovori o Dostojevskom, koji kao da je bezmalo postao otac Ruske crkve.[2] Delovi ovakve misli se nalaze i kod Berđajeva (iako sa kritičkom distanciranošću). On je napisao knjigu o Dostojevskom, koja, budući dobra knjiga prema mišljenju i viđenju književnika, ocrtava jasan profil Berđajevljevih stanovišta.
Život
Nikolaj Berđajev je rođen 1874. godine u ruskoj militarnoj aristokratiji. Pored njegovog naglaska na ličnoj slobodi i prezira prema rodu, porodici ili klanovima, bio je veoma ponosan na svoje aristokratske korene i zaista je o sebi mislio kao o aristokratskom misliocu. Njegov deda po ocu odlikovao se time što je jednom pobedio Napoleona. Godine 1814. Napoleon je pobedio ruske i nemačke trupe u bici za Kulmsk. Berđajevljev deda, u to vreme mladi poručnik, bio je u kontigentu Garde, od koje su svi oficiri bili ubijeni. On je okupio ljude i izveo tako žestok napad da su Francuzi mislili da je stiglo pojačanje i razbežali su se, ostavljajući teren Berđajevljevom dedi. Sa razumljivom dozom ponosa, ovu priču je sam Berđajev ispričao u biografskim napomenama sa kojima započinje svoju intelektualnu autobiografiju, na engleskom objavljenu kao San i stvarnost [Dream and Reality].[3] Pored slave svojih predaka, on nije imao sklonosti za vojne aspekte ruske aristokratije. Bio je obrazovan u vojnoj akademiji u Kijevu, ali je bio neprimećen i osetio je da se ne može uklopiti u muški etos vojne škole. Iako je išao na vojnu akademiju Pažeskiй korpus, brzo ju je napustio i započeo studije na Kijevskom univerzitetu. U to vreme on je postao marksista i ubrzo se pridružio Socijalnoj demokratskoj partiji. Nakon dve godine provedene na Univerzitetu, bio je prognan u Vologdu zbog ilegalnih aktivnosti i isključen je sa univerziteta.
Njegova majka, rođena kao princeza Kudašev, bila je delom Francuskinja (njena majka je bila kontesa Šoazel), dok je sa slovenske strane bila Poljakinja. Prema Berđajevu, majka mu je bila više Francuskinja nego Ruskinja; obrazovala se u Francuskoj i na francuskom pisala pisma (budući da nije bila u stanju da tačno koristi ruski jezik). Iako je bila pravoslavna, ugodnije se osećala u katolicizmu njenih francuskih predaka i uvek se molila koristeći majčin molitvenik na francuskom. Berđajevljeva baka po majci, kao i bake njegove majke, bile su pravoslavne monahinje. Shodno tome, Berđajev je govorio da nije odrastao u pravoslavnoj atmosferi, i njegovo prihvatanje pravoslavlja se nije desilo u domu, kao što je to, na primer, bilo u slučaju sa Bulgakovim.
Vraćajući se iz egzila u Vologdi, otišao je Sankt Peterburg i, uz Bulgakova, postao urednik kratkoročnog časopisa pod imenom Pitanje života (Voprosny Zhyzni), koji se, uprkos svom kratkom veku, našao u fokusu inteligencije pesnika, filosofa i pisaca, koji su svoje interesovanje usmerili ka pravoslavnom hrišćanstvu. To su ličnosti poput Rozanova, Ivanova, Belija, Bloka, Šestova. Takođe, studirao je filosofiju u Nemačkoj. Godine 1907. Berđajev napušta Rusiju i odlazi u Pariz, ali se naredne godine vraća u Moskvu, gde je živeo kao honorarni novinar i filosof, vrlo radikalan u svojim pogledima, ali se sve više i više približavajući pravoslavlju. Kao potvrda toga – kao i problema koje je imao sa Pravoslavnom crkvom – koristi nam činjenica da je bio uključen u spor imenoslavaca, u kojem je branio atonske monahe (takozvane „poklonike Imena“), koji su bili nasilno proterani sa Svete Gore od strane Carske garde, 1913. godine. Berđajev, poput Florenskog, Bulgakova i mladog Loseva, podržao je monahe, ali oštro kritikovanje Svetog Sinoda, dovelo je do procesa protiv njega koji bi rezultovao ponovnim unutrašnjim progonom, da nije bilo presečeno Revolucijom komunista.
Za vreme Revolucije, on je boravio u Rusiji i kratak period bio profesor filosofije na Moskovskom univerzitetu, dok je, u isto vreme, predavao i na privatnoj „Slobodnoj akademiji duhovne kulture“. Bio je među intelektualcima proteranim iz Rusije dekretom Trockog krajem 1922. godine, nakon što je bio dva puta hapšen i ispitivan u cilju da bude sudski procesuiran. Prvobitno je otišao u Berlin; zatim se 1925. godine seli u Pariz, gde je proveo ostatak svog života. U Parizu je postao urednik revije Put, koja je postala zbirno mesto ruske inteligencije u Parizu.[4] Na taj način je zauzeo centralnu ulogu intelektualnog života ruske inteligencije. Takođe, bio je središnja figura i na druge načine. Godine 1928. je osnovao ono što nazivamo „Berđajevljevim kružookom“ [Berdyaev Colloquy], koji je postao mesto susreta za katoličke, pravoslavne i (u početku, pre nego što je Vatikan zaustavio tako opasan ekumenizam) protestantske mislioce. Među katolicima su bili Žak Mariten (koji je bio saosnivač sa Berđajevim), Čarls de Bos, Gabrijel Marsel, Luj Masinjon, Etjen Žilson; od pravoslavnih su bili, izuzev samog Berđajeva, Bulgakov, Florovski, kao i Mati (sada već sveta) Marija Skopcova i Mirna Lot-Borodin; od protestanata, Boner, Leserer i Vilfred Mono. Ubrzo su Mariten i Berđajev postali dobri prijatelji, iako se nisu uvek slagali oko svega.
Od njegovih emigrantskih prijatelja, Berđajev je često odstupao kao čudna figura. Iako je u Rusiji postao kritičar marksizma do te tačke da ga je odbacivao, među emigrantima je izgledao kao isuviše levičarski nastrojen, što je zapravo i bio, jer je odbacivao dosta stvari koje su marksisti odbacivali u društvu koje je srušeno Revolucijom. On nije imao nameru da vrati vreme unazad, i onima koji su težili ka obnovi Svete Rusije delovao je kao izdajnik. U religijskom pogledu, iako je prihvatio pravoslavlje, ono što je govorio često je zvučalo duboko nepravoslavno, i njegova podrška za Bulgakova po pitanju sofiologije, učinila je da još manje dobije poverenje konzervativnijih linija pravoslavnih. Čak su i mnogi poznatiji pravoslavni mislioci, kakav je bio Bulgakov, često njegove ideje smatrali gnusnim. U svojoj misli, Berđajev je bio usamljen, iako njegove ideje pripadaju kulturološkim matricama koje su očigledno ruske i pravoslavne.
Krajem tridesetih godina, uz pomoć male ušteđevine, Berđajev je uspeo da kupi kuću u Klamaru za sebe, svoju ženu Lidiju i njenu sestru Ženju, koja je živela sa njima. Tu je živeo i za vreme rata, sve do smrti 1948. godine.
Dela
Berđajev je bio izuzetno plodan pisac. Šesnaest tomova na engleskom o kojima sam govorio samo su deo njegovog rada, koji takođe obuhvata članke objavljene u časopisu Put i na drugim mestima. Međutim, postoji izvesna doslednost, da ne kažem istovetnost, u njegovim radovima; ponekad naslovi deluju tako da se mogu međusobno zameniti – Duh i stvarnost, Sloboda i Duh, Ropstvo i sloboda, San i stvarnost. Uprkos tome, zaista nije lako predstaviti njegovu misao na sistematičan način. Svaki pokušaj da se njegova misao predstavi kao sistem dovodi do rizika od gubljenja njenog aforističkog kvaliteta, koji je za mene centralni, a ne samo pitanje stila. Ono što ću pokušati da uradim jeste da njegovu misao predstavim iz dve perspektive. Prva je nabrajanje problema i objašnjavanje načina na koji im on pristupa, a zatim druga, oslanjanje na njegovu po obimu malu knjigu o Dostojevskom, koja pruža više zaokružen pristup njegovoj misli, bez opasnosti da budem preopširan.
Na kraju života, Berđajev je napisao esej u autobiografiji San i stvarnost, koju smo već pomenuli. U njemu on daje podatke o svom životu, delima i razvoju ideja. On je dobar uvod kako bismo osetili njegove ideje, pristup razumevanju. U pretposlednjem poglavlju, on opisuje svoje filosofsko stanovište. On počinje sa dozom ograničenosti, govoreći da ni u jednoj od svojih knjiga nije bio u stanju da adekvatno izrazi ono što misli i, shodno tome, citira Tjutčeva: „Jednom izrečena misao je laž“ (iz pesme Silentium). Međutim, on insistira da se njegova misao „u celosti okreće oko jedne tačke“, iako ponekad deluje da je kontradiktorna i nedosledna. Do ovog momenta, čitalac te knjige je naučio da Berđajev, poput Florenskog (o kome retko govori na pozitivan način), ceni antinomijsku kontradikciju, kao osobenost naših pokušaja da izrazimo istinu.[5]
Izvor: Andrew Louth, Modern Orthodox Thinkers: From the Philokalia to the Present, SPCK, London 2015, 60-64.
Prevod: Lazar Marjanović
[1] Nicolas Zernov, The Russian Religious Renaissance of the Twentieth Century (London: Darton, Longman & Todd, 1963), 158.
[2] Ovo ponovo ilustruje Nikolaj Zernov. Njegova knjiga Tri ruska proroka [Three Russian Prophets] (London: SCM Press, 1944) bazira se na Homjakovu, Dostojevskom i Solovjovu.
[3] Nicolas Berdyaev, Dream and Reality: An Essay in Autobiography, trans. Katherine Lampert (London: Geoffrey Bles, 1950), 5.
[4] O ovome videti: Antoine Arjakovsky, La Génération des penseurs religieux de l’émigration russe: La revue La Voie (Put’), 1925-1940 (Kiev-Paris: L’Esprit et la Lettre, 2002); sada i u engleskom prevodu: The Way: Religious Thinkers of the Russian Emigration in Paris and Their Journal, 1925-1940, trans. Jerry Ryan et al. (Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press, 2013).
[5] Berdyaev, Dream and Reality, 285.
