Za dublji potres od knjige ne znam nego što mi ga je tokom čitanja izazivao ovaj čovek (jer on je pisac samo po tehničkoj nuždi, kao što je možda bio čovek samo po telesnoj), pa opet zastrepim i od same pomisli kad god mi o njemu valja kako bilo srediti svoju misao.
Eto to, ta strepnja srediti misao, kad se inače u svako rasuđivanje ulazi mnogo čvršćim korakom nego što bi se smelo, pouzdani je znak i ne pokušati to: zaludu bi možda bilo; u najboljem slučaju ne suviše potrebno čak ni onim koji bi da se u lavirintu ovog čoveka na svakom koraku uhvate kakvom bilo vođi za skut. Suština Dostojevskog i jeste izgubiti se u njemu.
I zaista, nema li se snage (čitaj: slabosti!) da se neuki za njim ogoli u onom što se naziva sporedni um, silina glavnog delovaće oslepljujući porazno: prejakom svetlošću, predubokom tamom.
A tek odatle nastaje strah u Boga, otkrovenje.
Obličja tu, atmosfere, iz kojih kao da niču u koje kao da se utapaju, ništeći svaki pojam „umetničke stvarnosti“, obratno svakom stvaralačkom postupku, već prvim potezom, i kao apriorno sazdana, postoje, bolje reći bivaju, ali u stalnom i sve dubljem razobličavanju, ali u sve žarkijoj temperaturi sebe.
Sve se tu, i neprekidno, suštinom svojom premašuje. Živom suštinom, koja obelodanjujući se, razorava svaki pokušaj konture.
Pitanje „stila“ tu se i ne postavlja. Tu ni najpostojaniji izraz, sili sadržine ne staje u protivtežu. Onda, po neshvatljivom paradoksu, najtrošnije sredstvo (kao što je i sam Dostojevski bitisao u najtrošnijem telu), svakidanje ono, tu neposredno na domaku, jedino je ono u stanju, obično i nejako, najneobičnijem i najjačem odoleti.
I nema sličnog primera, otkako se čovek pišući izražava, da su se gotovo bez ključa otključale tolike tajne.
Čovek je tu istaknut u prvi plan. Date mu džinovske razmere. Sve ostalo, i prirodna pojava, i tvar, samo je sastavni, samo neumitni deo njega. Od njega tek nastaje prava drama.
Drama u Bogu, jedini put u suštinu, neizbežan ljudskom stvoru.
Zločin po duboko ličnom moranju. I kao bez toga, bez razdruzgavanja sebe u korenu, suštinski ne bi bilo mogućno dalje. Kuda? U kaznu, u još dublje razdruzganje sebe, jer lično neodgovoran; ali vanlično, putem jedino tuda Bogu, sve odgovorniji do potpunog razlučenja.
A ko nije Ivan Karamazov, da mišlju ubije oca, ili Mića, željom; ili Raskoljnikov, stvarno staricu; nego je jurodivi Aljoša, šta onda?
Onda, i lično odgovoran, umesto njih, jer bliži Bogu, baš zato poći još dubljim putem stradanja. Stradati koliko svi oni zajedno. Biti Hrist.
U Hristu je dakle ishod, poslednji odgovor na ovom, prvo pitanje na daljem planu.
Da li je u ovom smisao Dostojevskove čovečanske oluje stradanja? I čemu to, tako pogrešno sazdati čoveka, da neodgovorno grešeći, tek time ulazimo u pravu odgovornost? I da je pravednom Jovu, jer je pravedan, predodređeno najdublje stradanje?
Dostojevski tu, kao Eklesijast, zaćuti. Zaćuti, jer tu prestaje i moć glavnog uma. I moć vizionera, i proroka.
Ćutanjem tada dublje se odgovori nego najdubokoumnijom rečju.
Izvor: Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli, Gornji Milanovac: Dečje novine; Beograd: SKZ, 1991, str. 59–61.
