Ne izabrati Hrista znači izabrati nepostojanje

Detaljnim navođenjem Hristovih predaka po telu (Mt 1, 1–25), jevanđelist (blagovesnik) želi da nas uveri da je Isus isto onoliko koliko je Sin Božiji ujedno i potomak roda ljudskoga. Budući istovremeno i Bog i čovek, Isus je onim vidom svoga bogočovečanskog bića koji je božanski, onaj koji je ne samo pre svih vekova, nego onaj kojim su svi vekovi (tj. vreme) stvoreni (dakle – tvorac istorije). A onim vidom svoga bića koji je ljudski, on je uistinu potomak ljudi od krvi i mesa. Tako su u njemu nesliveno sjedinjene božanska i ljudska priroda. I ljudska priroda ne pripada mu manje nego božanska, jer on nije manje čovek, nego što je Bog.

Ovim detaljnim nabrajanjem predaka blagovesnik Matej želi da nam pokaže kako Hristova ljudska priroda nipošto nije privid, nego nepromenjiva stvarnost. I nije svejedno da li je Isus bio čovek zaista ili samo prividno. Nije svejedno zato što je Hristovo ljudsko telo posrednik našeg spasenja. Kada ono ne bi bilo pravo ljudsko telo, onda nam on ne bi bio srodan, ne bi imao istu prirodu kao što je naša, pa stoga mi sa njim ne bismo mogli biti u potpunosti sjedinjeni, niti bismo upravo preko te njegove ljudske prirode mogli biti povezani sa Bogom. Zaista, kada bi Hristovo telo bilo privid, onda ni nama ne bi bilo iskupljenja i spasenja. („Ako je Logos… samo prividno bio u telu… sledi… da je ljudsko spasenje i vaskrsenje samo privid“ – Sv. Atanasije Veliki). On je postao pravi čovek upravo zato da bi naše spasenje bilo ne samo zamislivo, nego i ostvarivo.

Oni koji ne veruju da je Bog postao pravi čovek, ne veruju da Bog može ući u ljudsku istoriju, a sve to ne veruju zato što nemaju poverenja prema tvari i tvarnom, zato što tvar drže za zlu i za izvor zla. Bog, njima nasuprot, ima poverenja u tvar(nost). On je prvi put ukazao poverenje tvari privodeći je iz ne-bića u postojanje (i to kao dobru: stvarajući, Bog vide da je sve dobro); a drugi put Bog ukazuje poverenje tvari uzevši tvar na sebe i to ne samo stvarno, nego i večno (što znači da se ljudske prirode Hristos neće odreći ni u sve vekove carstva nebeskog).

Međutim, iako su božansko i ljudsko u Hristu dve potpuno različite prirode, između njih ne postoji nikakva razdeljenost. Ljudska i božanska priroda u Hristu postoje ne samo neslivene (jedna u drugu), nego i nerazdeljive (jedna od druge). Otuda je Isus s pravom nazvan Bogočovek. Začet je božanski, a rodio se čovečanski. Govorio je ljudskim jezikom, ali su mu reči bile božanske. „Kao čovek bi pljunuo, ali mu je pljuvačka bila božanska: njome davaše vid očima slepom od rođenja“ (Sv. Atanasije Veliki). Umro je kao čovek, ali je vaskrsao kao Bog. Vaskrsao je kao Bog, ali sa telom kao pravi čovek, i upravo time pokazujući da je kod njega božansko i ljudsko spojeno zauvek. I baš je ta spojenost ono što daje mogućnost svakom od nas da bude neraskidivo povezan sa Bogom. Jer, čovek sa Bogom može biti povezan jedino Hristom, tj. kroz Hrista ili putem Hrista. Otuda je Hristos spasitelj ljudi zato što bi bez njega božansko i ljudsko ostali zauvek razdvojeni, a sa njime su spojeni u svu večnost. To i jeste pravi razlog zbog kojeg bez Hrista nema spasenja, nema izbavljenja, nema večnog života.

I stoga nije nikakvo čudo što onaj koga danas u Hristu proslavljamo (Sv. Ignjatije Bogonosac) nije hteo da se odrekne takvog Hrista ni za šta na svetu (dok su ga vodili u Rim da ga bace lavovima). On je znao da odreći se Hrista ne znači samo odreći se nekog (makar i najispravnijeg) učenja, ili odreći se jednog stanovišta i prihvatiti neko drugo, nego da odreći se Hrista znači ništa manje nego odreći se večnog života. Budući da nam je Hristos jedini posrednik ka Bogu Ocu, jedini most koji vodi na drugu obalu večnog života – u buduće carstvo Božije, odricanje od njega znači survavanje u čeljust nebića.

Ne izabrati Hrista, znači izabrati nepostojanje, a pošto ono nije u našem dometu (tj. nije u našoj moći) to znači večno se mučiti zato što nemamo ono što želimo i zato što želimo ono što ne možemo imati. Umesto toga Ignjatije prijanja za Hrista Spasitelja „nerazdeljivo“, tj. tako da ga od njega ništa (ni život, ni mučenje, ni potkupljivanje, ni mučenička smrt) ne može razdvojiti. Stradajući za Hrista (bez trunke kolebljivosti) Ignjatije nam pokazuje da je smrt pred Hristom potpuno nemoćna, da ona, u stvari, u suštini, u krajnjoj analizi, i ne postoji, nego da je ovaploćeni Hristos – Spasitelj i Izbavitelj, onaj koji je „sve u svemu“, čija ličnost ispunjava i prepunjava sve svetove i sve novo tvori i životvori, i kome zbog toga, zajedno sa Sv. Ignjatijem, treba neprestano i beskompromisno da uznosimo slavu i čast u vekove vekova.

Amin.

Ukoliko su vam tekstovi na sajtu korisni i zanimljivi, učestvujte u njegovom razvoju svojim prilogom.

Izvor: Beseda na praznik Sv. Ignjatija Bogonosca u Nedelju svetih otaca – Saborni hram u Trebinju, 2. 1. 2005, objavljena u: Sa teološke tačke gledišta, Beograd: PBF–ITI, 2010, 141–142.