Ne mogu da se oslobodim tenzije koja me zahvati kada pomislim na teme koje u skorije vreme preplavljuju medije a tiču se nataliteta/ravnopravnosti/položaja žena/braka i porodice u Srbiji. Čitam jedno, živim nešto drugo, razmišljamo kako bi trebalo potražiti čvrst oslonac i polazišnu tačku za ovo pitanje. Ne nalazim je jer su ovde u pitanju tačke rasute svuda unaokolo van svog mesta i kada ih spojim ne prave smislenu sliku.
U novom nacrtu Ustava SPC u članu 60 navode se službe koje bi trebalo da postoje u okviru Svetog Sinoda. Pored službe za liturgijski život Crkve, dogmatska i kanonska pitanja, službe za crkvenu prosvetu, službe koje se odnose na pastirsku i misionarsku delatnost itd. navedena je i služba za svetinju braka i očuvanje porodice. Briga crkve za brak i porodicu je evidentna. Praktično, članovi nedeljnih zajedničkih liturgijskih sabranja o ovoj temi imaju ponuđen sledeći domininantni koncept-učenje: institucija braka se naročito podcrtava u misonarskoj delatnosti crkve i vodi se starozavetnim tematskim upućivanjem vernika na to da se rađamo i množimo i ispunimo zemlju. Skopčano sa ovim, svoj život živi i jedno nepisano predanje, a to je priča o postojanju dva blagoslovena puta: puta monaštva i puta bračne zajednice. Trećeg puta prema ovom predanju nema, jer vodeći se selektivno rečima apostola Pavla da postoji opasnost od zloupotrebe tela i činjenja bluda, a što je greh, bezbračni život koji nije krunisan monaškim zavetom se posmatra sumnjičavo (1Kor 7, 9). Kada ovome dodamo i institucionalne apele i naredbe propovednika reči Božije da Srpkinje treba i moraju da rađaju dobijamo, otprilike, pitoresku koja opisuje atmosferu u okviru koje većina zajednica, koje se okupljaju na nedeljnim i prazničnim liturgijama, kada se povede reč o braku i porodici živi i promišlja.
S druge strane, imamo već neko vreme ustalasalu javnost povodom istupanja visokih državnih činovnika sa stavovima, čak i predlogom konkretnih mera, kada je reč o rešavanju pitanja bele kuge, nataliteta, rađanja, žena koje rađanjem treba da ponesu breme dostojno trenutka i time da osvetlaju obraz Srbije. I ovde se čuje isti apel kao i u crkvi. Žene da rađaju, samo su ovde zapravo zamoljene. Roditi po mogućstvu više dece za svaku Srpkinju od dvadesete pa nadalje predstavljao bi čin čega, pitam se. Patriotizma? Kako god, deca su nam nasušno potrebna. Zašto je to suštinski potrebno? Pitanje je preteško da bi očekivali odogovr od visokih državnih činovnika koji se bave pragmatizmom oko penzija koje naši potencijalni potomci treba da nam obezbede.
Ovaj problem pokreće zapravo lavinu izmešanih i na gomilu stavljenih mnogih fenomena-problema koje bi valjalo, radi poštenja i nedovođenja u zabunu i zabludu, rešavati posebno. Jer ovakav diskurs je zamešateljstvo politikantskog tipa u kome se narod prepire i svrstava u tabore, prebacuje, proklinje, osuđuje, a sve oko nevidljive stvari – potencijalne dece koje nema, a o kojoj, jedno je sigurno, ne bi valjalo raspravljati na ovakav način. Tema je, dakle, velika i višeslojna.
Veoma je bitno ne izgubiti ono malo zdravog razuma koji nam je preostao (valjda!), kada se u rasprave ovog tipa ubace i neke ozbiljne novčane sume – konkretne mere države ukoliko muž i žena prilježno prilegnu na svoje bračne dužnosti. Na ovom mestu je možda važno podsetiti se da ono o čemu na prvom mestu imamo dužnost da brinemo jeste kvalitet života koji ostvarujemo upravo sada na svakom nivou (obrazovnom/moralnom/ekonomskom itd). Ovo je preduslov svake priče o natalitetu. Od onoga kako danas živimo i kako stvaramo svakodnevnu atmosferu života, zavisiće i budućnost i kvalitet života pokolenja za koja se nadamo da će doći. A ovo danas nas poziva da rešavamo nagomilane probleme zapravo od juče, a ne da već brinemo brige koje će potencijalno, možda doći, možda i ne, nekada u budućnosti.
Biblijske priče koje se dotiču pitanja braka/bračnog života/reprodukcije čovečanstva za cilj imaju pre svega kvalitet odnosa koji se ostvaruje među ljudima kao bićima okrenutim ka onom drugom. Video si bližnjeg svog – video si Boga svog! Ovo je osovina bogoslovskog društvenog diskursa. Kao pravoslavni hrišćani bi morali češće da se konsultujemo i orijentišemo prema našem kompasu – Hristu. U skaldu sa Njim i da zauzimamo smer i pravac koji vodi u mesto – zemlju izobilja, i vreme – budućnost koju bi valjalo da gradimo u duhu Hristom nam objavljenog Carstva Božijeg u Jevanđelju.
Ono što mislim da je na ovu temu važno reći sažela bih u tri tačke kojima samo načinjem i upućujem na razradu i dublja razmatranja:
1. Pitanje rodne ravnopravnosti i legislative koju država u tom pogledu pokušava da uspostavi (kao što je nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti – ZORR) se mora dovoditi u vezu sa apelima za povećanje nateliteta. Uz ovo bi trebalo neizostavno pridružiti i Zakon o radu. Za nas hrišćane bi ovo trebalo da bude veoma važno. Pre svega zbog toga što svaki ljudski napor uložen u cilju unapređenja odnosa među ljudima bi trebalo da bude i korak ka ukidanju polariteta zapretenih u tvorevini a koje iščekujemo da će biti ukinuti u Carstvu Božijem. Sa druge strane, kao hrišćani imamo i zadatak da ispitujemo puls čovečanstva kada je reč o ljudskim pravima, pitanju rodne ravnopravnosti i sveta jednakih šansi za sve. Ovo je velika tema. Ukratko, ukoliko ovakvi zakoni pulsiraju u organskom ritmu sa novozavetnim modusom postojanja datim nam od Hrista, u kome vidimo da je pristup svakom čoveku ličan i autentičan i koji dubinski podrazumeva ravnopravnost (u krajnjoj liniji ravno i jednako stojim sa samim Bogom kroz Hrista), onda bi crkva trebalo da glasno i jasno pohvali i promoviše dobre poteze državnog zakonodavstva.
2. Napetost prisutnu u odnosu među polovima bi trebalo putem prakse zajedništva kroz liturgiju amortizovati prihvatanjem jednog etosa u kome nismo tu da bi nam neko služio već da služimo drugima. Svaka priča koja se sa amvona ili od strane klirika koji su autoretiti u zajednici povede u smislu potčinjavanja u okviru porodice bi trebalo da ovom pričom o služenju zapravo zauvek prestane. Ono što je zaista jedinstvena neprenosiva (za sada) uloga a tiče se polova jeste – rađanje dece. Većinu ostalog (društveni angažman supružnika, porodične obaveze itd.) podvesti pod razdeljivanje po osnovu pola bi predstavljalo suvišak i grubu demagogiju koju bi trebalo odstranjivati jer nije usklađena, smatram, sa Jevanđeljem. Konstatujem tužno stanje u praksi gde neretko čujem i čitam da se poput rafalne paljbe sa propovedaonice izbacuju sva ona mesta iz Pisma u kojima apostol Pavle određuje šta su dužnosti žene i kako treba da bude pod vlašću svoga muža (Ef 5, 21–33 i 1Tim 2, 8–15). Ovi zanemaruju reči istog apostola koje odzvanjaju jače od bilo koje parole – da nema više muškog ni ženskog i da smo svi mi jedno (jedan čovek) u Hristu Isusu (Gal 3, 28). Ne postoji ni jedno „aliˮ koje bi dalo za pravo bilo kom propovedniku reči Božije da protumači ove reči u ključu biološko/anatomskih razlika između muškarca i žene te da na tome utemeljuje podređenost i potčinjenost žene. Ovakav pristup mi ne deluje istinski bogoslovski. Ovo bih nazvala nadri bogoslovljem, a kod onih koji svesno selektivno biraju svetopisamska mesta i tako tumače u „duhu predanjaˮ crkve pitanje odnosa među polovima ovo bih nazvala i kvazi bogoslovljem. Navedeni pristup normiranja hrišćanskog života pomoću Svetog Pisma zahtevao bi napor ka dubljem pronicanju u smisao poruke koju čitamo iz knjige koja za nas predstavlja autoritet. Valja iskorenjivati običaj instrumentalizacije Pisma koje se koristi za utvrđivanje, opravdavanje i ojačanje sopstvenih unapred postavljenih koncepata i ideja. Tako se prekraja prema sopstvenoj potrebi, meri i modi, pretpostavljajući da je svetopisamski korpus sastavljan sa ciljem da bude nekakav priručnik sa tačnim instrukcijama za svako životno pitanje i problem.
3. Društvene okolnosti novije istorije (ako se novijom istorijom smatra vreme unazad nekih 150 godina) a koje se tiču i ženske inicijative ka jednom ravnopravnom učestvovanju žena u društvenom životu, a koje je označeno zajedničkim imeniteljem – feminizam, bi trebalo pre svega upoznati, proniknuti u smisao ovog aktivizma i misli, pa onda na temelju toga dati jedan kritički osvrt. Satanizovanje bez prethodnog detaljnog upoznavanja sa mišlju i delatnošću feminizma pretstavlja diletantizam, neodgovorno je, i demonstrira odnos koji je lišen elementarne kulture dijaloga. Zanimljivo je da je Srbija slična Nigeriji po ovom pitanju. Nigerijka Čimamanda Ngozi Adiči svedoči da je u njenoj rodnoj zemlji reč feminizam uzet kao pogrdna reč, psovka koja znači nešto loše. Ona navodi da kada ljude zapita šta ta reč znači, malo ko zna da kaže nešto više i tačnije o tome. Odgovoran pristup prema onome što kritikujemo bi trebalo da bude potpuno i suštinsko poznavanje predmeta kritike. Ako to nije slučaj, onda imamo posla sa mentalitetom koji je crno-beli, navijački, za i protiv, ako nisi sa nama protiv nas si. U vezi sa ovim neretko zaoštrenim i kritizerski nastrojenim odnosom prema feminizmu predložila bih neke načelno dobre polazišne tačke sa kojima bi se mogao graditi dijalog. Valja započeti jednom dobrom jevanđelskom mišlju: „Ko nije protiv vas sa vama jeˮ (Lk 9, 50). Odgovornost hrišćana kada je reč o feminizmu može da se traži postavljanjem ovog pitanja: Ako su feministi/kinje protiv pojedinih zvaničnih saopštenja crkve na određene teme koje se dodiruju sa feminizmom da li nismo možda sopstvenim, prethodno pomenutim, lošim tumačenjima braka/porodice/rađanja/odnosa među polovima i lošim praksama koje su se kao korov zapatile u naše živote doprineli da pomenuti postanu Hristovi protivnici? Zašto se tako često pretpostavlja da je druga strana suparnička i protivniča, a ne i da može biti zapravo konstruktivni saradnik? Predlažem, dakle, jednu samokritičnu svest nas hrišćana nasuprot proklinjuće-anatemišućoj pasivnoj agresiji koja je simptomatična.
Crkva afirmiše i blagosilja brak ali… tu je uvek jedno ali. Moramo se obrazovati za, i negovati jedan istančan senzibilitet kada se pristupa pastirskoj delatnosti (bilo da se radi o parohiji ili opštim porukama koje se upućuju narodu). Uvek na umu treba imati misli da su čovek i muškarac i žena. Da je Hristova ljudskost, pre svega, iz sotiriološkog ugla važna za nas prvenstveno kao Hristos ἄνθρωπος, a ne Hristos ἀνήρ, i da se u ovom smilu uzrastamo od starog ka Novom Adamu. Da brigu za telo ne treba pretvarati u pohotu, a insistiranje na rađanju dece, ma kako plemenito i romantično bilo kao emocija i ideja, može da bude preobraćena u gnusobnu pohotnu opredmećenost najsvetijeg i najčudesnijeg – darivanja novog života. Svako ko brine o fizičkom opstankom naroda, trebalo bi da ima i visoko razvijenu svest o odgovornosti pred tim potencijalnim potomstvom kome svakako ne želimo da jede gorko zelje i pije slane suze čemernog života izmešanog sa čašom žuči.
