Foto: Zoran Ćirjaković
U uslovima hronične bede, ekstremne nepredvidivosti i netransparentnosti puteva koji vode do uspeha, novac je stekao misteriozno svojstvo.[1] Njegovo posedovanje je najčešće veoma teško dovesti u vezu sa uobičajenim izvorima akumulacije, uključujući vlasništvo, nasleđivanje, rad i talenat. „Percepcija da se novac, moć i život pokoravaju zakonu verovatnoće postaje stalno sve prisutnija.“[2] Raširilo se shvatanje da bogatstvo i uspeh leže sa one strane racionalnog i moralnog.
Veliki deo prostora koji bi u Podsaharskoj Africi trebalo da pripada ekonomiji i politici zauzeli su „preduzetnici vere“ i „jevanđelja prosperiteta“ koja čine temelj njihovih ideologija. Njihova glavna poruka je obično veoma jednostavna – „dođite da iskusite svoje čudo“.[3] Njihova popularnost prati rast „okultne ekonomije“ koja izrasta na verovanju da su akumulacija i posedovanje bogatstva zasnovani na „korišćenju tehnika koje se ne mogu objasniti konvencionalnim pojmovima praktičnog razuma“,[4] odnosno da je ekonomski uspeh prvenstveno vezan za korišćenje magijskih sredstava i postupaka i pomoć iz nevidljivog sveta. Modernost, u smislu neoliberalne realnosti obeležene ogromnim nejednakostima, deluje izuzetno netransparentno, protivrečno i uznemirujuće.[5] Brojni pripadnici afričkih društava, čiju istoriju je dugo karakterisao tradicionalni egalitarijanizam,[6] jedino razumno objašnjenje ogromnog bogatstva novobogataša vide u bavljenje okultnim radnjama koje podrazumevaju jednako veliku žrtvu, kakva je, recimo, „ritualno ubistvo slabo vrednovane dece“.[7]
U Podsaharskoj Africi – i u najsiromašnijim, neuspelim zemljama, kao što je DR Kongo, i u Južnoj Africi, najvećoj i globalno najintegrisanijoj ekonomiji u regionu – prihvatanje neoliberalizma dovelo je do nove ekspanzije aktivnosti koje imaju veze sa okultnim. To je u velikoj meri posledica činjenice da je nametanje neoliberalnog poretka pravdano mesijanskim diskursom koji je kapitalizam „predstavljao kao jevanđelje spasenja“.[8] Ipak, „okultne ekonomije se ne mogu svesti na simboličko, figurativno ili alegorično“[9] značenje. Srastanje eshatoloških strahova i magije sa potrošnjom, kao ključnim označiteljem poželjne i uskraćene modernosti, važan je deo postkolonijalne političke ekonomije.
Foto: Zoran Ćirjaković
Ipak, to nije fenomen koji je isključivo vezan za prostore ekstremne „duhovne konfuzije“[10] i nestabilnosti, velike teritorije na globalnom Jugu gde žive najveći „gubitnici globalizacije“. Religija je i u SAD, baš kao u najvećem delu Podsaharske Afrike, sve više praktična i moderna. Verskim tržištem dominiraju postprotestantski preduzetnici koji vešto spajaju veru i potrošnju, jevanđelje i prosperitet, koji tvrde da je isplativo biti vernik. Među najuspešnijim su one hrišćanske crkve koje „pentakostalizam[11] spajaju sa neoliberanim poduhvatom“, čiji propovednici uspevaju da ubede „milione članova da Drugi dolazak ne evocira Isusa koji spasava, već onoga koji plaća dividende. Ili, tačnije rečeno, onoga koji obećava čudesnu zaradu u zamenu za ograničenu duhovnu investiciju.“[12] Ali odnos pentakostalaca i jevanđeoskih hrišćana, kao i nekih drugih crkava i verskih pokreta „ponovo rođenih“,[13] prema mestu duhovnosti u hrišćanstvu posebno je blizak religijskom iskustvu žitelja Podsaharske Afrike (i afričke dijaspore u obe Amerike) i predstavlja izuzetno pogodnu osnovu za sintezu atraktivnih hibridnih formi.[14]
U Podsaharskoj Africi „ispod površine vidljive realnosti uvek vreba druga realnost“.[15] Za razumevanje svih društvenih i ekonomskih promena u Podsaharskoj Africi, uključujući posledice globalizacijskih procesa, neophodno je imati u vidu da je veštičarenje, koje je širom regiona ostalo blisko vezano sa konceptom moći i svim oblicima akumulacije, „postalo sastavni deo vizije modernosti“[16] i da iracionalno ima odlučujući uticaj na samorazumevanje i postupke podsaharskih aktera. „Svima nama koji smo shvatanje sveta izveli iz evropskog prosvetetljstva izuzetno je teško da pojmimo (mesto) veštičarenja u svakodnevnom životu u Africi.“[17] Podjednako je važan i sa veštičarenjem blisko „povezan aspekt duhovne nesigurnosti“,[18] u kome su afrički akteri našli zadovoljavajuće objašnjenje novih neizvesnosti, opasnosti i nejednakosti koje su doneli procesi turboglobalizacije i neoliberalizacije. Stav da je veštičarenje, verovanje da se okultnim silama može intervenisati u ovom („vidljivom“) svetu, nešto što ne spada u polje političkih nauka ili ekonomije sprečilo bi nas „da razumemo život u Africi“.[19] Kada posmatramo događaje i procese južno od Sahare, moramo uvek uzimati u obzir „nevidljive sile“. Takođe, iracionalno ne treba razumeti kao ne-racionalno, već kao ključni sastojak svega što verujemo da se može analizirati u racionalnim i naučnim kategorijama.
Foto: Zoran Ćirjaković
U Podsaharskoj Africi praktično ne možemo govoriti o razdvajanju crkve i države ili procesu sekularizacije. Podsaharska Afrika je danas jedan od najreligioznijih delova sveta. U većini zemalja „devet od deset stanovnika smatra da religija ima važno mesto u njihovom životu“.[20] U svih 19 država regiona u kojima je u prvoj polovini 2009. godine obavljeno ispitivanje javnog mnjenja više od polovine hrišćana veruje da će se Isus vratiti za vreme njihovog života, a, izuzev u Senegalu,[21] više od jedne trećine muslimana da će dočekati obnovu kalifata i uspostavljanje poretka iz vremena poslanika Muhameda.[22] Većina istraživanja obavljenih tokom prethodne decenije pokazuje da je u podsaharskim zemljama broj „ateista, agnostika i nereligioznih“ manji od 1%.[23]
Malobrojni ateistički aktivisti se žale da su nevernici često meta „nasilnog obraćenja, represije [i] diskriminacije“ i da su prinuđeni da se pretvaraju da su religiozni i da „žive u klozetu“.[24] Verske slobode su u mnogim državama shvaćene kao sloboda da se izabere vera,[25] a ne sloboda da se ne veruje. Nije reč samo o institucionalnoj diskriminaciji. Svako ko se deklariše kao nevernik „rizikuje da bude izopšten iz svoje porodice i zajednice“.[26] Svi rastu u okruženju u kome je snažno ukorenjeno shvatanje da ne postoji alternativa religioznosti. Ljudima koji dolaze sa sekularizovanog zapada Evrope deluje neverovatno koliko mnogi Afrikanci nisu u stanju da razumeju koncept ateizma.
Foto: Zoran Ćirjaković
Štaviše, spoj ovako velike religioznosti i siromaštva predstavlja jedan od razloga zašto su stanovnici Podsaharske Afrike, čak i oni koji su tolerantni po pitanju svih drugih razlika, izuzetno homofobični. U uslovima hronične i sveprisutne bede biblijske i kuranske slike su „žive“, one neretko odražavaju životne okolnosti i deluju „stvarno“. To treba imati u vidu kada pokušavamo da razumemo zašto u Podsaharskoj Africi čak i samo pominjanje homoseksualnosti obično izaziva histerične reakcije. Shvatanje da je homoseksualnost „neafrička“ je toliko rasprostranjeno da neki autori smatraju da možemo govoriti o „konsenzusu“ koji uključuje i „one koji su najobrazovaniji, najizloženiji zapadnoj kulturi“.[27] Ovako raširena homofobija ima kompleksne korene. Pored religioznosti, važna je i „složenost afričkih odnosa sa Zapadom: delimično divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući jed. Sve što ostavlja utisak nečega što Zapadnjaci nameću Afrikancima odmah izaziva prezir; to evocira sećanje na gorku istoriju kolonizacije i eksploatacije.“[28]
* Drugi deo teksta biće objavljen 15.7.2018.
Izvor: Globalna Afrika: Posledice globalizacijskih i modernizacijskih procesa južno od Sahare, Beograd, 2013.
Foto: Zoran Ćirjaković
[1] Ovakvo shvatanje novca, koje je u Podsaharskoj Africi odavno prisutno, primetno je poslednjih tridesetak godina i u SAD i u Latinskoj Americi. To je dodatni argument za teoretičare koji smatraju da iskustva Podsaharske Afrike možemo ne samo da posmatramo kao izuzetak već da u njima naslutimo moguću budućnost globalizovanog sveta.
[2] Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 308.
[3] Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption: Everyday Deception and Popular Discontent in Nigeria, Princeton University Press, Princeton, 2007, p. 209.
[4] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 18.
[5] Videti: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracy: Etnographies of Suspicion in the New World Order, Duke University Press, Durham, 2003.
[6] J. Gus Liebenow, African Politics: Crisis and Chalenges, Midland Book, Bloomington, 1986, p. 228.
[7] Misty L. Bastian, „Diabolic Realities: Narratives of Conspiracy, Transparency“, in: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracy, op. cit., p. 68.
[8] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 2.
[9] Ibid, p. 27.
[10] Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power: Religious Thought and Political Practice in Africa, Hurst and Company, London, 2004, p. 191.
[11] Pentakostalizam danas uključuje lepezu verskih i društvenih stavova. Rituali u ovim crkvama sadrže emotivni naboj i dinamiku koja je najbliža atmosferi i logici mnogih tradicionalnih podsaharskih obreda. U pentakostalnim službama naglasak je na prisustvu i „daru Svetog duha“ i one često uključuju govorenje u jezicima, egzorcizam i izlečenja.
[12] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., pp. 23–24.
[13] Ne postoji saglasnost o adekvatnom nazivu za ovu veliku skupinu denominacija različite veličine, koja uključuje i različite pentakostalne, fundamentalističke i jevanđelističke denominacije, za koje bi najtačniji bio nepraktično dugačak naziv ’ne-katoličke, ne-(mejnstrim)-protestanstske, ne-afričke-nezavisne crkve’.
[14] Od početka devedesetih godina prošlog veka pentakostalne denominacije beleže najbrži rast i procenjuje se da danas između 12 i 15% stanovništva Afrike čine pentakostalci.
[15] Filip De Boeck, „On Being Shege in Kinshasa: Children, the Occolut and the Street“, in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, op. cit., p. 156.
[16] Peter Geschiere, „Witchcraft and the Limits of the Law“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 220.
[17] Adam Ashroft, Witchcraft, Violence, and Democracy in South Africa, The University of Chicago Press, Chicago, 2005, p. xiii.
[18] Ibid.
[19] Ibid., p. xiii.
[20] „Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa Poll“, The Pew Forum on Religion & Public Life, April 15, 2010.
[21] Prvenstveno zbog specifičnih verovanja pripadnika muridskog bratstva o ulozi osnivača sekte i njegovih naslednika. Štaviše, Senegal je najreligioznija zemlja Podsaharske Afrike – čak 98% stanovnika kaže da im je religija „jako važna“.
[22] Ibid.
[23] Phil Zuckerman, „Atheism: Contemporary Numbers and Patterns“, in: Michael Martin (ed.), The Cambridge Companion to Atheism, Cambridge University Press, New York, 2007, pp. 53–54.
[24] Leo Igwe, „Atheism and Human Rights Abuses in Africa“, The Richard Dawkins Foundation for Reason and Science, May 31, 2012.
[25] U mnogim zemljama „versko tržište“ je izuzetno živo i hrišćanski vernici često prelaze iz jedne denominacije u drugu.
[26] Ibid.
[27] Madeleine Bunting, „African homophobia has complex roots“, The Guardian, May 21, 2010.
[28] Ibid.
