Foto: Zoran Ćirjaković
Hrišćanska i islamska verovanja snažno su prožeta tradicionalnim religijama. U mnogim zemljama mogu se čuti različite varijacije izreke koja kaže da je stanovništvo „pola hrišćansko, pola muslimansko i 100% vudu“. Zato veštičarenje i komunikacija sa svetom duhova predstavljaju sastavni deo ekonomskih aktivnosti i političkog angažovanja,[1] bez obzira na to da li govorimo o muslimanskim, hrišćanskim ili tradicionalim društvima.[2] I političari i visoko obrazovana elita i poslovni ljudi „neguju duhovne moći da bi povećali svoje šanse za uspeh“.[3] Veštice i čarobnjaci postali su važan deo strategija kojima podsaharski akteri dočekuju izazove modernizacije. „Privlačnost okultnog u potrazi za tajnama kapitala najčešće se oslanja na lokalne kulturne tehnologije… Ali korišćenje ovih tehnologija ne podrazumeva korak ka, ili povratak u ’tradiciju’.“[4] One služe samo kao pomoćno sredstvo, pogodno (i provereno) oružije za suočavanje sa novim, netransparentnim realnostima i snalaženje u nemilosrdnim afričkim modernostima.
Veštičarenje je istovremeno i subverzivno sredstvo otpora i moćno oružje održavanja statusa quo. Njegove ogromne moći su podjednako dostupne svima, i najmoćnijima i onima koji deluju sasvim obično ili nemoćno. Nažalost, posmatrači sa strane će ga najlakše prepoznati u situacijama ili odnosima koje potvrđuju stereotipe i sugerišu pogrešan zaključak da je reč o „ostatku tradicije“ koji odoleva silama modernosti. Autsajdere obično zbunjuje i činjenica da je praksa veštičarenja u Podsaharskoj Africi krajnje tajnovita – nešto o čemu se ne govori. Veštičarenje je najčešće „ona stvar“ ili „to“. Onaj ko ga direktno pomene, a ko nije već prihvaćen kao vrač, fetišer ili iscelitelj, rizikuje da, čak i ako je bio žrtva veštičarenja, bude optužen da ga suviše dobro poznaje. To je dugo vremena dodatno obeshrabrivalo mnoge istraživače koji su se bavili savremenošću Afrike da mu posvete dužnu pažnju.
Veštičarenje, uprkos očekivanjima, ne nestaje. On stalno biva preoblikovano i iznova „modernizovano“ u suočavanju sa duhovnom konkurencijom, novim inovativnim i hibridnim okultnim praksama. „Tradicionalni eksperti za duhove su uglavnom izgubili uticaj i to polje je otvoreno za preduzetnike“[5] vere koji nude zdravlje, bogatstvo i uspeh. Mnogi od njih su sami osnovali nove crkve, dok su se neki priključili postojećim, uglavnom američkim, brazilskim i nigerijskim „profetskim, sektaškim i neofundamentalističkim religioznim pokretima“.[6]
Foto: Zoran Ćirjaković
Ove verske organizacije, koje često sprovode svoju misiju kroz „krstaške pohode“ protiv veštica i njihovih „zlodela“,[7] duhovne klinike i skloništa, postale su važno sredstvo „društvenog napredovanja ili… ekonomskog opstanka“, a ujedno obezbeđuju i „niz međunarodnih kontakata“.[8] Važno mesto u njihovom delovanju imaju igrani „video filmovi“ koji se uglavnom distribuiraju u VCD formatu. Ne samo da neke od crkava imaju svoje produkcijske kuće koji proizvode ove popularne filmove već su priče o borbi protiv zla i veštičarenja, koje imaju centralno mesto u sve kompetitivnijoj „borbi za duše“ podsaharskih vernika, postale glavna tema celokupne nolivudske produkcije.[9] Jedan od najčešćih motiva je „otkrivanje mahinacija pomoću kojih oni koji praktikuju crnu magiju obezbeđuju komercijalni uspeh. Akcija na ekranu biva protumačena… kao otkrovenje skrivenog procesa akumulacije bogatstva.“[10]
Iako je brzi rast Nolivuda rezultirao snimanjem sve većeg broja komedija, romantičnih, istorijskih i gangsterskih filmova, dva najpopularnija žanra su „haleluja“ (nazvani i jevanđelistički ili hrišćanski) i „horor“ (ili vudu) filmovi. U oba, važno mesto imaju nelogični i neobjašnjivi događaji izvani veštičarenjem a glavna razlika je u količini eksplicitno prikazanog nasilja i u raspletu – u jevanđelističkim filmovima ima manje „krvi“ i oni obično imaju srećan kraj čija je glavna poruka da je „hrišćanstvo rešenje za sve probleme“.[11] Brojni autori ističu da su „očekivanja publike ključna za uspeh“ ovih filmova.[12] Samo ukoliko odgovore na egzistencijalne strahove i zadovolje duhovne potrebe afričke publike producenti i autori mogu da očekuju da će im ovi niskobudžetni filmovi doneti zaradu.[13]
U nolivudskim filmovima svih žanrova česta tema su „oveštičena“ deca koja donese nesreću svojim prodicama ili drugim junacima. U njima su, po pravilu, živo prikazani „znaci“ (obično tipični simptomi teških napada malarije i drugih bolesti) da se dete nalazi pod vlašću „Đavola“. Ovakve filmove snima, između ostalih, Liberty Films produkcija koja je deo Liberty Foundation Gospel Ministries crkve koju je osnovala Helen Ukpabio, „prva gospođa apostol“. Ova bivša glumica tvrdi da „spasena i ponovo rođena“ kada je imala 17 godina, a sebe je proglasila „svetom“ 2010., u 40. godini života. Ona filmove kao što su „Kraj poročnih“, „Magični novac“, „Autoput do groba“, „Bolni dobitak“ i „Sveti zločin“ koristi kao reklamu za usluge „iskorenjivanja veštica“ i „spasavanje pravednih od zamki koje su im postavljene“.[14] Gledaocima su na raspolaganju brojne „molitvene linije“. Kao i drugi popularni „apostoli“ i „proroci“, za one koji telefonom ne dođu do „totalnog iskupljenja“ i ne „oslobode se zla“ Ukpabio na fudbalskim stadionima širom Nigerije organizuje „maratonska iskupljenja“ i nudi obezbeđivanje „biblijskog finansijskog prosperiteta“.
Foto: Zoran Ćirjaković
Ukpabio često „gostuje“ na službama u crkvama u SAD. Štaviše, najuspešniji propovednici, biskupi i megaproroci, kako glase neke od titula koje sebi dodeljuju, postali su deo „globalnog pentakostalnog džet-seta“.[15] Pentakostalni i ostali pokreti „ponovo rođenih“ uspevaju da donekle „poravnaju“ neoliberalni svet i „spljošte“ globalnu piramidalnu društvenu strukturu. „Kapacitet pentakostalizma da inkorporira svoje pripadnike u prividno homogenizujuću svetsku religiju, čini da se njegovi sledbenici osećaju delom nečega što je mnogo veće od njihovog lokalnog sveta.“[16] Pentakostalne crkve su zaslužne za funkcionisanje najsnažnijih veza između SAD, najbogatije države na svetu, i delova „beskorisne Afrike“ koji se nalaze u najsiromašnijim zemaljama.
Neke od ovih globalnih crkava su organizovane po modelu čiji su osnovni principi slični onima prema kojima funkcionišu restorani brze hrane.[17] Njihovi vlasnici organizuju globalni sistem i naplaćuju franšizu preduzetnicima vere u drugim zemljama,[18] onima koji žele da ponude istu uslugu i iskoriste prepoznatljiv verski brend. Jedna od crkava u Gani, na primer, plaća franšizu u iznosu od 50.000 dolara godišnje[19] nigerijskom biskupu Dejvidu Ojedepu, vlasniku Kapele pobednika [Winner’s Chapel] i brojnih crkava prosperiteta, škola, univerziteta, humanitarnih i paracrkvenih organizacija. Ojedepove korporacijske[20] crkve širom sveta okupljaju velike kongregacije – vernici se međusobno oslovljavaju sa pobedniče/pobednice.[21] On naglasak stavlja na neskriveni materijalizam i „trguje pohlepom svojih sledbenika“.[22] U zamenu za prihvatanje Isusa, Ojedepo, uvek okružen telohraniteljima i obučen kao holivudska zvezda, nudi „uspeh u karijeri, bogatstvo, društveni status, brak, mnogo dece i ’kuće čuda’“.[23]
Foto: Zoran Ćirjaković
Versko tržište je izuzetno razvijeno i konkurentno. Sirotinja, oni koji nisu zainteresovani za Ojedepove „crkve bogatih ljudi“, mogu da biraju između hiljada propovednika, duhovnih eksperata i proroka koji nude trenutno uklanjanje dejstva „neprijateljskih duhova, veštica i čarobnjaka“,[24] izlečenje najrazličitijih bolesti i pomoć pri zapošljavanju. „Mogućnost da [predmet želje] isporuče ovde i sada, kao vrsta moćne kompresije vremena i prostora, nudi se kao mera istinski globalnog boga.“[25] Okultna ekonomija predstavlja jednu od retkih sfera u kojima afrička realnost nije u izrazitom neskladu sa temama i pitanjima koja dominiraju velikom globalizacijskom debatom. Ona nam dozvoljava da kada govorimo o Podsaharskoj Africi koristimo dominantni zapadni teorijski diskurs, a da pri tom ne govorimo prvenstveno u kategorijama opasnosti, isključenosti ili odsustva.
Izvor: Globalna Afrika: Posledice globalizacijskih i modernizacijskih procesa južno od Sahare, Beograd, 2013.
Foto: Zoran Ćirjaković
[1] Videti: Peter Geschiere, Modernity of Witchcraft: Politics and the Occulut in Postcolonial Africa, University of Virginia Press, Charlottesville, 1997.
[2] Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3.
[3] Jean-Francis Bayart, „The ’Social Capital’ of Felonious State“, in: Jean-Francois Bayart er al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 38.
[4] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 26.
[5] Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 190.
[6] Jean-Francis Bayart, „The ’Social Capital’ of Felonious State“, in: Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 41.
[7] Jedan od često pominjanih razloga sumnjičavosti Afrikanaca prema pravnoj državi i demokratiji je činjenica da se sudstvo ne bavi krivičnim delima „izvršenim“ veštičarenjem, da se vlada nedovoljno ili nimalo angažuje po „najvažnijem pitanju“, onom koje proizvodi najgore strane njihove svakodnevice. To se ne odnosi samo na žrtvena ubistva, uglavnom dece, vezana za određene rituale, već prvenstveno na čin oveštičavanja člana porodice koji kasnije „izaziva“ različite nesreće, od bolesti do gubitka posla.
[8] Ibid., p. 31.
[9] Nigerijska filmska produkcija je po broju snimljenih filmova na drugom mestu iza indijskog Bolivuda. Iako se u Nigeriji godišnje snimi preko hiljadu „video filmova“ njihova ukupna tržišna vrednost je procenjena na između 250 i 500 miliona dolara, što je manje od sume koju je samo u SAD 2012. godine inkasirao holivudski film The Avengers. Nolivodski filmovi su popularni širom anglofonske Afrike i u dijaspori. Odnedavno postoji i 24-časovni kablovski kanal Nollywood Movies.
[10] Andrew Smith, „Reading Wealth in Nigeria: Occult Capitalism and Marx’s Vampires“, Historical Materialism, Vol. 9, Winter 2001, p. 40.
[11] Grace Kumwenda, The Portrayal of Witchcraft, Occults and Magic in Popular Nigerian Video Film, University of the Witwatersrand, Johannesburg, 2007, p. 14.
[12] Za razliku od popularnih nolivudskih filmova, društveno angažovani filmovi Usmana Sembenea, koji je često opisivan kao „otac afričkog filma“, i drugih reditelja iz Senegala i Burkine Faso dobili su brojne nagrade ali nisu privukli pažnju afričke publike.
[13] Ibid., p. 15.
[14] „Liberty Online Store“, Liberty Foundation Gospel Ministries
[15] Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 213.
[16] Ibid., p. 209.
[17] Videti: George Ritzer, , The McDonaldization of Society, Pine Forge, Thousand Oaks, 2000, pp. 11–14.
[18] Kako onima koji deluju u drugim afričkim zemljama tako i onima koji deluju u afričkoj dijaspori na Zapadu.
[19] Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 218.
[20] Jedna od Ojedepovih mreža se zove David Oyedepo Ministries International Inc.
[21] Moto crkava koje pripadaju Ojedepovoj verskoj imperiji je: „Ja sam pobednik“.
[22] Paul Gillford, „Evangelical Christianity and Democracy in Africa: A Response“, in: Terence O. Ranger (ed.), Evangelical Christianity and Democracy in Africa, Oxford University Press, Oxford, 2008, p. 227.
[23] Karl Maier, „Banishing the Witches and Wizards“, BBC Focus on Africa, London, January- March 2001, p. 53.
[24] Ibid.
[25] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 24.
