Ово је други део интегралне верзије интервјуа који је отац Владан Перишић дао новинару Бранимиру Пофуку за Вечерњи лист. Први је објављен 12.2.2025. и може се прочитати овде.
Владан Перишић (Фото: Грго Јелавић / Pixsell)
Александар Вучић је ових дана јавно захвалио једном епископу на писму подршке. У том писму владика, отприје склон дивинизацији Вучића, каже да у у протестима „осим студената, нема ништа студентско, ни српско“, да протестима управљају непријатељи Србије из „хајдучких јазбина“ и да већина народа мисли другачије. Ви сте, с друге стране, из грађанског, али прије свега хришћанског и теолошког дискурса у свом тексту објављеном у часопису Време студентима дали пуну подршку, оцјењујући српску стварност као „мрачну и злослутну због дугогодишњег злочињења и свеопће безобзирне отимачине оних на власти“. Ријеч је о два потпуно различита политичка исказа. Има ли простора за дијалог између та два опречна мишљења?
– У начелу да. У стварности – тешко. Јер сваки разговор се заснива на неким заједничким претпоставкама. А оне овде по свој прилици одсуствују. Јер, чини се да ова два опречна мишљења припадају сваки свом универзуму (да употребим израз са званичног сајта СПЦ). Нажалост, таквих љигавих, јадних и недостојних улизивања поданика свом владару и господару има још. Нећу их овде набрајати. Само ћу те поданике (кад већ не желе да буду слободни грађани и да се тако и владају) подсетити на то да су потпуно заборавили коме они у ствари треба да служе. И поготово на то коме ће на крају свих крајева положити рачун.
А подршка студентима је, када схватите шта је то што они траже, једина нормална ствар. Јер, шта студенти у ствари траже? Једну једину ствар: поштовање устава и закона. Функционисање институција. Да се све у држави одвија по закону. И како то може да се не подржи? Ако у једном друштву не желите поштовање устава и закона, шта онда желите? Безакоње? Пљачку? Корупцију? Неправду? Хаос? Ако не желите независне институције, шта онда желите? Аутократију или диктатуру. О чему ћете тачно разговарати са оним који сваког дана прекрши закон? И са оним који га због тога велича? О томе треба ли се закон поштовати нема разговора. Иначе је све подвргнуто релативизацији (што и јесте циљ).
Можемо разговарати о томе да ли су неки закони добри или не. И како их побољшати. Али не и о томе треба ли они који врше јавне функције да поштују устав. А управо о томе се овде ради. Није ту, дакле, реч о оваквој или онаквој (страначкој) идеологији. Где би онда још и могло бити простора за разговор. Него је реч о најелементарнијем поштовању важећег закона који највиши представници власти у данашњој Србији свакодневно крше. И о онима који им, иако им то није посао, пишу славопојке на сопствену срамоту.
Томаш Халик је добро приметио да неки представници цркве (што из страха, што из опортунизма или просто лукративности) прибегавају некритичкој, а рекао бих и удворичкој, лојалности према постојећој власти и кукавички ћуте тамо где би се оштрим погледом пророка и храброшћу истинских пастира зло требало назвати злом. Носталгија појединих црквених великодостојника за временима јединства престола и олтара, за тзв.симфонијом цркве и државе, учинила их је неспособнима да разумеју ново доба и његове захтеве. Када су представници цркве почели да склапају несвети савез са представницима државне власти, почели су постепено да личе на њих.
Они не знају или неће да знају да су истински оци цркве били велики противници таквог става. Примера ради, још је Исидор Севиљски писао да је жалосно то што ће онај ко се од црквених великодостојника плаши да пред властодршцима говори истину, бити [од Бога] кажњен строгом пресудом да је крив. И не таји да таквих епископа који заташкавају истину због страха од власти има много. Нити чине шта добро, наставља Исидор, нити проповедају истину, јер дрхте пред неким човеком на власти. Такође, не усуђују се да исправљају грешнике и плаше се да изгрде оне који тлаче сиромашне. Исидору није јасно како се такви не плаше Бога, будући да су од страха или због користи (за)ћутали пред невољама народа који им је поверен.
За разлику од таквих, прави епископи, наставља Исидор, угњетаваним сиромасима нуде помоћ заштите како би их избавили те невоље и не плаше се тога што ће их њихови непријатељи омрзнути. Уместо тога они се отворено супротстављају тлачитељима сиротиње, прекоревајући их и чак их изопштавајући из цркве (док такве у СПЦ награђују највишим црквеним одличјима). Такви храбри епископи се не плаше владарских сплетки, чак ни онда када су владари заиста у могућности да им науде. А то је због тога, завршава Исидор, јер „пастир добри [епископ] полаже свој живот за [словесне] овце [које су му поверене]“ (Јн 10, 11).
И није Исидор у оваквом ставу усамљен. Св. Јован Златоуст каже готово исто. Царица [Евдоксија] би хтела да ја будем као мртав, да не видим неправде које се чине. Али, пошто сам ја епископ дужан сам да будним оком мотрим на све. Јер ја знам да је сигурна пропаст када се безакоње не изобличава, а безаконици не опомињу. Оваквих би се цитата код светих отаца цркве могло наћи много (али овдје није место за то). И наведено је сасвим довољно да се подсетимо да је некада у цркви на великој цени била тзв. parrisia = храброст да се говори слободно и отворено, те да се и онима на власти (дакле, онима далеко моћнијима од нас) каже истина у лице да би се стало у одбрану нејаких, обесправљених и понижених (како то и Златоусти и Севиљски јасно сведоче).
Хришћански мученик и теолог Дитрих Бонхефер као да сумира речи ових древних отаца цркве када пише: „Хришћанство стоји или пада са својим револуционарним протестом против насиља, самовоље и охолости моћи, као и са својом одбраном слабих. Верујем да хришћани чине премало да би ово учинили јасним. Хришћански свет се одвећ лако прилагодио обожавању моћи. А требало би, напротив, да изазива смутњу, да много снажније шокира свет него што то сада чини. Хришћани би требало да далеко одлучније стану на страну слабих, него да се обазиру на наводно морално право јаких.“
Што вас је потакнуло на писање писма подршке студентима и видите ли ви у њиховом протесту нешто потпуно ново и различито од досадашњих грађанских и политичких акција?
– Ко год има имало савести морао би подржати студентске захтеве, јер су они не само студентски него захтеви чије испуњење утемељује свако здраво и нормално друштво. Несрећа је у томе што смо уопште дошли до тога да треба захтевати једну тако саморазумљиву ствар. А чињеница да се она ипак захтева сведочи о томе колико су наше друштво, а поготово држава дубоко огрезли у криминал.
Да подсетим, студенти не траже ни смену председника државе, ни смену председника владе, ни смену министара, ни смену ових или оних директора јавних предузећа (иако би све ове смене биле више него добродошле, пошто се углавном ради о неспособним људима дубоко огрезлим у криминал и корупцију). Нити студенти траже да на власт дођу неки други који ће такође подвргнути институције својим личним и страначким потребама. Не траже студенти ни нове изборе, јер знају да у Србији слободних избора нема већ више од деценије. Не. Они траже само да институције профункционишу. Да раде оно на шта их обавезује устав и закон. А ко ће вршити које функције њих не занима. Све док се поштују закони.
Према томе, овде се очито не ради о страначким протестима и тзв. обојеним револуцијама, како то инсинуира у криминал огрезла власт. Овде је реч о нечему новом и сасвим друкчијем. О захтеву за владавином закона која треба да доведе до праведнијег друштва (јер, као што је давно схватио Св. Августин: „Шта је држава без правде доли гомила разбојника“ – дакле, данашња Србија). И коме може да смета захтев за поштовањем закона? Очигледно само и искључиво ономе ко гази устав, крши закон и поништава независност институција. Студенти и народ то више неће да трпе. Може ли им ико на томе замерити?
Кад сам видео да су захтеви студената оправдани, тј. да у држави у којој нема правде, у којој су просвета и здравство понижени и погажени, у којој закон свакодневно крше највиши државни органи, у којој су институције блокиране, а правосуђе ради искључиво у корист представника извршне власти и њихових пословних партнера, студенти захтевају да се то коначно измени и врати у токове закона и поштовања устава, желео сам им дати сву своју подршку. Јер и ја желим да живим у уређеној држави у којој владају закони и у којој се криминалци кажњавају робијом, а не награђују највишим државним и црквеним ордењем.
У јавности се прије неколико дана прочуло и за писмо у којем 24 теолога, свештеника, монаха и монахиња, укључујући и вас као првопотписаног, реагира на „тенденциозан“ и „недостојан“ текст о студентима објављен на службеној страници СПЦ-а. Ваша порука је „не у нашем име!“. Двадесет и четири није велики број. Представљате ли ви глас мањине, или шутљиве, односно различитим средствима ушуткане већине унутар Цркве?
Ово је била реакција ad hoc. Од тренутка када смо нас неколико чули за тај срамни текст, па до тренутка када је наш одговор био написан и (од стране само неколико истомишљеника) потписан, прошло је само неколико сати. Касније су нам се данима јављале на стотине људи који су хтели да се и они потпишу и тиме дистанцирају од званичног става СПЦ, али то више није било могуће, јер то није била петиција којој се потписи могу додавати, него само наш изнуђен став којим се ограђујемо од званичног става СПЦ (за који је сутрадан и сама СПЦ тврдила да то није њен став, иако је објављен на званичном сајту, што је у условима успостављене страховладе у СПЦ немогуће, али то је њихов разумљив, иако неуспео, покушај контроле изазване штете).
Дакле, да нам је циљ био да прикупимо што више потписа ми не бисмо реаговали за неколико сати него за неколико дана и сигурно бисмо имали барем неколико стотина потписа. Је ли то много или мало није толико ни важно. Циљ је овог пута био што пре реаговати и оградити се од нечег апсолутно неприхватљивог па ма са ког нивоа црквене власти долазило. Не могу се оправдани студентски протести којима се тражи поштовање закона исмевати арогантним саопштењима са званичног сајта СПЦ и тиме индиректно правдати безакоње у које је данашња Србија огрезла. На такве ствари ћу реаговати док сам жив.
Је ли ријеч о храбрости, или, кад је о хришћанима ријеч, дужности понекад изрећи то „не у моје име“, и тако се супротставити већинском дијелу и хијерархијског власти своје заједнице, била то држава, нација или Црква?
– Реч је о дужности за коју је потребна и храброст. Волео бих да није, и да се друкчије мишљење подразумева те да се може чути слободно и без страха од последица. И да се о различитим мишљењима разговара употребом аргумената. Али црква је данас пала на тај ниво да застрашује свој клир да не би слободно говорио у јавности. Па се човек пита: ко би пожелео бити члан такве цркве? Но, ја и поред свега не желим другу цркву. Ја саможелим другачију цркву. Чини ми се да као и појединци, тако и цркве имају своје успоне и падове. Сви ми грешимо. Не оптужујем никога ни за шта (мада задржавам право на сопствено мишљење). Падамо и устајемо. Није баш похвално кад паднемо, али ако не устанемо може бити погубно.
Мени изгледа да је СПЦ већ дуже времена у паду и да би требало што пре да почне да се усправља, да устаје на ноге. Да се мења. И то не само козметички (у чему је, због опортунизма, готово достигла савршенство), него дубински, суштински. Да заиста буде semper reformanda. Наравно, не у смислу да се прилагођава палости света, него напротив, „да свакоме буде све само да би га придобила“, како је мудро кроз сопствени пример саветује апостол Павле. Дакле, да би могла у свету који се непрестано мења да изврши своју исконску мисију – да свету за узор поставља Исуса који се после свог васкрсења увек јавља на непрепознатљив начин, као онај други (сиромашан, обесправљен, бескућник, понижен…) И то да га поставља својим примером.
А да би се то догодило, много тога у цркви мора умрети, да би оно што је сада мртво могло васкрснути. Мора умрети ароганција, непотизам, симонија, безосећајност, ниподаштавање разума, незајажљивост према новцу, улизивање световним властима итд, итд, да би могла васкрснути емпатија, искреност, милосрђе, доброта, људскост. Но, пре свега, мора да умре страх, да би могла да васкрсне љубав, јер „љубав изгони страх напоље“. Ако желимо да живимо јеванђеље онда у нашем животу страху не сме бити места, јер „ко се боји није савршен у љубави“ (1Јн 4, 18).
Додуше, савршен није нико до једнога Бога, али нас је управо он научио којим путем да кренемо да бисмо се у љубави усавршавали. А то сигурно није овај пут на којем се црква налази данас (прећуткивање или чак подупирање друштвене неправде и зла, забрањивање слободног говора, награђивање криминалаца, утркивање у луксузу…). То је очигледно странпутица. И није једина у дугачкој историји цркве. Но, чини се да је црква, после периода падова и лутања, увек до сада успевала да се (што сопственим снагама, што Божијом помоћи) са странпутице врати на прави пут, па се жарко надам да ће тако бити и овог пута.
Мада, не постоји никаква гаранција да ће она на том путу заувек остати те да са њега никада више неће залутати. Због тога је и потребна непрестана будност, стално враћање јеванђељу, разумевање знакова времена у којем се живи и дела, као и лични подвиг у истинољубивости, у делатном милосрђу и коначно у љубави која је свеза савршенства.
