Vl. Maksim, Međuzvezdani odsjaji: Mali Princ i lisica, 2023.
Potocima tvojih suza, obdelavao si besplodnost pustinje.[1]
Kada se, čak i letimičnim pogledom, razmotre mnogobrojni primeri koji se mogu naći u hagiografskoj literaturi o odnosima između sveštenih monaha i prirodne sredine, shvata se da je sveti monah čovek koji je pronašao adamsko stanje pre pada i živi u harmoniji sa celokupnom tvorevinom. Kako ne pomenuti lava svetog Gerasima, koji je, pošto ga je svetitelj izlečio, počeo da jede samo hleb i povrće? Toliko je bio pripitomljen da mu je dužnosti bila da magarca vodi do obala reke Jordan, i čak je umro od tuge na grobu svog gospodara[2]. Valja pomenuti i drugog lava koji je, pojavivši se iz pustinje, došao da pomogne svetom Zosimi da sahrani svetu Mariju Egipćanku[3], kao i druge lavove i divlje zveri koje su delile svoja skloništa sa svetim pustinjacima, kao što je sveti Kirijak.[4] Čak su i medvedi, poznati po svojoj krvoločnosti, zaboravljali na svoju divljač kada su prilazili Božijim ljudima. Neki su dolazili da uzimaju hranu iz ruku svetog Sergija Radonješkog[5], drugi su družili sa svetim Serafimom Sarovskim[6] i mnogim drugim pustinjacima u šumama Rusije, i pustinjama Istoka i Zapada. Nebrojeni su primeri koji ilustruju ponovo pronađenu bliskost duhovnog čoveka sa divljim životinjama. One učestvuju u njegovoj molitvi, kao što su koze svetog Jovana Kukuzelja, koje su prestale da pasu, ispunjene svetim strahom, dok je svetac pevao hvale Bogu[7]. Druge životinje dolaze da uteše monahe u njihovim patnjama, kao ona ptica koja je rasterala uninije (akidiju) koja je mučila svetog Akakija od Kavsokalije i pružila mu predukus nebeske radosti[8]. I druge životinje su donosile hranu pustinjacima u pustinji: kao gavran koji je sedamdeset godina svakodnevno donosio pola hleba svetom Pavlu Tivejskom, ali je doneo duplu porciju kada mu je sveti Antonije Veliki došao u posetu[9]. Neke zveri su donosile olakšanje svetiteljima u njihovim asketskim podvizima, kao vidre koje su lizale noge svetog Kutberta da ga zagreju posle noći provedenih u ledenim vodama[10]. U znak zahvalnosti, daleko od tiranije nad prirodom, svetitelji pokazuju beskrajno poštovanje prema svim stvorenjima, kao što se vidi kod svetog Makarija Aleksandrijskog koji se šest meseci kupao u močvari, dok su ga ujedali komarci, zbog toga što je jednog zgazio bez potrebe[11].
Osim vlasti nad životinjama, sveti ljudi imaju i moć nad prirodnim elementima. Oni okončavaju suše, izvode izvore iz suve zemlje, zaustavljaju zemljotrese[12] i epidemije, odgone insekte i grabljive životinje[13], i postaju – kako za života tako i po smrti, preko svojih svetih moštiju – služitelji Božije promisli za stanovnike svoje okoline, do te mere da se oni bore međusobno kako bi zadržali svetog monaha među sobom[14].
Primeri se mogu nabrajati beskonačno. Međutim, treba napomenuti da ova vlast svetitelja nad tvorevinom nije samo obnova adamskog stanja, već je i, pre svega, predviđanje eshatološkog doba, koji je opisao prorok:
„Tada će vuk boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih. I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske. Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjeg kao more vode što je puno”[15].
Sveti monah koji živi u pustinji podseća na Hrista, Drugog Adama, koji je posle svog krštenja boravio u pustinji u društvu divljih zveri dok su mu služili anđeli (Mk 1,13). Međutim, ova idilična slika, ako bi se uzela jednoznačno, samo da pokaže ljubav i poštovanje monaha prema prirodi, mogla bi da dovede do ozbiljnog iskrivljavanja – romantičnog tipa – mesta prirode u pravoslavnoj duhovnosti. Jer, u tim istim Žitijima svetih, vidi se da su ovi Hristovi vojnici, ti dobrovoljni mučenici, takođe bili uključeni u moćnu borbu protiv prirode. Postom do iscrpljenja, bdenjem, gvozdenim okovima, dobrovoljnim izlaganjem hladnoći i vremenskim nepogodama[16], stojeći na visokim stubovima, „potucahu se po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim” (Jevr 11,38), šta su tražili? Kako brojne studije potvrđuju, ovde nema nikakve veze sa manihejskom odbojnošću prema telu i materiji. Ova borba „protiv prirode” zapravo je sredstvo nametanja „silom”, kroz „evanđeosko nasilje” (up. Mt 11,12), zakona blagodati u palu ljudsku prirodu, kako bi se stekla, jednom kada je slika Božija obnovljena, dobra koja prevazilaze prirodu.
Monah je onaj koji neprestano ograničava prirodu (…) Povlačenje iz sveta je dobrovoljno odricanje od prirode radi dostizanja onoga što je iznad prirode[17].
Priroda: njen pad i obnovljenje
Koji je, onda, status ove „prirode”? Koji je njen odnos sa duhovnim čovekom u monaškoj tradiciji? Da bismo ovo razumeli, potrebno je podsetiti se duhovnog puta monaha, kao modela za sve hrišćane. Model ovog puta nam je dat na početku Velikog posta, na Siropusnu nedelju, koja Adama predstavlja kao izgnanog iz Raja kako plače pred njegovim vratima:
Adam je sedeo ispred Raja i žaleći svoju nagotu, govorio je u suzama: Teško meni, koji sam bio zaveden pokvarenom obmanom, pa sam bio odbačen i udaljen od slave! Teško meni, koji sam, nekada nag u svojoj prostoti, sada u oskudici. O, Raju, više neću uživati u tvojim slastima, neću više videti svog Gospoda, Boga svoga i Tvorca svoga…[18]
Svaki hrišćanin je na taj način pozvan svake godine da postane svestan, sa Adamom, da je sam odgovoran[19] za svoj pad i za gubitak bliskosti sa Bogom, što je dovelo do smrti i propadanja u celoj osetljivoj prirodi.[20] I on s pravom može reći: „Postao sam nečistota za vazduh, za zemlju i za vode.”[21]
Prema tome, moj duhovni život počinje onda kada postanem svestan da sam ja, a ne neko drugi, uzrok propadanja prirode. [22] Greh ima kosmičke posledice upravo zato što je čovek bio pozvan da bude car i sveštenik tvorevine. „Ovo bogatstvo koje si nam dao, potrošili smo u raskalašnosti”[23]. Tu je glavni doprinos monaške tradicije: poziv na svest o našoj ličnoj odgovornosti u procesu smrti koji tiraniše tvorevinu i odbijanje da se sakrije iza opštih optužbi protiv grešnog čovečanstva, nepravednog društva, destruktivne ekonomije… Ne, nego sam ja onaj koji ovekovečuje Adamov prekršaj i uništava harmoniju tvorevine, napuštajući Tvorca kako bih se predao protivprirodnim strastima; i za uzvrat, ranjena priroda, osuđena da od sada nosi trnje i čičkove (Post 3,18), pobunjuje se protiv mene.
Kada je Adam izašao iz Raja, sva tvorevina koju je Bog izveo iz ništavila odbila je da se potčini prestupniku: sunce nije više htelo da sija, niti su mesec i ostale zvezde želele da se pokažu pred njim; izvori više nisu hteli da teku, niti su reke želele da se plove; vazduh je razmišljao da se sam u sebe uvije i više ne daje dah pobunjeniku; divlje zveri i sve životinje na zemlji, videći ga lišenog njegove prvobitne slave, počele su da ga prezriru i svi su odmah postali spremni da krenu na njega… [24]
Monah odbija da prenebregne pravi problem; odbacuje da se bavi tehnološkom kontrolom ove pobunjene prirode, koja bi imala jedini cilj da ga navede da zaboravi na neizbežnost smrti. On odlučuje da se suoči sa najdubljim uzrocima propadljivosti i da obnovi u sebi iskrivljenu carsku sliku, kako bi tvorevina, izgubljena u Adamu, bila obnovljena u Hristu.
Obraćenje i pokajanje
Obrazac ovog obnovljenja iznova nam je dat na početku Velikog posta, u Nedelju o bludnom sinu. Pošto je napustio očev dom da bi se predao raskalašnosti strasti, gladan i očajan, grešnik postaje svestan da je postao potpuno „tuđ samom sebi”[25], da je proćerdao svoje blago, Božiji lik[26], i da više „nema suštinu” u sebi. [27]Sećajući se dobara u kojima je uživao, on tada odlučuje da započne svoj put povratka Bogu. Pokajanje, „preumljenje”, nije ništa drugo do ta promena perspektive, „promena uma” (grč. νοῦς), koja nas tera da shvatimo svoje stanje izgnanstva i podstiče nas na obraćenje.
Pokajanje je povratak iz stanja protivprirodnog (παρὰ φύσιν) u stanje koje je u skladu sa prirodom (κατὰ φύσιν), i od đavola ka Bogu posredstvom askeze i stradanja.[28] Uzimajući svoj krst da se, kroz Hrista, vrati Ocu i pređe „iz smrti u život i sa zemlje na nebo”,[29] monah u tom pashalnom pokretu povlači sa sobom celokupnu tvorevinu, žrtvu njegovog pada.
Čuj, nebo, i govoriću, i hvaliću Hrista, koji je uzeo telo od Djeve i sa nama prebiva[30].
Monah je pre svega „praktičan” čovek[31]. Iskustvo propadljivosti za njega je svakodnevno iskustvo, pri čemu pokajanje naglašava bolnu prirodu tog iskustva. Promenom „uma” (νοῦς), monah stiče osetljivost prema patnji svakog stvorenja, za koje se oseća odgovornim, i borba za obnovu koju sada vodi sa oružjem koje mu je dao Hristos, „Gospodar borbe” (up. Ef 6,14-20), predstavlja blisku borbu „ruku pod ruku” sa zakonom greha koji nastavlja da deluje u njemu (up. Rm 7,14-25).
Pokajanje i podvižništvo
Ova promena pogleda na svet, koju donosi pokajanje, izražava se kroz preobražaj načina života. Prekidajući začarani krug želje za egoističnim posedovanjem (samoljublje) stvari, u potrazi za zadovoljstvom koje će neizbežno dovesti do bola i novih želja, monah preobražava dobrovoljnu patnju, prihvaćenu s radošću, u izvor želje za božanskim stvarima, želja koja je trajna i beskonačno rastuća[32]. Askeza, „uzdržanje” — koje možemo prevesti kao „umerenost” ili „samokontrolu” — manje se odnosi na vrlinska i zaslužna dela sama po sebi, a više je izraz novog „načina postojanja” (τρόπος ὑπάρξεως) koji se odvratio od privlačnosti idolâ da bi se usmerio ka Bogu. Da je Adam zadržao ovu umerenost, ne bi bio izgnan iz Raja i smrt ne bi ušla u svet[33]; stoga, usvajanjem posta i dobrovoljnim odricanjem od zadovoljstava, možemo ponovo pronaći rajski način života[34] i, koliko je to moguće, podražavati bestelesne anđele[35].
Vreme posta je došlo, majka celomudrenosti, tužitelj greha i saradnik pokajanja, način života anđela i spasenje ljudi[36]…
Tokom Velikog posta, kada svi hrišćani postaju, da tako kažemo, monasi i usvajaju više ili manje ovaj „način postojanja”, koji je pokajanje, svet biva očišćen, kako nas uči sveti Vasilije, gradovi više nisu uznemireni trgovačkom vrevom, a vazduh više nije zagađen dimom i mirisima kulinarskih priprema namenjenih praznim zadovoljstvima[37]. Podvižništvo silom uvodi zakon prirode (tj. „razum”) u telo podložno zakonom smrti i time mu omogućava da ponovo otkrije osećaj za red i lepotu tvorevine. Daleko od toga da bude morbidno samoumrtvljenje, ovladavanjem telom, podvig olakšava dušu, oslobađa je njenih okova i daje joj krila da se molitvom uzdigne na nebo. [38]
Potpuno okrenut Bogu, monah uspostavlja novi odnos sa svojom prirodnom okolinom: prestaje da je eksploatiše radi zadovoljavanja svojih požuda, nego je usklađeno koristi u srazmeri sa potrebama njegovog opstanka. Svakako, definicija pojma „potreba” svakako je veoma promenljiva u zavisnosti od ličnosti, mesta i vremena, ali je ipak mudro razjasnio sveti Vasilije, zakonodavca opštežića.
Najbolja definicija i pravilo umerenosti je gledati na telo niti radi zadovoljstva, ni radi umrtvljenja. Radije, valja izbegavati obe krajnosti, kako telo ne bi bilo opterećeno gojaznošću, ali isto tako ni da se razboli i bude nesposobno da izvršava zapovesti[39].
Umerenost, a time monahovo rukovanje tvorevinom, biće zapravo regulisani na dinamičan i ličan način, u skladu sa njegovim duhovnim napredovanjem. Zbog toga su neki Oci, potpuno posvećeni molitvi, zaboravljali da jedu i da zadovolje osnovne fizičke potrebe.
Učenik Ave Sisoja je često govorio: „Ava, ustani pa da jedemo.“ A on bi mu odgovorio: „Zar nismo već jeli, dete moje?” Učenik bi rekao: „Ne, oče”. Tada bi starac rekao: „Ako nismo jeli, donesi hranu i ješćemo”[40].
U opštežiteljnim manastirima ovo pravilo umerenosti se primenjuje s rasuđivanjem, kako bi što veći broj monaha mogao da vodi borbu za „praktikovanje zapovesti”. Priroda se koristi za zadovoljavanje potreba, uz olakšice koje pruža tehnologija; ali svi monasi imaju dubok i ličan razlog da ograniče ovu upotrebu na strogo neophodno, a ne radi dobiti, luksuza ili zadovoljstva. U svakom slučaju, ovo ograničavanje potreba nije za njih neka ideološka dedukcija, već prirodna posledica pokajanja i okretanja svih sila duše ka pomirenju čoveka sa Bogom.
Prirodno sagledavanje i žudnja za Bogom
Monah, koji se postepeno oslobađa kroz pokajanje i umerenost od telesne privezanosti za stvari, zbog koje je tvorevinu posmatrao kao plen za zadovoljavanje, ponovo uspostavlja odnos saradnje i dijaloga sa njom. Njegovo unutrašnje preobraćenje ima moć da, moglo bi se reći, promeni prirodu bića i da im vrati njihovu prvobitnu dinamiku. To je zato što on sada pristupa stvorenim bićima nesebično, sa željom za Bogom, te ona ponovo zadobijaju svoju transparentnost.
Jer od veličine i lepote stvorenja dolazi odgovarajuće sagledavanje njihovog Tvorca[41].
Odrekavši se svoje aragoncije, duhovni čovek je sada spreman da sluša i prima, a stvorena bića su mu otkrivena kao ipostasne „reči”, čiji je jedini subjekat Reč Božija. U tišini, monah uči da razume taj jezik, koji nije sačinjen od artikulisanih govora (Ps 18,1-4). U meri u kojoj ulazi u sebe, da bi koncentrisao sve svoje psihičke sile u svom srcu, stvorenja omekšavaju svoju neprobojnost i postaju mu otkrivena kao beskrajni sjaj jedinstva Logosa.
Od racionalnog znanja koje doseže samo do ljušture prirode, monah sada prodire do ontoloških korena stvorenih bića i stiče razumevanje njihovih „logosa”, odnosno večnih Božijih namera o tvorevini. Učeći da dešifruje te „logose” kroz molitvu, monah ponovo postaje „vrtlar” biljaka Raja, odnosno „božanskih misli”[42]. Ali to znanje o prirodi je toliko tesno povezano sa Logosom da za njega može biti samo sredstvo, odskočna daska (epivasis)[43] ka sagledavanju samog Tvorca, iznad svakog stvorenog oblika. Kada je okusio živu vodu, njegova žeđ je postala još veća, i sada žudi sa neizrecivom strašću da pije direktno sa samog Izvora spreman da potpuno u njega zaroni. Pokret preobraćenja, koji ga je vodio od zemlje strasti do manastira, ne može tu da stane. Pretvorivši se u pokret pounutarnjenja, on se odmah pretvara u impuls uzlaženja[44] u lični susret sa Ženikom svoje duše, čije su ga „reči” očarale. Za njega ne postoji međustanica, nema odmora u livadama prirodne kontemplacije bića (φυσικὴ θεωρία), već Božija ljubav zahteva da on stalno postavlja nove uzlazne stepenice u svom srcu (up. Ps 83,5), dodajući, dan za danom „vatru na vatru, žar na žar, revnost na revnost i ljubav na ljubav”[45].
Horizont atonskog monaha nije ni more koje se stapa sa plavim nebom, niti planina od belog mermera koja probija oblake i uzdiže se ka nebu. Njegov horizont je tama njegove pećine, njegove kelije, i, na kraju, svetilište njegovog srca. Ostavite me samog, zatvorenog u mojoj keliji. Vratite me Bogu, jedinom Prijatelju ljudi. Povucite se, udaljite se, ostavite me samog, da umrem u prisustvu Boga, mojim stvoriteljem (…) Ne želim više da vidim svetlost ovog sveta, jer gledam svog Učitelja, gledam svog Cara. Gledam Onoga koji je zaista svetlost i Tvorac svake svetlosti (…) gledam Načelo bez početka, kroz koga je sve nastalo, kroz koga sve dobija život i biva ispunjeno hranom[46].
Neki monah, koji je živeo na jugu Atosa, imao je običaj da svake večeri nakratko osmatra veličanstveni pejzaž koji se prostirao pred njim, a zatim bi se povlačio u svoju keliju da u tami provodi celu noć u molitvi, rekavši da je tako sakupio „materijal za molitvu”.
Iz te tame će, u svoje vreme, izaći prava Svetlost koja daje život (up. Jn 8,12), zasijaće, i u toj Svetlosti monah će videti svetlost sveta (Ps 35,10).
U blagoslovenom srcu čoveka, čvrsto utemeljenom u trezvenosti, ili koje se trudi da to postigne, oblikovaće se unutrašnje nebo sa svojim suncem, mesecom i zvezdama, jer je takvo srce, kao plod mističnog sazercanja i ushođenja, osposobljeno da obuhvati Neograničenoga Boga[47].
Kao što su sveti Oci istakli povodom praznika Preobraženja, viđenje božanske svetlosti koja zrači od Gospoda nije bilo rezultat bilo kakve promene u Njegovom telu, koje je oboženo od samog začeća, već je ono za Apostole predstavljalo prelazak sa telesnog na duhovno viđenje[48]. Slično tome, za ostvarenog monaha, čoveka preobraženog blagodaću, svet se ne menja tako što postaje ogromni goruća kupina, već zato što je monah prešao iz plotskog i egocentričnog odnosa prema tvorevini u duhovni odnos, kroz očišćenje svoje duše. „Izmena desnice Višnjega” (Ps 76,11) u njemu ne deluje samo kao preobražaj njegovih sposobnosti poznanja i percepcije, nego i kao promena njegovog ponašanja prema tvorevini. Sva stvorenja sada s njim pevaju slavu Božiju, u novoj pesmi (up. Ps 95,1). Poštovanje koje sveti imaju prema prirodi, koje smo ranije spomenuli, zapravo je rezultat čitavog ovog procesa očišćenja i duhovnog uzdizanja. Njihov primer nam pokazuje da je ovo stanje blaženstva dostupno već ovde i sada, ali se do njega ne može doći bez prolivanja krvi i bez prolaska kroz Krst.
Pravoslavno monaštvo i ekološki pokret
Suočeni sa hitnošću i neviđenim razmerama ekološke krize, pravoslavni monasi u tome vide samo potvrdu učenja Otaca o posledicama čovekove pobune protiv Boga. Ali umesto da traže tehničko rešenje, oni više vole da reše problem svoje lične odgovornosti u ovom prestupu, stavljajući ga u njegovu sotiriološku i duhovnu dimenziju. Ne ostajući indiferentni prema inicijativama dobronamernih ljudi za očuvanje tvorevine, njihovo učešće u tom pokretu sastojaće se, dakle, u tihom svedočenju – primerom svog života – o mogućnosti obnove harmoničnog odnosa sa prirodom. Tvorevina, koju je Bog postavio u službu čoveku, (sa)učestvuje u našoj palosti (up. Rm 8,20-22), no sa nadom da će naše srce, videći njene rane, biti ganuto, i shvativši svoju odgovornost, odlučiti da se, plačući, vratimo Ocu.
Manastiri, koji su oduvek bili za hrišćane modeli jevanđeljskog i bratskog života, i predznaci Carstva Božijeg, predstavljaju privilegovana mesta gde se ovaj harmoničan odnos sa okolinom ostvaruje mnogo prirodnije: ne kao nešto izolovano i odvojeno od celokupnog života Crkve, već kao njen cvetni izdanak. Jer monasi, koji su okupljeni u Ime Gospodnje, imaju lične razloge da u manastirima žive sledeći jevanđeljske savete.
Svepravoslavna konferencija za zaštitu životne sredine,
Kritska akademija, 13. 11. 1991.
Izvor: Hiéromoine Macaire, LE MOINE ET LA NATURE DANS LA TRADITION ORTHODOXE, Nov. 1991.
Prevod: Ep. Maksim (Vasiljević)
Nema besplatnog teksta. Zato, ako vam se ovaj članak dopao, podržite rad Teologija.net.
[1] Tropar svetih podvižnika.
[2] Jovan Moshos, Duhovni lug, 107 (PG 87,2969). Autor dodaje: „Sve se ovo dogodilo ne zato što lavu treba pripisati razumnu dušu, već zato što je Bog hteo da pokaže kako su životinje bile potčinjene Adamu pre nego što je prekršio Njegovu zapovest i bio proteran iz Raja uživanja.” Up. Sinaksar za 4. mart.
[3] Sv. Sofronije Jerusalimski, Život svete Marije Egipćanke, 39 (PG 87,3725). Sinaksar za 1. april.
[4] Spomen na 29. septembar; up. i Sv. Sava Osvećeni, 5. decembar, itd.
[5] Sinaksar, 25. septembar.
[6] Sinaksar, 2. januar.
[7] Isto, 1. oktobar.
[8] Isto, 12. april.
[9] Isto, 15. januar.
[10] Isto, 20. mart.
[11] Paladije, Istorija Lavsaika 18 (ur. Batler, str. 49).
[12] Npr. Sv. Simeon Stolpnik Mlađi, Sinaksar za 24. maj.
[13] Npr. Sv. Trifon, Mihailo iz Sinade (skakavci), Joanikije (zmije) itd.
[14] Kao kod Sv. Salamana, oko koga su se žitelji dva sela borili i prenosili ga iz jednog u drugo, a da svetitelj nije pokazivao otpor, niti bio uznemiren u svojoj neprestanoj tihoj molitvi: Teodorit, Istorija monaha iz Sirije, XIX (SC 257,61).
[15] Is. 11,6-9.
[16] Primeri su suviše mnogobrojni da bi se svi mogli nabrojati, jer nema svetitelja koji nije u većoj ili manjoj meri upražnjavao ova telesni podvig. Up. posebno Teodorita Kirskog, Istorija monaha u Siriji (SC 234 i 257), koji, pošto je izložio asketske podvige monaha, od kojih je neke lično upoznao, objašnjava duboki razlog ovih telesnih mučenja u svom izuzetnom delu: O božanskoj ljubavi (SC 257,254-315).
[17] Sv. Jovan Lestvičnik, Lestvica, 1,12,15.
[18] Večernje Siropusne nedelje, Doksastikon na Gospodi vozvah.
[19] „Sam sam postao rob greha. Sam sam otvorio vrata strastima.” Paraklitik, Ponedeljak 2. glasa, 1. pesma. „Početak spasenja je u osuđivanju sebe”: Evagrije Pontijski, Izreke, 1 (PG 79, 1249).
[20] Up. Rim. 8,20.
[21] Paraklitik, Večernje 7. glasa.
[22] Možda nenamerno, sa velikom snagom je o tome govorio Dostojevski, ovaj novi prorok, u Braći Karamazovima, gde Aljoša ljubi zemlju sa žarom i suzama radosti, tražeći oproštaj za sve. Njegov mlađi brat, na samrtničkoj postelji, takođe je našao blaženstvo tražeći oproštaj od ptica.
[23] Kanon za suše, 4. pesma (Veliki evhologion).
[24] Sv. Simeon Novi Bogoslov, Etički traktat I,2 (SC 122,191).
[25] Triod, Nedelja o bludnom sinu, 3. pesma, 1. tropar.
[26] „Bio sam u sinovskoj časti pred dobrim Ocem, a ja nerazumni, nisam razumeo i lišio sam se slave trošivši u zlu blago blagodati. Napustivši božansku hranu, jeo sam za trpezom nečistog građanina, i on me posla u njegovo polje, smrtno za moju dušu. Živeći tamo raspusno, hranio sam se zajedno sa stočarima, i nisam se mogao zasititi zadovoljstvima kojima sam služio…” Sreda treće sedmice posta, 1. stihira na Stihovnje.
[27] „Καὶ οὐκ ἔστιν ὑπόστασις ἐν ἐμοί” (Subota Siropusne nedelje, Katizma 3. pesma, Bogorodičan).
[28] Sv. Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere II,30 (PG 94,976).
[29] Sv. Jovan Damaskin, Pashalni kanon (1. pesma, irmos).
[30] Veliki kanon Sv. Andreja Kritskog, 2. pesma, 1. tropar.
[31] To je naziv jednog od glavnih dela Evagrija: Praktični traktat ili Monah (SC170-171).
[32] Up. Sv. Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju 61 (PG 90,632), Pedeset poglavlja I,4 (PG 90,1185), isto IV,44 (PG 90,692) Aporija(PG 91,1348) itd.
[33] Sv. Vasilije, Prva beseda o postu, 3 (PG 31,158); Asterije Amasijski, Beseda o početku posta (PG 40,1373).
[34] Sv. Vasilije, isto.
[35] Sv. Atanasije, O devstvenosti 7 (PG 28,260).
[36] Triod, Ponedeljak prve sedmice, 1. stihira na Jutrenju.
[37] Beseda o postu I,7; II,5 (PG 31,176,192).
[38] Sv. Jovan Zlatousti, Beseda LVII na Mateja, 5 (PG 58,563).
[39] 39. Sv. Vasilije, Asketski govor (PG 31,876).
[40] Izreke pustinjskih otaca, azbučni niz, Sisoje 4.
[41] Prem. Sol. 13,5.
[42] Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 38,12 (PG 36,324).
[43] „Praksa je ushod ka sozercanju (praksis, teorije epibasis)” Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda protiv Julijana I,3 (PG 35,652).
[44] Sv. Grigorije Niski navodi u tom smislu vodu koja, kada je sabrana i stisnuta u usku cev, snažno se uzdiže ka gore, up. O devstvenosti, VII,20 (SC 119,344-345).
[45] Sv. Jovan Lestvičnik, Lestvica I,46.
[46] Sv. Simeon Novi Bogoslov, Himna 28.
[47] Sv. Filotej Sinajski, Poglavlja o trezvenosti, 27 (Filokalija II,283).
[48] Sv. Maksim Ispovednik, Aporije (PG 91,1125); Sv. Jovan Damaskin, Beseda o Preobraženju 12-13 (PG 96,564-565); Sv. Grigorije Palama, Trijade u odbranu svetih isihasta, I,3, 30 sl., itd. Beseda o Preobraženju.