Moj život sa liturgijom [II]

U narednoj deceniji sam proveo većinu svoga raspoloživog vremena razmišljajući, predajući, pišući ili razgovarajući o liturgiji. Pokušao sam da to činim kao služitelj Crkve. Mnogi značajni liturgičari – Edmund Bišop, Anton Baumstrak, Anselm Štritermeter, Hijeronimus Engberding imali su malo ili nimalo uticaja na liturgijsku praksu Crkve. Ali ovo nije bila tradicija mojih jezuitskih prethodnika kao što su Jungman ili Hansensa, niti mojih jezuitskih nastavnika, Ligera, Raesa i Mateosa, čija istraživanja, zbog toga što su imala direktan odnos sa crkvenim razumevanjem i bogoslužbenom praksom, nisu bila ništa manje naučna.

To ne znači da je zadatak istoričara da pronađu pastoralna rešenja za konkretne probleme bogoslužbenih zajednica. U liturgijskoj obnovi posao istoričara je da ukloni prepreke ka razumevanju, stvorene pogrešnim čitanjem prošlosti. Istorijsko istraživanje ne može da kaže Crkvi šta treba da radi. Može samo da pomogne Crkvi da vidi šta bi mogla da uradi ako bi to oni koji se bave pastirskom službom ocenili kao izvodljivo.

Ali to nije skromna tvrdnja, jer su upravo istorijske nauke više od bilo kog ljudskog napora omogućile liturgijski preporod u kome mi danas uživamo. Druge discipline kao što su sociologija i kulturna antropologija, pastirsko bogoslovlje i asketika su takođe dale svoje doprinose. Međutim, njihov deo nije ništa u poređenju sa strpljivim otkrivanjem svih mogućih opcija u tradiciji, koje su pojavile pažljivim kopanjem kroz naslage naše prošlosti. Upravo je rad na novozavetnim studijama, patrologiji, istorijskoj teologiji i liturgici podstakao i nastavlja da podstiče sve suštinske pomake koje smo načinili.

Da li smo ponovo ustanovili smisao nedelje kao dana koji obuhvata sve ostale dane? Dugujemo to studijama poput onih Vilija Rordorfa. Postoji li neko ko ne prepoznaje ulogu Jungmanove Missarum sollenmia u reformi rimske mise? Odakle mislimo da je Pije XII dobio ideju da obnovi vaskršnje bdenije? Da li bi iko doveo u pitanje sveoubohvatni značaj za naše liturgijsko razumevanje i obnovu koji je imao pronalazak i rekonstrukcija izvora Apostolskog predanja Ipolita Rimskog? Da li saborno bio prihvaćen katihumenat za odrasle da nije bilo onoga što nas je istorijsko istraživanje naučilo o katihezi i inicijaciji, na osnovu Apostolskog predanja i sličnih ranih izvora? Zar nam istorija nije pomogla da pashalno slavlje povratimo kao centar cele godine, njegovu tajnu kao temeljnog smisla svakodnevnog hrišćanskog života i obreda? Šta je doprinelo tome da se prevaziđe dihotomija između pseudo-eshatologije i osvećenja vremena ako ne istorijsko istraživanje? Šta je drugo spustilo na nivo cliché-a, pretpostavljenu kairos-chronos antinomiju? Razlika između monaških i katedralnih (parohijskih – prim. prev.) službi, toliko plodonosna za razumevanje liturgije časova kao molitve celog Božijeg naroda, a ne samo monaha; rijetko postojanje u nekim ranim slojevima onoga što zovemo ,,sakramentom miropomazanja“; prekrajanje hrišćanske incijacije u jedan proces makar u našem razumevanju, ako ne u svim našim obredima; naše rastuće ekumensko slaganje o smislu Evharistije kao žrtve; skorašnji pomaci ka ekumenskom shvatanju i uzajamnom priznavanju hrišćanskih činova; povratak Evharistije i njene anafore u centar nedeljnog sabranja u nekim zajednicama; ponovno otkriće uloge žene u životu rane Crkve, i mestu ženskih metafora u njenoj misli – sve to, sve jedno od pobrojanog, na neki način dugujemo istorijskom istraživanju korena našeg nasleđa. I ova lista nije iscrpljena. Linije fronta možda iscrtava naša današnja agenda, ali istorijsko istraživanje obično donosi municiju.

Ovo ne iznosim prosto kao apologia pro disciplina mea (lat. „apologiju svoje discipline“ – prim.prev), nego kao apel da rad bude nastavljen. Jer, istorija je najveći relativizator, a istorija liturgije je jedna od intelektualnih sila koja nas oslobađa od okova oveštale prošlosti. Zato istorija hrišćana koje su hrišćanski istraživači pisali za dobrobit svoje braće hrišćana, makar za mene, predstavlja hrišćansko služenje. Kao takva, drugačija je od načina na koji istoričar religije proučava hrišćanstvo, ili od načina na koji hrišćanin proučava budizam ili budista hrišćanstvo. To je posebna vrsta istorije sa posebnim ciljem, jer vuče svoje poreklo od pitanja promene i razvitka, a njena svrhe je potraga za suštinskim kontinuitetom, koji ostaje i može biti označen kao tradicija, koja se uzdiže iznad smena plime i oseke.

Naravno, svaka istinska istorija nije samo hronika, već interpretacija prošlosti koja se izvodi iz obrazaca opaženih ili nametnutih od strane uma istoričara. Za istoričara hrišćanske tradicije, ipak, taj obrazac nije toliko potraga za tradicijom, koliko njeno testiranje. Tradicija nije istorija, niti je prošlost. Tradicija je trenutna crkvena samosvest o tome šta je predato, ne kao inertno blago, nego kao dinamično životno načelo. To je savremena crkvena stvarnost razumevana kroz svoje poreklo, u kontinuitetu sa onim što ga je stvorilo. Temelj crkvenog ideala jeste da verno predstavlja i za svako novo doba i okolnosti nanovo tumači volju i poruku svoga osnivača, ne samo u njenom ishodištu, nego u svakom trenutku kontinuuma u kome su ta volja i poruka bile projavljene. Istoriju tradicije proučavamo ne zato što smo zainteresovani da oživimo mrtvu prošlost, već da bismo promovisali savremeno razumevanje hrišćanskog života u okvirima njegovog porekla i razvoja. Misliti da neko može da konstruiše teologiju nekog aspekta te tradicije bez iscrpnog poznavanja njene istorije je iluzorno. Ako je teologija razmišljanje o tradiciji u njenom preseku sa savremenim iskustvom – Karl Bart je rednom rekao da teolog mora da gleda na svet sa Biblijom u jednoj ruci i dnevnom štampom u drugoj – ako se teologija usredsredi na ovu tačku preseka, moramo znati oba pola interakcije; a tradicija nije nešto što nanovo izmišljamo svakog dana, već data stvarnost koja se da spoznati kroz istraživanje njenih brojnih spomenika. Hrišćanska liturgija razume se jedino ukoliko znamo šta je to ona i šta je bila, baš kao što se uči šta je to engleska književnost kroz njeno čitanje.

Ovo ne znači da istorija pruža modele za imitaciju. Crkva i njeni obnovitelji nikada ne smeju biti vođeni ,retrospektivnom ideologijom. Obnova kroz minesis (sećanje – prim.prev.) je jurcanje za mitom, jer je Rankeova prošlost „wie es eigentlich gewesen ist“ (,,kako se zaista desila“ – prim.prev.) radikalno nepovratna, dok će retrospektivni obnovitelji pukotine uvek popuniti svojim zaključcima. Ne, istinska obnova ne može biti zasnovana na igri ,,odaberi vek“. Prošlost je uvek uputna, ali nikada normativna. Šta njeno proučavanje, kao svako proučavanje, treba da obezbedi je razumevanje, razumevanje koje dovodi u pitanje mitove i oslobađa nas od tiranije, ne samo jednog parčeta prošlosti, nego i od tiranije najsvežijih cliché-a, tako da možemo da krenemo napred ka rešenjima prikladnim današnjici u slobodi vere, verni živom predanju kome se uvek duguje, ali slobodno od prošlosti.

Nemojte, međutim, misliti da je istorija neka vrsta lakmus testa savremene validnosti. Istoričari i reformatori su sasvim dovoljno puta potpuno omanuli da bi se pretvarali da predstavljaju poslednji sud. Istoriji tradicije, kao i bilo kojem zanatu, potrebno je stalno prepravljanje, kako se naša perspektiva menja, dok jednu predrasudu zamenjujemo drugom. Ono što je važno, dakle, jeste da rad ide dalje. Čuo sam jedanput nekoga da kaže kako je posao liturgijske istorije završen, te da možemo da nastavimo sa drugim, značajnim pastirskim temama. Ovo je duboko pogrešno. Čak i da je (sav) rad bio urađen, morao bi da bude urađen opet, i opet, i opet. Zašto Pelikan piše novu istoriju dogmata posle Harnaka? Ne, zasigurno, zato što se prošlost promenila, već zato što smo se mi promenili, zato što naša sadašnjost nije Harnakova.

Šta su onda, iz perspektive istoričara, stvari koje treba da se urade ili ponovo urade? Pored gotovo beskrajne liste pojedinačnih stvari koje potrebuju istraživanje predlažem dve (stvari) koje, mislim, imaju značaj za istoriju liturgije.

Prvo, treba ponovo uključiti u naš rad metode relativno skorije pieta popolare (lat. ,,narodna pobožnost) ili annals škole hrišćanske istorije u Evropi. Pored poze koje zauzimaju marksistički istoričari kada pokušavaju da uspostave svoje neumitne klasne antinomije, ne treba biti komunista da bi se uvidelo da se prošlost više ne može rekonstruisati odozgo. Ono na šta nailazimo u liturgijskim rukopisima bilo je isprepleteno sa društveno-kulturnim ambijentom izvan koga ne može biti shvaćeno kao liturgija, nešto što su stvarni ljudi činili. Nadalje, ovakvi pisani spomenici su proizvod visoke kulture, te stoga sačinjavaju samo polovina priče. Istoričari mentaliteta kao Delaro govore o deux christianismes (fran. ,,Bog hrišćanstva“), onog zvaničnog boga klira, rafinisanog, ezoteričnog, izraženog jezikom nepristupnim ,,masama“, i onog narodnog, naivnog, koji ne zna za doktrine, marginalnog u svojim izrazima i ukorenjenog u praksi i pobožnosti koji nije uvek pod zvaničnom kontrolom.

Kako bismo ovo shvatili, moramo proučavati mnogo više od liturgije. Istoričar liturgijske tradicije mora biti uronjen u celokupni život perioda koji proučava. Tako da su nam potrebne istorije liturgije napisane iz nove perspektive, koje za kontrolni okvir imaju vreme i prostor, a ne ritual. Treba da proučavamo ne samo rimsku misu kroz vekove, kao što je to Jungman (Jungmann) radio, nego i liturgijski život u južnoj Galiji ili severnoj Italiji u izabranom periodu, i to moramo da uradimo unutar ukupnog društveno-istorijskog konteksta toga vremena. Moramo zaroniti u ono što je Žak le Gof je nazvao ,,arheologijom svakodnevnice“, ostavljajući po strani devetnaestovekovno viđenje srednjeg veka kao gradsko i buržoazijsko. Gotovo čitava zvanična crkvena istorija je bila gradska, jer se istorija – makar jedan pogled na istoriju – stvara u centrima moći. Evelin Patlagen nam je pokazala, ipak, da hrišćansko selo oživljava u životima svetaca, tako da i hagiografija treba da bude naša glina za vajanje.

Ali da bismo sve ovo uradili moramo, možda, da se suočimo sa fundamentalnim nedostatkom u našem zanatu. Liturgologija/liturgika je mlada i bezoblična nauka, i mi nismo još dovoljno razmišljali o tome šta to mi radimo. Mislim da je to tačno i u pastirskom i u naučnom pogledu. Ako su biblijske studije u zbrci zbog prezasićenosti metodologijama koje se nadmeću, mi još nismo počeli ni da razumevamo šta ta reč znači.

Svakako, ne želim da impliciram da liturgičari rade bez metode. Svako ko nešto radi to čini određenim sredstvima i sa određenom svrhom. Metodologija je, međutim, promišljanje metode, i u tom pogledu zaostajemo. Ovo je posebno važno zbog subjektivnosti znanja. Znanje nije zbirka činjenica, već opažanje njihove uzajamnosti, a napredak u znanju ne sastoji se toliko u otkrivanju do sada nepoznatih činjenica koliko u opažanja novih odnosa koji omogućavaju razrađivanje novih obrazaca ili sistema. Ajnštajn nije otkrio svet drugačiji od Njutnovog univerzuma; on je samo iznašao novi način viđenja stvari. Dakle, metod je samo način na koji pristupamo i organizujemo sirove informacije koje posedujemo. Poput jezika, istorije ili teologije, metodi su proizvodi ljudskog uma, alatke za svesnu organizaciju podataka u razumljive i stoga komunikabilne jedinice i okvire. Bez tog organizovanja nema ni razumljivosti ni komunikabilnosti. Masa podataka na našem raspolaganju je bezoblična i po sebi ne može dati razumevanje. Moramo je učiniti razumljivom objašnjavajući je, a za to moramo imati hrabrost da budemo subjektivni. Stvari nisu iste od Hans Georg Gadamerove tvrdnje da je mitološka objektivnost iluzija. Svi mi imamo ideološke obrasce koji uslovljavaju naš rad. Ali istraživač treba da ih bude svestan i da ih podvrgne izazovu kritike – ukratko, istraživaču treba ne samo metoda, već i metodologija. Metodološko razmišljanje ispituje naše presupozicije i otkriva obrasce naših obrazaca.

Mislim da je ovo od suštinskog značaja za napredak našeg polja istraživanja, jer se pokazuje da je ono ispunjeno mnogim neispitanim pretpostavkama. Na primer, čitava generacija istraživača je pričala ili pisala o liturgijskoj obnovi, ovu planirala, negovala, ili na bilo koji način u nju bila uključena. Ipak, ne znam ni za jedan jedini delić razmišljanja o samoj prirodi te stvarnosti. Imamo studije o načelima razvoja dogmata, ali samo nekolicinu o načelima liturgijskog razvoja. Imamo studije o konceptu i prirodi crkvene obnove, ali nijednu o samoj ideji i prirodi, ili čak mogućnosti liturgijske obnove. Problemi obnove idu do samog porekla Crkve kao obnoviteljskog pokreta unutar judaizma, pokreta protiv koga je antički svet bacao stalnu i strašnu optužbu da je hrišćanstvo nešto novo. Istorija nam pokazuje da Crkva stalno igra menuet između tekućih promena i eksplicitno deklarisanog sledovanja poznatom diktatu pape Stefana I Nihil innovetur nisi quod traditum est („Neka se uz ono što nam je predato ništa novo ne uvodi“ – prim.prev.). Gerard Ladner, u svojoj značajnoj studiji Ideja reforme drži da je sam pojam obnove hrišćanski. Koliko je samo neobično da mi koji smo u uključeni u obnovu nesvesni problema koji su uključeni u njenu samu ideju.

Potrebna nam je fenomenologija i filosofija liturgijske reforme, i to nam je potrebna očajnički. Izvrsna nova studija Rene Bornea o reformi liturgije u XVI veku u Strazburu je korak u pravom smeru, ali to je samo jedan korak, jedna cigla u potrebnom zdanju.

Sada kada sam postavio agendu koja može da drži istoričare i liturgičare zauzetim više od godine, dok nas sledeći dobitnik Beraka nagrade ne pošalje u drugom pravcu, ponudiću neka razmišljanja o bogosluženju, ne samo kao istoričar liturgijske tradicije, nego i iz ličnog iskustva liturgijske molitve.

Moje iskustvo iz detinjstva nekoliko jednostavnih, ali nepromenjivih običaja su me ispunili osećanjem poštovanja za tradiciju. Tokom Velikog posta ustajali smo u šest ujutru i hteli-ne-hteli odvlačeni smo na Misu svakog dana. Uveče na Veliki Četvrtak porodica je odlazila u posetu bogato ukrašenim, ljubavlju pripremljene riznice sedam crkava. Tokom trodnevlja Strasne sedmice, odlazak u Crkvu nije bilo nešto što se radi – uz životne neophodnoste, to je bilo sve što se radi. Na Veliki petak, od podne do tri sata kada je Spasitelj visio na Krstu, bio si sam u svojoj sobi zatvorenih usta: nema buke, nema radija, nema igara. Onda je dolazila služba stradanja popodne, iznošenje krsta dok sveštenik peva Ecce lignum crucis van intonacije, svlačenje oltara, prazan tabernakul… Na veliku subotu ujutru palio bi se novi oganj, osvećivala voda, čitala proroštva; a vaskršnje jutro je osvanulo sa novom odećom na misi, sa slavama i alilujarima, belim i zlatnim odeždama.

„Ovo je bila loša liturgija“, neki ljudi bi rekli kasnije. Nisam siguran. Imala je nedostataka. Potrebna joj je bila promena i mi smo je promenili. Sada to funkcionisalo, naročito posle iskustva sa narodnim jezikom. Ali strašna snaga obreda je moćno impresionirala mladog dečaka. Ne sećam se da sam bio podvrgnut bilo kakvoj mistagogiji o značenju svega toga. Znam da su postojale stvari koje su označavale ritam godine sa podsetnicima na rođenog, mrtvog, vaskrsnutog i ponovo dolazećeg Spasitelja. Još važnije, ovi podsetnici su uticale na to šta sam, kao mali dečak, trebalo da radim. Takve stvari ostaju sa tobom. I još uvek, fizički ne mogu, da radim ništa od podne do tri sata na Veliki petak osim da odem negde i sam razmišljam o veličini svega toga. Liturgijska tradicija se formira ponavljanjem običaja, vodeći decu dok su veoma mlada i radeći iste stvari sa njima za Dočašće, Božić, Veliki post, i za praznike i postove, nedelju za nedeljom, godinu za godinu.

Ovakvi prosti doživljaji iz detinjstva, obični koje dele milioni, učinili su me skeptičnim prema izvesnim principima našeg modernog pristupa liturgiji i njenim uzastopnim reformama – posebno prema potrebi za varijacijama, spontanošću, kreativnošću, jasnoćom. Kako je Karl Dene pronicljivo primetio u odličnom članku o privatnoj pobožnosti, varijetet je načelo monaškog bogosluženja. To je takođe načelo elitne liturgije. Kako Dene kaže: ,,stvaranju monaškog stila ne teže samo monasi, nego i svaka grupa sa posebnim religijskim interesovanjem… ,,Najmonaškije“ liturgije koje sam doživeo služene su oko stola za kafu u stanovima laika volontera. Takvu apostolische Sitzmesse (nem. „apostolska sedalna misa“ – prim. prev.) odlikuju znakovi i svesna duboka interiorizacija: duga tišina, napori koji izazivaju agoniju da čovek bude načisto sa sobom o tome u kakvom je stanju, bez odeždi, skoro bez gestova osim dubokih uzdisaja. Najveći deo liturgijskih planera i crkvenih muzičara, kada jednostavno podmiruju svoje potrebe i mogućnosti, stvaraju monaške liturgije (tj. bogosluženja)“.

Sada smo elita. Međutim, ono što su reforme Drugog vatikanskog koncila započele bio je povratak liturgije narodu. Uvođenje narodnog jezika bio je prvi veliki korak, ali i novi liturgijski razmeštaj (unutar) crkve, obnovljene službe đakona, kantora, lektora, muzičara, uspostavljanje službi sa pričešćivanjem – sve ovo je značajno doprinelo tome da ono što je postalo tajni konzervat uskog kruga profesionalaca, ponovo postane popularno. Jedini način, međutim, da ovo ostane popularno je ako ga ostavimo na miru. Stvarni problemi pastirske liturgije su tamo u parohijama gde, u nekim slučajevima, hiljade ljudi učestvuju u bogosluženju svake nedelje. Ovi problemi su veoma drugačiji od onih u manastiru, semeništu ili školi, gde relativno uniformisana grupa ide u crkvu svakog dana u skoro ,,laboratorijskim“ uslovima. Takva bogosluženja imaju posebne probleme koji zahtevaju sopstvena rešenja. Ono što je običnim ljudima u običnim parohijama potrebno jeste familijarnost, jednoličnost, stabilnost obredne tradicije koja može biti postignuta samo ponavljanjem. Oni neće tolerisati promenu svaki put kada sveštenik pročita novi članak. Jedini način da dožive liturgiju kao svoju, i prema tome da u njoj učestvuju, jeste kada znaju šta će se sledeće dogoditi.

Šta je sa spontanošću i kreativnošću? I istorija i savremeno iskustvo su pokazali da strukturalna stabilnost i spontanost nisu antinomije. Naš problem nije to da strukturisan i učvršćen obred ne može da primi spontanost, već to što je većina nas proizvod nordijske kulture stegnutosti u javnim situacijama, izuzev kada društveni obred o kome je reč uključuje liberalno ,,blagosiljanje grla“. Pentikostalno i afro-američko bogosluženje je i strukturisano i spontano, a to isto važi i za visoko ritualizovane liturgije pozne antike. Zajednica Jovana Zlatoustog u IV veku u Antiohiji prekidala je njegove besede aplauzom i uzvicima odobravanja, dok je propoved Grigorija Bogoslova pozdravljano odobravanjem bučnim kao huka mora. On je čak sanjao o ljudima koji mu uzvikuju da im propoveda na svakodnevnom govoru koji su mogli da razumeju. Kirilo Aleksandrijski je takođe imao svoju navijačku sekciju. Drugi propovednici, poput Pavla Samosatskog u trećem veku, imajući sledbenike koji su obezbeđivali izrežirani aplauz, preteče su modernih televizijskih emisija. Ukoliko ovo zvuči kao nešto odveć nalik industriji zabave, onda je smisao jasan. Rani oci nastojali su da učine katedralno bogosluženje privlačnim i zabavnim, tj. popularnim. Hrišćani četvrtog veka bili su zadovoljni na liturgiji kada bi im se dalo da nešto rade – ono što bi mi nazvali ,,javno učešće“. Nema nikakve sumnje da je pevanje čitave zajednice bilo uvedeno, ne zbog nekakve neboparne teorije o suštinskom značaju muzike za javno bogosluženje, nego zato da bi ljude učinilo zauzetim, zainteresovanim i uključenim. I uspjevalo je. Praktično jedina liturgijska stvar zbog koje su Oci hvalili narod je bilo njihovo pevanje.

Dopustite mi stoga da jasno izložim jedan liturgijski princip: ritual – ili nazovimo ga poredak bogosluženja, ako pripadate tradiciji koja ne voli reč ritual – izvesna stabilnost u razvoju (fran. déroulement) bogosluženja ne samo da ne sprečava spontanitet i učestvovanja zajednice, već čini njegov conditio sine qua non, što važi i za bilo koji društveni događaj. Italijanske mase spontano uzvikuju ,,brava“ divama u operama – ali ne u sred arije – zato što konvencije građanstva diktiraju da za sve postoji vreme i mesto.

Kada profesionalni liturgičari govore o spontanosti, misle na svoju spontanost, a ne na spontanost zajednice. Jedini put da se obezbedi prihvatanje bogosluženja od strane zajednice jeste da se služi poredak koji je njihov, a ne da se na njihova već umorna ramena polaže spontani izlet u kome oni nisu učestvovali. Tako, varijacije moraju biti ograničene, a spontanosti liturgijske zajednice, a ne sveštenika, treba dati počasno mesto.

Nešto slično može se reći i za jednostavnost i jasnoću. Prekomerna jednostavnost je prosto dosadna, a nelagoda u vezi sa ritualom, izuzev kada je praćen objašnjenjem, predstavlja problem bele više klase. Liturgija potrebuje dosta simvola na nivou osećanja (eng. gut-level), dosta pokreta i buke, mirisa i zvona, ali ne i komentatora u trodelnom odelu koji će sve da objašnjava. Dopustimo da ona pogodi ljude neposredno, umesto što programiramo svaku njihovu reakciju. Ubijamo spontanost na svakom ćošku, nepokolebljivo odbijajući da dopustimo da ijedan uzdah progovori za sebe. Ovo ide uz ono što sam ranije rekao o stabilnosti i varijacijama. Ponavljanje je suština obrednog ponašanja. Uvek ćemo morati da objašnjavamo stvari ako insistiramo da na svakoj liturgiji nanovo izmišljamo točak.

Kreativnost je takođe potrebna u liturgiji, ali još jednom moramo ispitati šta je to kreativnost. Cela liturgija je rezultat ljudske kreativnosti. Međutim, kao i bilo koje drugo zajedničko nasleđe – naš engleski jezik, na primer – kreativni proces je bio dug i zamršen, uključujući kako propisanu kreativnost pojedinaca tako i prijemčivost društvene grupe. Nova kreativna aktivnost je ograničena i uslovljena već postojećim nasleđem i ne može da se odvija kao ispisivanje na tabula rasa. Na isti način ljudi su sastavljali anafore i projektovali crkve u prošlosti kao što to čine danas. Međutim, to nisu činili na način koji bi odgovarao potrebama nesputane umetničke slobode, već u skladu sa normama koje nije postavio samo njihov genije ili nadahnuće, nego i tradicija, koja nije individualni posed umetnika, kompozitora, litruga ili pesnika posed, već grupe. Ono što su oni stvorili, poput novih liturgijskih knjiga koje danas izdajemo, postalo je liturgija tek onda kada je prihvaćeno od strane grupe. Kreativnost unutar tradicije je kreativnost vođena i ograničena nečim što je važnije od samog stvaraoca.

Da li ovo znači da tradicija guši kreativnost? Misliti to znači protivrečiti čitavoj istoriji muzike, drame, književnosti – i liturgije. Da li bi iko ozbiljno tvrdio da muzičari koji izvode Baha nisu dovoljno muzički kreativni osim ako ne ispremeštaju stavke, ubace nekoliko svojih melodija, a izbace pola onoga od što je Bah sastavio? Da li je glumac nikakav umetnik ako on ne napiše predstavu, sopran nikakva diva ako sama nije sastavila ariju? Da li su sve Šekspirove tragedije ili soneti manje kreativni zato što on nije izmislio (te) žanrove? Da li je T. S . Eliot nikav pisac zato što je pisao na engleskom, a nije esperantom sopstvene proizvodnje?

Mislim da je vreme da mi liturgičari istupimo protiv pristupa igranja sa zadivljujućim Božijim bogosluženju i ljudima vratimo tradiciju koja je njihova, a ne samo naša. Hajdemo da propovedamo ono što nam je Crkva uvek govorila, da je prva spontanost i kreativnost hrišćanskog bogosluženja ona srdaca i umova uzdignutih Bogu u ljubavi, pesmi i molitvi.

Ono što pokušavam da kažem je da moram da pustim liturgiju da govori za sebe umesto što pokušavam da je nateram da govori za mene, umesto što je iskorišćavam kao medijum da izrazim sebe. Poput srednjovekovnih katedrala, liturgije su stvorene ne kao spomenici ljudskoj kreativnosti, već kao činovi bogosluženja. Objekat bogosluženja nije izraz sebe, čak ne ni samo-ispunjenje, nego Bog. ,,On mora da raste, a ja da se smanjujem“, rekao je Jovan Krstitelj za Isusa (Jn 3, 30) i to je odličan princip za liturgijske služitelje. Iskustvo nam u svakom slučaju govori da je spontanost spontana samo prvi put. Nakon toga, uvek zvuči isto. Štaviše, većina ljudi nije naročito kreativna u bilo kom drugom aspektu svoga postojanja, pa nema razloga da mislimo da će biti kreativni kada je u pitanju liturgija. Oni mogu, međutim, da budu privučeni da učestvuju u zajedničkom nasleđu, mnogo plemenitijem i bogatijem od kreacije ma koga od nas pojedinačno. Ono što nam je potrebno nije da nadalje nanovo izmišljamo točak, ne da preoblikujemo našu liturgiju svaki put kada pročitamo novi članak, već samo da uzmemo ono što imamo i da ga iskoristimo veoma dobro. Tomas DŽ. Tejli priča priču koja ilustruje ono što pokušavam da kažem:

„Radivši jednog nedeljnog jutra dok nije bilo odveć kasno da stignem na misu u devet časova, potom na misu u deset časova u obližnjoj parohijskoj crkvi, i konačno na onu u jedanaest časova u parohiji malo dalje, shvatio sam da se ljuljam na ivici prokletstva, otrgnuo sam se od onoga čime sam se bio zabavio, i obukao se na vreme tako sam samo dva minuta zakasnio na poslednju misu u podne u Sv. anđelima čuvarima, rimokatoličkoj parohiji preko Desete avenije od Semeništa. Bila je to prijatna zgrada, možda malo previše brižljivo građena rana italijanska renesansa da bi bila smatrana arhitektonskim spomenikom, ali ništa manje ljupka crkva. Do toga časa, naravno, sveštenik je završio sve svoje jutarnje dužnosti i bez sumnje služio je onome što bi Li Mičelelov otac nazivao ,,žeđu za pravednošću“. Sveštenik na misi bio je „omladinac“, rekao bih, tek izašao iz semeništa. Ništa u njegovom ophođenju nije pokazivalo da je bio ,,specijalista za liturgiju“, i tajne su se odvijale baš kao što je to misalčić predviđao. Posmatrao sam sa interesovanjem pošto sam bio potpuno ubeđen, i još uvek sam, da sam posmatrao delo ne jednog izbrušenog mistagoga, nego jednostavno učinak standardnog teološkog obrazovanja na jednom mladom čoveku koji je želeo da postane sveštenik i još uvek želi, onaj koji nije znao ništa više od onoga što je Danvudi zahtevao od njega da znao, koji je pažljivo obučen u skladu sa misalom Pavla VI. Celokupno iskustvo, moram reći, bilo je duboko ohrabrujuće. Delom stoga što je to bila jedna od nekoliko crkava na Menhetnu koja nije zahtevala nikakvu ozbiljniju renovaciju nakon Druge instrukcije; imajući mermerni oltarski presto koji je slobodno stajao ispod lepog baldahina, dok se za mladog sveštenika činilo da je stajao tamo oduvek (oltar je na zapadnom kraju ove male bazilike) i prizivao uspomene na liturgijske scene izrezbarene u slonovači iz X veka. Primetio sam da je, nakon što je napunio putir, dodao malo vode u njega. Možda je bio uveren da se to zasigurno desilo na Tajnoj večeri, ili je možda znao da se tako radilo u vreme Justina Mučenika, a možda je čak bio svestan kontinuirane tradicije simboličkog tumačenja koju je ova radnja uživala još od vremena Kiprijana. Možda je, zaista, smatrao da to ima smisla. Ali ja sam imao jasan utisak da je on to uradio zato što je sveštenik koji vrši obred, a da obred to od njega zahteva da uradi. Pokazavši hleb i čašu narodu tokom kanona, on je zapravo kleknuo prilikom oba momenta. I polomivši hostiju na lomljenju hleba, on je još jedan mali deo odlomio i spustio u čašu. Da li je on razmišaljao o fermentumu o kome je Inokentije pisao Decentiju ili o svetoj ceremoniji u Ordu I (lat. Ordo Romanus I)? Da li je čitao Andrijevo Immixito et Consecratio? Nekako sam imao utisak da je odgovor na sva ta pitanja bio ne(gativan), i da to nije ni bilo važno. Iz tog razloga, duboko sam osetio snagu tradicije u toj skupini ljudi koji su mi bili stranci. Ova liturgija bila je ono što je obnova stvorila i bila je jasna, snažna, direktna i duboko arhaična. Nisam video kako bi to izbor ili postavljenje novog liturgijskog komiteta mogao da izmeni ovaj autoritet, jer on nije bio uspostavljen na premisama. Premda je možda bilo starijih laika kojima je ova liturgija još uvek bila novina, za mene je bila stara koliko istorija našeg naroda, i sveža kao što nikada nije bila u tih dvadeset vekova. Ja prosto nemam senzibiliteta, ingenioznosti, niti erudicije da stvorim taj osećaj autoriteta. Niti je, siguran sam, imao taj momak. Takva vrsta autoriteta nalazi se u samom ritualu“.

Drugim rečima, liturgija je zajednička tradicija i ideal molitve do kog se moram uzdići, a ne neka privatna igra koju mogu da svedem na nivo sopstvene banalnosti. I kada obred ima nešto što ja ne razumem, naročito ako je to nešto što hrišćani u skoro svakoj tradiciji, istočnoj i zapadnoj, već praktikuju gotovo jedan milenijum, onda bi možda moj prvi instikt trebalo da bude da posumnjam u nedostatnost sopstvenog razumevanja, pre nego što odmah krenem sa isecanjem onoga što je imalo drskosti da izmakne ograničenjima moje inteligencije.

Ovo nisam rekao zato što sam dovoljno naivan da mislim da naši zvanični tekstovi ne mogu biti poboljšani, niti zato što sam nesvestan da su članovi ove Akademije zaista sposobni da ih poboljšaju. To kažem zato što konkretno iskustvo dokazuje da velika većina naših sveštenika ne samo da nisu sposobni da ih poboljšaju, nego ni da se njima valjano služe. Ako ne verujete u to, niste u skorije vreme bili u crkvi.

Ako će napredak zahtevati postojane promene i reformu, ja sam duboko ubeđen da ovo delo mora biti izvršeno zajednički, ne privatno, i da je pravo bojno polje budućih borbi u učionici, liturgijskom centru, liturgijskoj komisiji, na stranicama naučnih časopisa, a ne u oltarima naših parohijskih crkava. Stoga, ne zastupam da napustimo kreativnost. Ipak, želeo bih da vidim kreativnost ograničenu na one kompetentne i zaista kreativne; kreativnost mora biti usmerena do svoga pravog objekta, tamo gde je potreba najveća. Mogli bismo da živimo i bez novog talasa drugorazrednih anafora, ali nam je očajnički potrebna bolja muzika i dostojanstvene crkve za služenje. Velika ironija većine sadašnjih kreativnih napora je da je upravo u one dve oblasti koje su zvanično ostavljene našoj kreativnosti – besedništvu i zastupništvu nakon čitanja iz Sveto Pisma – bogosluženje tako nepopravljivo grozno.

Istoričari su pripovedači priča. Dopustite mi da zaključim sa završnom pričom iz sopstvenog iskustva, koja će posvedočiti zašto se svim tim uopšte bavim.

Pre ne tako mnogo godina primio sam pismo od jednog svog studenta, misionara latinskog obreda sa Bliskog Istoka. Kao zapadnjak koji je proučavao istočnu liturgiju, morao je da služi liturgiju koju nije proučavao, a da proučava onu koju nije služio, ne samo zato što nije bila njegova, već zato što nije imao želju da (liturgija) bude njegova. Bila mu je preopterećujuća, umrtvljujuće jednolična, otupljujuće duga. Osim toga, članovi te crkve ne bi nikada dozvolili da se stranac meša u nešto tako blisko njihovom celokupnom biću i identitetu kao što je njihov obred. Možda sam trebao da se bavim sveštenim Pismom, razmišljao je. Odgovorio sam mu sledećim redovima koji zbiraju – isto tako dobro kao bilo koje lukavstvo koje bih mogao da smislim da zaključim ova razmišljanja – kojima se, nadam se, bavi moje životno delo.

,,Carissimo amico (lat. „najdraži prijatelju“ – prim. prev.) … Veruj mi kada kažem da sam često čitao i razmišljao o tvome cri du Coeur (fran. ,,strastveno negodovanje“ – prim. prev.) koje se tiče budućnosti naših liturgijskih studija… Prvo, moraš ostati u svome latinskom obredu, a to je već po sebi problematično u zemlji istočnog obreda. Postoje mnogi načini na kojima se može tamo služiti Crkvi bez promene obreda, i zaista verujem da postoje obredi na koje se zapadnjak ne može prilagoditi niti treba da pokušava. Drugo … ova liturgija je toliko monasticizrana, toliko tegobna, da bi izvan manastira teško bilo da se potpuno doživi. I služba ima trnuću jednolikost, kao što si dobro rekao. Sve ovo su znaci izvesne stagnacije u drevnoj tradiciji koja će jednog dana morati da oživi i da počne opet da se razvija. Ali to može biti postignuto jedino unutar same tradicije, što će zauzvrat zahtevati izučavanje tradicije, izučavanje od strane onih koji vole tradiciju i njen narod i žele da služe.

Mogu da dam jedino lično svedočanstvo o ogromnoj količini dobra koje se može ostvariti objektivnim, iskrenim, naučnim izučavanjem liturgije. Kao nastavnik možeš promeniti živote ljudi zauvek dovodeći ih u blizak kontakt sa istočnicima tradicije nakon što se slojevi kasnijeg nesrećnog razvitaka i nerazumevanja otklone. Kao pisac možeš da imaš dubok uticaj čak i na one … koji su ljubomorni čuvari svoje tradicije. Naravno, ovo može biti izvedeno samo sa najvećom objektivnošću i bez ikakvog prikrivenog motivom, izuzev želje da se služi Bogu kroz služenje njegovom narodu. Znam savršeno dobro šta bih učino da promenim, obnovim, reformišem određene liturgije koje proučavam, ali nikada sebe nisam isticao kao reformatora… Ono što istraživač ima da ponudi jeste znanje, od koga dolazi razumevanje. Uz par izuzetaka, zbog sadašnje situacije u većini istočnih crkvama, ovo je služba koju mi na Zapadu možemo da pružimo.

Ovo ne kažem sa arogantnošću niti sa bilo kakvom idejom o tome da smo mi „bolji“ ili „inteligentniji“ od istočnjaka. Mi samo nismo potlačeni komunizmom ili Islamom, i raspolažemo nivoom ekonomskog i obrazovnog razvoja koji je neohpodan za ovu službu, koja je pravo služenje Božijoj Crkvi. Ovo je ekumenska služba koju Katolici mogu da ponude istočnim crkvama bezinteresno i bez pokušaja da se ribari u njihovim vodama… Svaka hrišćanska služba, poput one Spasiteljeve, je služba pomirenja i služenja. To uključuje službu istraživanja koje ne služi ničemu do istinii, koja je u službi Istine.

Otuda, grešiš misleći da stranac poput tebe neće nikada biti sposoban da uključi sebe u takvu materiju. Jer nema nikog drugog da to uradi… Svakako postoje oni koji će sa svog trona sa autoritetom objaviti svoj sud…i reći, naravno, da pošto nisi pravoslavan i ne živiz zaista predanje, onda ni ne možeš stvarno da ga razumeš. Ali ne može se neko zamarati takvom vrstom gnosticizma. Mislim da si posebno u zabludi misleći da je možda trebalo da se usredsrediš na drugu oblast. Ništa nije dalje od istine. Ključ srca hrišćanskog Istoka je liturgija. Kako si sâm rekao, samo kroz liturgiju Pismo, tradicija, Oci, pobožnost, duhovnost – se prenose i doživljavaju. Ponekada, kao što si prepoznao, ovaj izraz žive vere može postati sklerotičan, prerastao, pretežak. Ali ispod onog zaraslog u vekove leže dragulji narodnog ovaploćenja Jevanđelja, koji čekaju da ih neko otkrije neko voljan da oreže grm.

Ne mogu da zamislim nijedan adekvatniju, neverovatno ispunjujuću službu od one da proučavam nasleđe ljudi – a na Istoku to nasleđe je sačuvano i preneseno kroz liturgiju – kako bih otkrio njegovo bogatstvo za dobro tih istih ljudi i svih naroda, u neprolaznu slavu Božijeg večnog imena. Naravno, to nije laka služba, i rezultati se ne javljaju odmah, ali ne mogu da zamislim da radim bilo šta drugo. Izuzev intelektualne i duhovne satisfakcije koju ti može priuštiti i dobra koje može učiniti, to je takođe prava i čista zabava“.

 

Izvor: Robert Taft Acceptance Speech: Berakah Award, Pray Tell, 2.11.2018.
Prevod: Mihailo Milenković