Vaskršnja priča u Evanđelju po Marku počinje dolaskom žena u rano nedeljno jutro na grob u koji je položen raspeti Isus (Mk 16, 1–2). Njihovu nedoumicu u pogledu toga ko će im pomoći da odvale stenu sa ulaza u grob rešava neobični prizor koji zatiču: velika stena je već odvaljena (Mk 16, 3–4). Kada su ušle u otvoreni grob zatiču u njemu mladića obučena u belu haljinu koji je sedeo sa desne strane mesta na kome je bio položen Isus (16, 5). Pošto su se uplašile, u belo obučeni mladić obratio im se sledećim rečima: „Ne plašite se. Isusa tražite Nazarećanina, raspetoga. Ustade, nije ovde; evo mesta gde je bio položen. Nego idite i kažite učenicima njegovim i Petru, da će pred vama otići u Galileju; tamo ćete ga videti, kao što vam reče“ (Mk 16, 6–7). Čuvši ove reči, žene se uplašiše veoma i ništa nikome ne rekoše (16, 8).
Žene mironosice, dakle, koje dolaze da pomažu Isusovo telo nailaze na prazan grob. Međutim, istine radi, grob nije potpuno prazan. Onaj koga traže doduše nije u njemu, ali grob nije prazan utoliko što se u njemu nalazi zagonetni mladić koji saopštava prisutnim ženama vaskršnju poruku (Mk 16, 5). Ovde je važno naglasiti da se u Evanđelju po Marku osoba u praznom grobu izričito naziva „mladić“, a ne „anđeo“. U Evanđelju po Mateju pak osoba koja je u praznom grobu nije mladić, već „anđeo“ koji je sišao sa neba, odvalio kamen od groba i sedeo na njemu (Mt 28, 2). U Evanđelju po Luki u praznome grobu nisu ni jedan mladić, niti jedan anđeo, već „dva muškarca“ (Lk 24, 4), dok Jovan govori da je Marija videla „dva anđela“ (Jn 20, 12). Bez obzira kako su nastale ove razlike u vaskršnjim izveštajima, važno je da Evanđelist Marko izričito i namerno govori o mladiću, pošto da je hteo da navede anđela, to bi i učinio, jer pet puta ranije u svom Evanđelju govori o anđelima.
Ovaj momenat nije puka slučajnost, već signalizuje jednu dublju poruku koju je Evanđelist Marko utkao u svoju pripovest. Naime, u svojoj evanđelskoj pripovesti Marko dva puta pripoveda događaj sa jednim nepoznatim „mladićem“. U oba slučaja „mladić“ je zagonetna ličnost. Prvi put „mladić“ se pojavljuje u jednoj neobičnoj sceni u Mk 14, 51–52. Prilikom hvatanja Isusa došlo je do opšte pometnje među učenicima: „I ostavivši ga, pobegoše svi“ (Mk 14, 50). Potom sledi: „A za njim je išao neki mladić ogrnut platnom po golom telu; i uhvatiše onoga mladića. A on ostavivši platno, nag pobeže od njih“ (Mk, 51–52). Ovaj momenat u pripovesti je jedinstven u evanđelskoj tradiciji, tj. ima ga samo u Evanđelju po Marku. Tačnije proučavanje ovog teksta i njegovo upoređivanje sa pripovesti o mladiću u praznom grobu (Mk 16, 5) pokazuje značajne sličnosti u vokabularu i motivu. Sve to upućuje na nameran i jedinstven zahvat Evanđeliste Marka koji je paralelnim čitanjem ova dva teksta želeo da prosledi jednu dublju poruku od prostog navođenja sleda događaja.
Čini se da mladić koji sleduje Hristu prilikom hapšenja i mladić iz praznog groba predstavljaju jednu tematsku celinu. Sličnosti su sledeće: obojica su anonimni i za obojicu se koristi reč „mladić“. U oba slučaja naročiti akcenat se stavlja na njihovu odeću: prvi mladić je bio „ogrnut“ platnom po golom telu, dok je drugi bio „ogrnut“ belom haljinom. U celokupnom Evanđelju Marko samo na ova dva mesta koristi glagol „ogrnuti“. Već ovi uvidi pokazuju da su priče o mladićima povezane i podstiču na traganje za dubljim smislom ovih tekstova.
Odeća svakako ima svoju simboliku: ogrnut „platnom“ po nagom telu i „bela haljina“ svakako simbolišu početak stradanja kada mladić beži i radosnu poruku Vaskrsenja koju saopštava ženama. Ova dva momenta kao da ukazuju na stanje u kome se nalaze neofiti, odnosno oni koji se krštavaju u Crkvi. Dok prvi mladić, ogrnut u obično platno, pokušava da sleduje Hristu koji strada i pri tome biva osujećen od rimskih vojnika i prisiljen da nag pobegne, mladić u praznom grobu je uredno obučen u bele haljine, nije užurban, spokojno sedi sa desne strane mesta gde je bio položen Isus. Krštenjska simbolika je očigledna: „mladić“ je tip novokrštenih hrišćana i predstavlja njihov put od početaka sledovanja Hristu, sablazni njegovog stradanja, straha od spoljašnjih neprijatelja, obitavanja nagosti nesigurne, samo „platnom“, prekrivene egzistencije do spokojne i nepokolebljive vere u Hristovo Vaskrsenje.
U ranohrišćanskoj krštenjskoj praksi Crkve kandidati za krštenje najčešće su nosili običnu odeću sve do krstionice, a potom su nagi pogružavani u vodu (= simbolika smrti Isusove) da bi po izlasku iz vode nosili belu odeću (= simbolika Vaskrsenja Isusovog). U pripovesti Evanđelja po Marku mladić koji beži u momentu početka stradanja Hristovog može dakle predstavljati agoniju onoga koji odlučuje da se krsti i njegovo suočavanje sa krsnim putem na kome treba da sleduje Isusu, dok mladić koji sedi grobu, sa desne strane, predstavlja spoznaju veličanstvenog dela Božijeg, Vaskrsenja Hristovog u kome je pozvan da učestvuje. U tom smislu bi poruka koju mladić upućuje ženama: „idite i kažite učenicima njegovim i Petru, da će pred vama otići u Galileju; tamo ćete ga videti kao što vam reče“ (Mk 16, 7), bila poruka upućena svakom čitaocu, da se vrati u Galileju, dakle u svet Markove evanđelske pripovesti i da se nanovo susretne sa Hristom, onime što je on činio i učio, samo ovoga puta u svetlu događaja njegovog Vaskrsenja. Praćenje Hrista od početka njegovog delovanja u Galileji, preko njegovog stradanja na krstu do Vaskrsenja, put je svakoga koji se odluči da mu sleduje, a to svoje sledovanje projaviće krštenjem koje je takođe put koji vodi od stradanja i nesigurnosti ovoga veka do slave i veličanstva Vaskrsenja Hristovog.
Priče o mladićima u Evanđelju po Marku (Mk 14, 51–52 i 16, 5) koncipirane su, dakle, kao ranohrišćanska vaskršnja katiheza. Ova katiheza ima dvostruki cilj: prvi je da oslika put neofita, od hrabrog sledovanja, preko kolebanja i bega do spokojnog slavljenja Vaskrslog Hrista, od nagosti egzistencije u strahu do belih haljina slave Gospodnje (up. Mk 9, 3). Drugi je da hrišćane potakne da uvek iznova čitaju celokupno Evanđelje po Marku, jer je to priča koja ih se suštinski tiče, u kojoj će uvek naći pouku za svoj hrišćanski život. To je dakle priča u kojoj će uvek iznova naći Gospoda i biti svedoci njegove krsne i vaskršnje slave.
